ФЕЉТОН - НАЈМАЊИ КЕЛНЕР НА СВЕТУ: Легендарни Миша, висок тек нешго више од метра, облегао је око столова као кобац и тако зарадио надимак

ВОЈИСЛАВ Воки Костић, стални гост "Каленића", био је један од најпознатијих српских композитора. Одрастао је у угледној београдској породици лекара. Још као дете научио је не само кулинарске вештине него и господски ред у кући, навикнут на живот у изобиљу.

Дара Ружић и Силвана Арменулић са пријатељем / Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Уживао је да припрема јела и те благодети није напуштао до краја живота. Први ручак је направио својим родитељима када је имао само осам година. Воки је долазио свакодневно у "Каленић" између 11 и 12 часова. Увек је био у црном оделу, са обавезним прслуком и златним "лонжином" на сребрном плетеном ланцу. У кафани "Каленић" је од првих дана успоставио присан контакт с куварима. Улазио је и у кухиње других кафана и ресторана и куварима давао савете о припремању јела.

Мића Лончар сећа се како је Воки једног дана у "Каленићу" дошао до "шибера" ка кухињи од кувара тражио "тек скувану коленицу" за "мезетлук", коју му је убрзо сервирао конобар Миша. Онда је за својим столом уз чашицу благословене ракије све то густирао до последњег комадића меса. Тада је салветом обрисао браду и задовољно рекао: "Баш сам лепо мезетио, а сада могу да идем кући и да ручам као човек!"

ПОЈЕДИНИ столови били су резервисани за јаче друштво. Ту је био сто на чувеном месту код огледала. На њему су увек стајале две флаше, једна црног и једна белог вина, и натпис "резервисано". За тим столом столовали су најпознатији гости кафане, Михајло Ђурић звани Мика Мустанг, адвокат Чоле Чоловић, Славко који је радио у Лутрији, доктор Бане Ђорђевић, касније кардиоваскуларни хирург који је становао у Милешевској, прекопута "Монопола", Риста који је живео у једној од оних лепих вила у Крунској улици, и Влада Шешлија, адвокат.

Оно што је тада импоновало у кафани "Каленић" били су келнери који су памтили имена свих својих сгалних гостију. То је било довољно да се свако од нас осећа важнијим него што јесте, а то је лепо осећање. Тачно су знали свакога од нас, и то је била мала тајна привлачности ове чубурске кафане.

НАЈМАЊИ келнер на свету, наш легендарни Миша Кобац, висок тек нешго више од метра, облегао је око столова као кобац и тако зарадио надимак. Разносио је хладно пиво на ајнцеру који је држао изнад главе. Када су га гости звали да наруче пиће, духовито је одговарао:

"Сгижем, сгижем, само ми мали пренос! Јебига!"

Шефа сале смо звали Примо Карнера. Личио је на чувеног боксера, па је по њему добио надимак. Био је сушта супротност ситном, омаленом Копцу. Глава му је била несразмерно велика. Његова појава одавала је снажног човека огромне енергије. За његово време у кафани је увек било мирно. Што се тиче драматичности, за њу је био задужен Чеда Дркаџија, који је увек имао неку заврзламу и изводио свој перформанс. У почетку је имао успеха, а у јеловнику кафане извесно време било је записано његово јело, које се звало "Чедина шницла". Избачена је из јеловника по савету Раше роштиљџије, захваљујући једном необичном догађају.

ЈЕДНОМ приликом, за сто у углу ресторана сео је непознаги госг. Наручио је порцију ћевапа и док је чекао, лагано је испијао шљивовицу. У једном тренутку, поред сгола са непознагим гостом видели смо Чеду и Рашу. Расправљали су се око тога у чији је тањир Раша ставио ћевапе.

"Да ли смо се договорили да не узимаш моје тањире!", рекао је Чеда, који је имао своје тањире у кухињи док је његово јело било у јеловнику.

"Није ово твој тањир!", грмео је Раша.

Гости су се окретали да виде шта се дешава.

"Како није мој, познајем га по шари. Мој има плаву шару, а твој црвену."

"Знаш да не волим црвену боју."

"Ма каква црвена боја, ово је мој тањир, немој да се правиш шашав!"

"Дал' сам шашав или нисам, то ћемо тек да видимо."

"Пошто знам с ким имам посла, моје сам тањире обележио. На сваком мом тањиру са доње сгране има слово Ч."

"Сад ћемо да видимо, али прво да се кладимо! Ако пише слово Ч, ја плаћам пиће, ако не пише, плаћаш ти."

"Примљено! Литар вина и сифон соде!"

"Договорено! Окрећи!"

Тада је Раша окренуо тањир и све ћевапе изручио збуњеном госту у крило. Зачуђен оним што се дешава, гост није успео ни да реагује.

"Шга сам ти рекао!", ликовао је Раша.

"Стварно, мајку му..., био сам спреман да се закунем да је мој!"

ТЕК ТАДА обојица стадоше да се извињавају госту, пружише му салвету, али су флеке на оделу биле видљиве. Ћевабџија Раша је испекао нову порцију ћевапа, а Чеда донео још једну шљивовицу, а све на рачун куће. Рачун који је платио Чеда било је скидање његове шницле са јеловника.

Сваке вечери, око поноћи, Слободан Марковић Либеро, пошто би позатварао све успутне кафане на Чубури, појавио би се у "Каленићу". Дочекиван је аплаузом иако се видело да је прилично под гасом, како се каже, ни трезан, ни потпуно пијан. Гости су једва чекали да од Либера чују неки нови виц.

"Јел" ви знаге да је мој друг Света због тих вицева заглавио годину дана у Забели! И зато ваш Либеро не сме вицеве да блебеће много, јер Озна све дозна."

А онда би почео његов чувени монолог о Чубури.

И ДАНАС, после шесг деценија, Мишко Ивановић, спомињани Американац са Чубуре се сећа колико су он и Мирослав Цветковић били опчињени и безнадежно заљубљени у Дару Ружић, која је у то време спадала у најатрактивније лепотице, којима се дивио чигав град. Грађена као Естер Вилијамс из филма "Бал на води", крупних, изражајних очију, дуге косе, витког стаса и дугих ногу, пленила је пажњу где год би се појавила. "Одлазили смо гогово сваке недеље у ресторан 'Михајловац'", прича Мишко, "само да је видимо. И док је певала, била је божанствена, пожељна, чаробна. Сваког тренутка, чини ми се, била је несвесна своје блиставе лепоте. Освајала нас је не трудећи се."

Дан пре повратка Мишка Ивановића у Америку приредио сам му једно велико изненађење. Позвао сам телефоном Дару Ружић и испричао јој какву је наклоност и платонску љубав мој школски друг осећао према њој. Онда сам му тутнуо слушалицу у руке да настави разговор... За познанство никад није касно, па макар преко телефона.

СУТРА: ЧИТУЉА СА НАСЛОВНЕ СТРАНЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЧУБУРЦИ ПОКОРАВАЈУ БЕОГРАД: У вину је истина и зато му се одушевљено препуштамо

01. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МУЗИЧКИ ЦАР ОТВАРА КАФАНУ: У "Млаву" се долазило на шкембиће у сафту без динара у џепу

31. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - ЛАМЕНТ НАД СТАРИМ КАФАНАМА: Са њима нису из сећања нестали и људи који су чинили њихову душу

29. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЦЕПАЧИ ДЛАКЕ НА ЧЕТИРИ ДЕЛА: Најлепша међу улицама била је Крунска, крцата зградама ондашњих политичара, генерала и трговаца

28. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПЛАТАН СВЕДОК БОЕМСКОГ ЖИВОТА: Београд се немарно понашао према чубурским кафанама

30. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЧУБУРА КАО ЗВЕЗДА ЗОРЊАЧА: Београд су до темеља 44 пута рушиле разне војске

27. 03. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације