Друштво

ИЗАЗОВИ С КРАЈА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА: Марта 1989. Србија је повратила суверенитет и државност у целој републици

Иван Миладиновић

26. 05. 2021. у 16:00

ПРАВНИ стручњаци су процењивали да амандмани представљају нужан али мали корак ка обезбеђењу једнаког положаја Србије са другим републикама, остварењу њене државности, равноправности српског народа

ИЗАЗОВИ С КРАЈА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА: Марта 1989. Србија је повратила суверенитет и државност у целој републици

ПРАВНИ стручњаци су процењивали да је уставно конституисање Србије као државе "императив садашњег времена". У складу са тим анализирали су предложене промене Устава СР Србије. Промене су, по њиховом мишљењу, биле изазване "дубоком кризом читавог друштва". Указивали су на "извитоперен карактер" социјалистичких аутономних покрајина, обележја "државности" које оне имају, чињеницу да је Србија у вршењу својих функција "ограничена", а самим тим и неравноправна.

Предлагали су да амандманима на Устав СР Србије покрајине буду дефинисане као "класичне политичко-територијалне аутономије, типа политичког регионализма". Правни стручњаци су процењивали да амандмани представљају нужан али мали корак ка обезбеђењу једнаког положаја Србије са другим републикама, остварењу њене државности, равноправности српског народа. Пресудним да Србија постане равноправна чланица Федерације сматрали су "истовремено испуњење претпоставки за њено конституисање у федералну јединицу и демократску правну државу". Ипак, по њиховим проценама промашаји Устава из 1974. могли су бити превазиђени само променом целог Устава.

У политички живот Србије, с временом и уз отпоре, уведени су али не и усвојени, неки од "формалних атрибута демократије". Култ новог вође, на чијем су изграђивању многи радили, јачао је аутократску власт. Његова "дуга сенка" с временом је прекрила целокупни политички и друштвени живот. Присуство ауторитарних структура у институцијама које су деценијама биле декор, сасвим је обесмислило њихову демократску суштину. Избори, обављани по "правилима" које је одређивала партија на власти, нису јачали демократске процесе. Искорак ка стишавању националних страсти и превазилажењу старих и нових политичких подела није учињен. Распрострањено национално незадовољство положајем у ком се нашао српски народ није коришћено ради рушења преживелог система владања већ успостављања сопствене власти. У контролисаним медијима опозиција је означавана непријатељем а не политичким противником.

Политички програми нису битније утицали на опредељивање гласача. "Упрошћени" политички погледи на сложена питања друштвеног развоја доминирали су у говору дневне политике. Партија на власти није одустајала од једног "истрошеног" идеолошког, политичког и економског модела владања и тиме преузимала апсолутну одговорност приликом одређивања путева развоја у будућности. Подстицање националног романтизма, употреба реторике о националном јединству и заједничкој судбини, истицање националних симбола и митова, употреба националних емоција, трошење националних енергија, националне мобилизације било је у дубокој супротности са заштитом аутентичних националних интереса српског народа.

* * * * * * * *

ОТВАРАЊЕ СРПСКОГ ПРОБЛЕМА

У ОБНОВЉЕНОЈ социјалистичкој Југославији, за коју је положио велике жртве, српски народ је имао далеко мању улогу од оне у годинама 1918-1941. Поражена је монархија, разбијен српски национални покрет, извршен погром интелигенције, овладала "расцепканост" и биолошка истрошеност. Срби су живели у држави која је била уређена као лажна федерација. Централистичко управљање, једнопартијска диктатура, привилегије које се дају мањинама, притисак на село, економска демонтажа Србије, раздробљеност, неравноправан положај у федерацији - све је то оптерећивало.

Смисао "федерације равнотеже" огледао се у ћутању о геноциду, федерализацији Србије, бројним хипотекама (великосрпски хегемонизам и национализам), негирању националног индивидуализма, интернационализму и сличним појавама. Структура односа у југословенској федерацији била је постављена тако да Србија и српски народ својим бројем, економском снагом, традицијом, моралним кредибилитетом стеченим у рату не могу довести у питање преструктурирање државе. Све је то подстицало отварање српског питања.

И оно је отворено готово деценију након смрти Јосипа Броза. По четврти пут у XIX и XX веку. Уставним амандманима на Устав из 1974, које је Србија учинила марта 1989, у границама републичке надлежности Србија је повратила суверенитет и државност на целој територији републике. Скупштина Социјалистичке Републике Србије усвојила је 28. септембра 1990. Устав Републике Србије. У њему је исказана решеност да Србија постане "демократска држава свих грађана који у њој живе". Устав је гарантовао слободу и права човека и грађанина, владавину права, социјалну правду, равноправне услове за напредак појединца и грађанина.

Лична, политичка, национална, економска, социјална, културна и друга права човека и грађанина такође су била загарантована. Територија републике дефинисана је као "јединствена и неотуђива". Покрајине Косово и Војводина добиле су облик "територијалне аутономије". Прокламовано и стварно ипак су се значајно разликовали. Изазови последње деценије XX века удаљили су Србију од типа друштва и цивилизацијских стандарда којима је у историји стремила.