ФЕЉТОН - СРБИ ЧИШЋЕНИ ЈЕДАН ПО ЈЕДАН: Злостављали их, понижавали и исцрпљивали немаштином

СРПСКА заједница постоји у Сарајеву вијековима. У социјалистичкој Југославији чинила је 29,9 одсто укупног становништва Сарајева (157.526 особа), док су Југословени мјешовитог етничког порекла бројали око 56.000 људи (Federal Statistical Office, 1998).

Фото из извештаја Независне међународне комисије

Многи предузетници, љекари,економисти, предавачи и професори српског и црногорског поријекла живјели су и радили у Сарајеву. Српски писци,умјетници, музичари, љекари, предавачи, професори и спортисти оставили су трајно културно насљеђе у Сарајеву.

Међу њима су историчар и пјесник Симо Милутиновић Сарајлија (1791-1847), публициста и оснивач књижевног часописа "Босанска вила" Никола Кашиковић, историчар и географ Јефто Дедијер (1880-1918), историчар Владимир Ћоровић (1885-1941), академик Владислав Скарић (1869-1943), добитник Нобелове награде за књижевност Иво Андрић (1892-1975), књижевник Меша Селимовић (1910-1982), историчар и академик Милорад Екмечић (1928-2015)...

ПРЕДСЈЕДНИШТВО Републике БиХ 26. јуна 1992. објавило је документ "Платформа о активности Предсједништва Босне и Херцеговине у ратним условима". Документ је лично израдио Алија Изетбеговић, а имао је циљ да представи политички програм Републике Босне и Херцеговине у ратним временима. У документу су изложени основни принципи дјеловања у рату: парламентарна демократија, тржишна економија, политички плурализам, људска права, међународно признате границе, уставност сва три народа, стварање добровољне и мултиетничке армије Босне и Херцеговине. Платформа је гарантовала народима Босне и Херцеговине независну, јединствену, суверену, мултиетничку и демократску државу, у којој ће грађани свих националности имати једнака права, и осудила је "терористе СДС-а" (Izetbegović, 2001, стр. 411).

Убрзо је постало врло јасно какву је једнакост, људска права и европску оријентацију Алија Изетбеговић намјеравао за српску заједницу. Цивилни послови Унпрофора у Сарајеву извијестили су:

"ЧИНИ се да муслимански радикали добијају предност на штету умјерених који фаворизују вишенационално БиХ друштво. Сарајево које контролише БиХ приближно је 80% етнички муслиманско. Муслимани замјењују немуслимане у влади, а немуслиманима је све непријатније. Изгледа да се организовани криминал измиче контроли из Сарајева. Унпрофор је увучен у проблем због свог особља и објеката који се користе као канали за робу са црног тржишта. Особље за цивилне послове такође је било дирнуто (локална мафија је деложирала Даљета Багу из његовог стана у року од пет минута), трговци с црног тржишта који су жељели прес-картице упућивали су пријетеће позиве у цивилне послове" (ICTY, Prosecutor v. Karadžić, 2010, стр. 2182).

Политика режима Алије Изетбеговића заснивала се на отворено декларисаном циљу уклањања такозване "српске доминације". По мишљењу Алије Изетбеговића, у Југославији суСрби наводно "себи присвојили све важне положаје" (Izetbegović, 2001, стр. 66).

ПРЕМА сведочењу члана Предсједништва и декана Универзитета у Сарајеву, професора Ненада Кецмановића, у оквиру организоване кампање СДА, Срби су намјерно и систематски уклањани са водећих позиција у индустрији, образовању, здравственом систему и култури.

Годину дана након што је избио рат, није било ниједног Србина на мјесту директора компаније, шефа клинике, декана факултета, шефа општинске службе итд... Они најотпорнији, попут, на примјер, директора "Житопромета", оптужени су за сарадњу са "србо-четницима". На пољу образовања, културе, науке, информисања, друштвених активности, економије и владиних уреда, Срби су изгубили раније положаје.

Неколико примјера биће довољно за илустрацију ове тачке. Директор Јавног предузећа "Водовод Сарајево"" био је Предраг Лукач. Изабран је за посланика у новембру 1990. године, као кандидат на листи Реформистичке партије. Након што је избио рат, остао је на свом послу. То је био веома тежак посао, јер су главни водоводни објекти били на српској страни линије сукоба, а снабдијевање водом често је било прекидано.
ЛУКАЧ је био изложен неповјерењу и пријетњама јер је био Србин, па је на крају био присиљен да напусти посао и напусти Сарајево (Pejanović, 2002, стр. 148). Србин Манојло Чалија, некадашњи члан југословенске репрезентације у гимнастици, радио је као тренер.

Отпуштен је с посла и одузета му је картица за храну (хуманитарна помоћ) под лажном изговором "избјегавање радних обавеза", а прошао је и разне тортуре (Čalija, 2005, стр., 214).

Србин Ђорђе Зарић био је директор Привредне банке. Подржавао је Изетбеговићев режим и био суоснивач Српског грађанског вијећа. Године 1994. дигла се јавна бука да Зарић буде деградиран. Ђорђе Зарић отишао је код српског члана Предсједништва РБиХ Мирка Пејановића. Пејановић је апеловао на Изетбеговића да заштити Зарића. Међутим,

Изетбеговић није био спреман да интервенише. Ђорђе Зарић морао је да се повуче са мјеста директора, а замијенила га је Фатима Лехо, Муслиманка из СДА (Pejanović, 2002, стр. 149).

ЉЕКАР Радомир Тишма оставио је изјаву о застрашивању и отпуштањима српских љекара: "Оно што се спремало за сваког стручњака српске националности било је отпуштање са посла због 'вишка'. Током рата, сви Срби у граду Сарајеву избачени су из друштвених организација и са функција стручног управљања. Ловили су их, злостављали, понижавали и исцрпљивали немаштином. Свештеник Драгомир Убипариповић био је заробљен и злостављан седам пута, док се остали угледни Срби затварају и убијају на бруталне начине (др Милутин Најдановић). Живот у граду постао је изузетно тежак и неподношљив."

Сви Срби били су на МУП-овим списковима осумњичених чланова СДС-а, без обзира на то да ли је то тачно или не, и масовно су хапшени. Многи од њих су притварани, малтретирани, затварани и пребијани у приватним затворима. Бивши члан Савјетодавног одбора СДС-а, професор Славко Леовац ухапшен је, затворен у приватном затвору у хотелу "Загреб", гдје је претучен и малтретиран. На крају је напустио Сарајево. Професор историје и академик Милорад Екмечић био је тешко претучен пред породицом, кућа му је проваљена. Професор је одведен без икакве наредбе за хапшење и задржан у приватном затвору, гдје су га тукли и злостављали. Професор медицине Милутин Најдановић био је делегат СДС-а у парламенту РБиХ и одлучио је да остане у Сарајеву упркос позиву странке да га напусти из безбједносних разлога. У њега су усред бијела дана пуцале и убиле га непознате особе. До данас починиоци овог политичког убиства нису пронађени.

СУТРА: СТРЕЉАЊА ПРЕД СТАНИЦОМ ПОЛИЦИЈЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 9

ФЕЉТОН - СНАЈПЕРИСТИ ПУЦАЈУ НА ДЕЦУ: Бошњачка војска је убијала унпрофорце

07. 05. 2021. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПРВА ЖРТВА АМЕРИЧКИ НОВИНАР: Алијина војска планирала убиство Милана Панића

06. 05. 2021. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - БОШЊАЦИ ПУЦАЛИ И НА БАДЊАК: Хирург Миодраг Лазић био је хроничар страдања српске деце

05. 05. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЗЛОУПОТРЕБА БОЛНИЦА И ШКОЛА: Бошњаци користили артиљерију са положаја Унпрофора

04. 05. 2021. у 17:18

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - УНПРОФОР ЗНАО КО СУ УБИЦЕ: Британске службе нису веровале у српску кривицу

01. 05. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРЉАВЕ ИГРЕ АЛИЈИНИХ СУФЛЕРА: У Улици Васе Мискина највише је погинуло Срба

30. 04. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације