НОВИ ДЕТАЉИ ПОЛИТИЧКЕ ПОЗАДИНЕ МАЈСКОГ ПРЕВРАТА: Сусрет са историјом, завада међу династијама - сви путеви велике завере водили у Беч

ЧЕСТО се дешава да се виђење о појединим догађајима из прошлости, које има јавно мњење, или их је стварала историографија, не подудара с оним шта се заправо десило.

Фото Архива

Иако је још у 19. веку чувени немачки историчар Леополд фон Ранке, писао да задатак историје није да суди, већ да прикаже "како је то заправо било", како су догађаји међу собом повезани уз разумевање националних тенденција времена у којем су се дешавали, "објективна истина" је повремено исклизавала из руку наше историографије.

Један од таквих примера је свакако Мајски преврат 1903. године, када је династија Обреновића, после владања од готово пола века, нестала у току једне ноћи. И, управо у зависности од историјског тренутка, мењао се и дискурс према атентату на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу, који ће умногоме утицати на главне токове наше историје.

ПОЧАСТ Разгледница са тријумфалном капијом у част краља Петра, Фото Архива

Игром случаја, а можда и неком симболичном идејом завереника, убиство Александра и Драге догодило се на исти дан, 29. маја по старом календару, у којем је 35 година раније (1868) у Кошутњаку убијен кнез Михаило Обреновић. Много је историјских извора који указују на то да је династија Карађорђевић умешала прсте, директно или индиректно, у Михаилово, као и у Александрово уклањање. А и у српском народу се то тумачило као враћање "дуга" за Карађорђево убиство у Радовањском лугу, када је "кум преко кума скратио кума за главу и испоручио је у Стамбол".

КРАЉЕВСКИ пар је убијен у конаку, крај новога двора. Ово здање, какве ли случајности, купио је протерани кнез Александар Карађорђевић 1842. од Стојана Симића, у то доба најбогатијег човека у Србији. Деценијама потом биће стално пребивалиште владара из династије Обреновић и "гнездо свих политичких обрта у Србији". Нови двор, иначе, у време краљева Милана и Александра, служио је само за свечаности и забаве.

ПОСМАТРАЧ Руски посланик Николај Валеревич Чариков, Фото Архива

УЧЕСНИК Аустроугарски посланик Константин Думба, Фото Архива

Пуч који је изменио ток српске историје извели су: два генерала, четири пуковника, три потпуковника, три мајора, 30 капетана, 47 поручника, 13 потпоручника и пет цивила. Годинама, у нашем просечном доживљају прошлости, мозак завере био је један од поручника

- Драгутин Димитријевића Апис! Оквир тумачења завере и атентата на краља Александра и краљицу Драгу углавном је била књига Драгише Васића "Деветсто трећа", по којој су зачетници и главни актери завере били млађи официри: коњички поручник Антоније Антић, пешадијски поручник Драгутин Димитријевић Апис, поручник Милан Маринковић, потпоручник Никодије Поповић и још тројица официра. Они су већ 6. септембра 1901. по старом календару, донели одлуку да краљевски пар буде убијен.

НОВООТКРИВЕНИ документи и историјска грађа која је била разасута по многим архивама и често недоступна, бацају сасвим нови поглед на овај догађај и разрешење питања шта је позадина атентата на краља Александра Обреновића и коме је заправо било у интересу да доведе Петра Карађорђевића на престо. Према овим сазнањима, припреме за преврат текле су нешто другачије него што је то обично у нашој литератури приказивано. У мемоарима Јована Авакумовића, политичара који је био председник Владе и код Обреновића и код Петра Карађорђевића, који се налазе у Архиву САНУ, пише да је први разговор о уклањању Александра и Драге био обављен у ноћи између 11. и 12. јула 1900. године, и то у самом двору, у ађутантској соби. У том разговору, поред Авакумовића, учествовали су још и генерал Василије Васа Мостић, љубимац краља Милана, генерал Цинцар-Марковић, Лаза Лазаревић, пуковник Леонидас Соларевић и Дамјан Поповић, који је тада био ађутант краља Александра.

По овом извору разговор је иницирао генерал Мостић, да би пренео поруку краља Милана да по сваку цену спречи женидбу Александра Драгом Машин.

У државном архиву у Бечу постоји један врло значајан документ, строго поверљив извештај од 28. априла 1904. године (РА, XИX), који је открио историчар Васа Казимировић. Реч је о специјалном извештају аустроугарског посланика у Београду који је настао на основу сведочења једног од вођа завере, потпуковника Петра Мишића. И овај извор открива да је завера против последњег Обреновића била склопљена много раније него што се група млађих официра одлучила да ликвидира суверена. У извештају аустријског дипломате посебно се наглашава да је душа завере био Ђорђе Генчић, министар унутрашњих дела у влади др Владана Ђорђевића, и да је он био тај који је инсистирао на томе да "краљ Александар и краљица Драга морају бити уклоњени или да се од свега дигну руке". Уз Генчића, пише у овом документу, чланови главног завереничког одбора били су генерал Јован Атанацковић, пуковник Александар Машин, Петар Мишић, Леонид Соларевић, Дамјан Поповић и Ђока Михајловић. Ово говори да главни завереници нису били млађи, већ старији официри.

Главнокомандујући пуча није био Апис већ генералштабни пуковник Александар Машин, војник кога су и политичари поштовали. Био је војни изасланик Србије у Бечу и на Хашкој конференцији, посланик на двору црногорског кнеза, професор на академији... Он је био и девер краљице Драге, брат њеног првог мужа. Међу првима се окренуо против краљевског пара.

Није нимало случајно што је у праскозорје 29. маја, око четири сата ујутру, посланик Аустроугарске у Београду, Константин Думба, у пратњи војног аташеа мајора Помианковског, прошао кроз кордон војске око двора и срео се са пуковником Александром Машином. "Као да је обавио какву генералштабну игру, а не извршио преврат, пуковник Машин је био мртав-хладан" - записао је у својим мемоарима Думба.

ДВЕ године пре атентата, у Бечу ће се обрети Јаша Ненадовић, син блиске рођаке Петра Карађорђевића, Цаје, удовице коњичког капетана Младена Ненадовића, непосредног потомка чувених Недовића, стрељаног 1868. због саучесништва у убиству кнеза Михаила Обреновића.

Јаша Ненадовић је допутовао у Беч по налогу Петра Карађорђевића, да би ступио у контакт са аустроугарском владом. Донео је посебно овлашћење свог рођака и будућег суверена Србије, написано 28. новембра 1901. на француском језику. Позивајући се на то овлашћење, Ненадовић је 12. децембра исте године приложио и писмо у коме је кнез Петар изложио своје политичке ставове.

Истог дана у Министарству спољних послова Аустроугарске састављен је посебан акт, у којем се цитира и писмо које је Петар Карађорђевић наменио овом министарству. У писму отворено пише: "Од доброг и искреног односа према Аустроугарској зависе витални интереси наше драге отаџбине... Уколико бих уз Божју помоћ и вољом српског народа био позван да ступим на престо Србије, онда ћу се у спољној политици земље увек држати наведених ставова. Такође бих најенергичније пазио на то да садашњи поредак на Балканском полуострву остане очуван."

Већ сутрадан по убиству краља Александра и краљице Драге, министар спољних послова Аустроугарске, гроф Голуховски, рекао је француском амбасадору у Бечу "да је главно, не облик догађаја и начин извршења самога дела, него да ли је онај који влада у Србији у добрим односима са Аустријом или не".

Одмах по доласку на престо Петар Карађорђевић је аустријском цару 17. јуна 1903. послао телеграм следеће садржине: "Ја ћу ићи стопама мога оца и надам се донети својој земљи слободу и срећу. Ја молим В. В. да има он добра расположења према мени, каква је имао до смрти за мога оца. Ако ме тиме удостоји, извршење мојих нових дужности биће ми лакше, а ја имам чврсту намеру и уверење да их заслужим."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације