ФЕЉТОН - ПЉАЧКАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА: Верски живот српске заједнице био је потпуно укинут

Драган Вујичић и Иван Миладиновић

11. 05. 2021. у 18:00

НАКОН што су сарајевски медији објавили убиство породице Ристовић, број људи који покушавају побјећи из Сарајева драматично је порастао.

ФЕЉТОН - ПЉАЧКАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА: Верски живот српске заједнице био је потпуно укинут

Фото Архива

У септембру 1992. године, четири српске породице од око 30 мушкараца, жена и дјеце потражиле су уточиште код Унпрофора у згради ПТТ-а. Они су Унпрофор снабдјели информацијама из прве руке о страшној ситуацији српских цивила у Сарајеву.

Потпредсједник Ејуп Ганић захтијевао је да их Унпрофор преда полицији. Међутим, Унпрофор их је предао Унхацеру који је имао мандат да се бави расељеним лицима.

Замјеник команданта Армије БиХ, пуковник Стјепан Шибер, оптужио је начелника штаба Унпрофора да је "радио за четнике" (Šiber, 2001, стр. 156). Очигледно да су невини српски цивили били "четници" за пуковника Алијине војске.

Главни државни тужилац Републике БиХ Ивица Станић 30. јула 1992. године послао је писмо Предсједништву Републике БиХ, министру одбране Јерку Доки и начелнику Главног штаба бошњачке армије Сеферу Халиловићу, обавјештавајући их да "хапшења и затварања људи, углавном српске националности, у такозване војне затворе се настављају". Породице траже одређени број грађана које су појединци са ознакама војне полиције одвели из својих домова. На подручју под контролом Армије БиХ пронађена су мртва тијела. Пошто су та тијела масакрирана, по правилу их није било могуће идентификовати.

ЧИЊЕНИЦЕ о убиствима Срба у Сарајеву садржане су у извјештају из септембра 1993. извјестиоца Уједињених нација за људска права Томаса Мазовјецког. Мазовјецки је написао:

"Специјални извјестилац је такође примио оптужбе за појединачна убиства инспирисана етничком осветом. Једна се односила на Радислава и Марину Комљенац, двоје старијих цивила - за које се каже да су босански Срби који су одведени из свог дома у Сарајеву и погубљени 26. јуна 1993. године. Изгледа да су убиства одмазда за минобацачки напад у којем је погинуло седам муслиманских цивила у Старом граду. Владина милиција наводно је била одговорна. Специјални извјестилац писао је Влади 14. августа 1993. године изражавајући забринутост због извјештаја и питајући шта је предузето да се казне починиоци. У одговору од 23. септембра 1993, вршилац дужности премијера ,господин Хаџо Ефендић, негирао је да је постојала било каква етничка мотивација за убиство брачног пара - за који су рекли да је српског и хрватског поријекла - и рекли да је у току истрага злочина. Специјални извјестилац ће пратити овај случај и остале који су му предочени на пажњу" (United Nations Fifth Periodic Report, 1993, стр. 6).

НИСУ ПУШТАЛИ НИ ЉУДЕ НА САМРТИ

У ПЕТОМ периодичном извјештају извјестиоца Уједињених нација о стању људских права на територији бивше Југославије наведено је: "У Сарајеву, које је под опсадом снага босанских Срба, већину Срба који су затражили дозволу за одлазак - одбио је владин Секретаријат за евакуацију. Око 700 болесних и старијих Срба који су добили дозволу за одлазак у децембру 1992. године смјели су да оду тек 8. новембра 1993. године. Педесет девет њих се наводи да су умрли док су чекали прилику да оду" (United Nations Fifth Periodic Report, 1993, стр. 7-8).

РЕЖИМ Алије Изетбеговића манипулисао је муслиманском заједницом расељених особа у Сарајеву како би они вршили притисак на сарајевске Србе, кад год би преокрети на бојном пољу стварали услове за то. Тако је цијела српска заједница постала талац његове политике. Дана 4. јуна 1992. године, 285. бригада Армије БиХ је поразила Војску Републике Српске у Жепи, убивши 264 војника ВРС (Latić & Isaković 1997, стр. 44). Сви заробљеници су побијени.

Као одговор, ВРС је повећала притисак на Жепу. Истовремено је делегација расељених особа из Жепе, настањена у Сарајеву, упутила пријетњу свим Србима у Сарајеву: "Ако људи Жепе пате, натјераћемо Србе у Сарајеву да плаћају, почевши од Мирка Пејановића" (Pejanović, 2002, стр. 140).

То нису биле празне пријетње. Општа атмосфера непријатељства и мржње директно је утицала на положај српске заједнице у Сарајеву, која је заиста постала колективни талац Изетбеговићевог режима.

ВЈЕРСКИ живот српске заједнице био је угушен. Стара православна црква на Башчаршији неколико пута је претресана и пљачкана. Нова Саборна црква била је затворена током читавог рата. Црква Преображења Господњег била је проваљена и опљачкана, а остала је затворена током цијелог рата, и отворена је тек пред крај рата. Неколико свједока, међу којима и сарајевски поротник Марко Микеревић, изјавили су да су видјели двије људске главе на моткама испред Храма Преображења Господњег, окренуте према Грбавици која је била под контролом Војске Републике Српске (Mikerević, 2004, стр. 93).

Православне капеле на гробљима Светог Марка и Светог арханђела Гаврила биле су испражњене и коришћене као тоалети за посјетиоце оближњих тржница. Стари надгробни споменици православних гробова више пута су оскрнављени. Повреде српских гробова настављене су и послије рата (Raški, 2010, стр. 81).

ПОД МОРАЛНИМ и физичким притиском, Срби су страховали за своје животе, тражећи било какву прилику да оду. Неколико хиљада Срба, Хрвата, Јевреја, али и Муслимана, углавном жене и дјеца, али и мушкарци који су имали среће да добију "дозволу за одлазак" - напустили су град у три велика конвоја под заштитом Унпрофора у новембру 1992. године. Прелазак са српске територије на муслиманску и обрнуто није био проблем само током првих дана сукоба. Међутим, ситуација се с временом брзо погоршала, Радован Караџић, говорећи на ТВ РС, неколико је пута предложио предсједнику Алији Изетбеговићу да отвори коридор из града за све људе који желе да оду. Влада РС покренула је иницијативу да омогући грађанима Сарајева који то желе да напусте град. Без обзира на њихову етничку припадност, српска страна им је гарантовала сигуран пролазак преко територије под њеном контролом.

Међутим, Алија Изетбеговић је чувао своју тишину. Разлог његовог ћутања био је двострук.

Прво, ако би бројни цивили свих националности напустили Сарајево коридором, град би постао велика војна мета. Друго, Алија Изетбеговић је желио да одржи имиџ "градског мученика под српском опсадом".

ИЗЕТБЕГОВИЋЕВ режим ставио је службену забрану напуштања града цивилима. Сваки покушај напуштања Сарајева третиран је као "издаја". Лорд Овен је у својој књизи мемоара "Балканска одисеја" написао; "У Сарајеву је постало још јасније да у ствари постоје двије опсаде у граду: једна од војске босанских Срба, са гранатирањем, снајперском ватром и блокадом, а друга од војске босанске владе, са унутрашњим блокадама и бирократијом која је спречавала да њихови људи оду. Радио-емисија војске - а не владе - рекла је да је радно способним мушкарцима од 18 до 65 година и женама у доби од 18 до 60 година забрањено да одлазе јер су потребни за одбрану града; али главни разлог био је другачији. У пропагандном рату, српска опсада је пробудила симпатије свијета и за то им је требало да остану стари и дјеца. Било је то њихово најемотивније пропагандно оружје за навођење Американаца на борбу против рата, и жељели су да никада не ослаби" (Owen, 1996, стр. 63).

СУТРА: Харање банди у униформама

Ускоро опширније

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.

14. 12. 2024. у 20:04

Коментари (0)

МВП Моззарт спорт: Нека ово постане традиција!