ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ШТАП И ШАРГАРЕПА ЗА ДИСИДЕНТЕ: Опозициони покрет у Титовој Југославији - бунтовници или либерална фасада режима

ЗАХВАЉУЈУЋИ специфичним условима самоуправног социјализма, у Југославији и Србији се развила специфична дисидентска и полудисидентска сцена шаролика како по националном саставу, идеолошком деловању и нивоу критике, тако и по степену страдања као нужној одредници дисидентства.

У кафани „Зора“ у Београду 2003. Слева: Данијел Ивин, Предраг Ристић, непознати донатор, Твртко Јаковина, Никола Баровић и Михајло Михајлов

По нама, могу се уочити најмање три категорије дисидената у бившој СФРЈ и Србији. Први - дисиденти су најсличнији онима у СССР који су због свог критичког мишљења робијали понекад и годинама: Милован Ђилас, Михајло Михајлов, Борисав Пекић, Михајло Ђурић, Лазар Стојановић, Драгољуб Игњатовић... Други - морално политички неподобни, чија су дела цензурисана, отпуштани су с посла или нису могли јавно да објављују и иступају као књижевник Иван Ивановић, професор Б. Тодоровић, и делимично београдска професорска осморка која је избачена са Филозофског факултета - Коста Чавошки, Војислав Коштуница и други професори Правног факултета... У трећи они који су само избачени из партије, смењени с функција, нека дела су им скидана с репертоара или цензурисана, али им посао и егзистенција нису довођени у питање и: Добрица Ћосић, Бранко Ћопић, Миодраг Булатовић, Матија Бећковић, Пуриша Ђорђевић, Жика Павловић, Мића Поповић...

Често се наводи да је дисидентски покрет у Титовој Југославији био најслабији од свих сличних покрета у комунистичким земљама. У прилог томе тврди се да је у СССР и целој Источној Европи цветао самиздат, објављивали су се разни илегални информациони билтени и листови (најславнији "Хроника текућих догађаја у Москви"), стварали се независни синдикати са милионским чланством (најзначајнији пољски Солидарност), оснивала се удружења за подршку политичким затвореницима, у Југославији, од свега тога није било ни трага, изузев петиционашког покрета осамдесетих година и састанака Кућног универзитета у Београду. Разлози за то су што у култури и уметности није било никаквог соцреалистичког догматизма, изузев у чисто политичкој сфери, није било притисака и осећаја безизлазности који је пунио редове дисидентског покрета у земљама реалног социјализма. Не треба заборавити одређене издувне филтере које је режим свесно остављао и да су пораст животног стандарда, слободнија путовања и слобода критике до одређеног нивоа отупљивали оштрицу отпора. Није без значаја и чињеница да Запад, из прагматичних разлога, није званично давао скоро никакву знатну подршку већини југословенских дисидената. Стога постоје схватања да се режим у Југославији, па и друге комунистичке режиме на Истоку нису срушили дисиденти, ма колико били бројни и организовани, већ су се ови углавном урушили сами од себе.

У ТИМ ОКОЛНОСТИМА, дисиденти у СФРЈ су пристајали на умерену и никад до краја изведену критику режима једни зарад друштвеног статуса и личног мира, други због личних левичарских убеђења, која нису у суштини радикално одударала од званичне идеологије. Ј. Д. Сосо примећује да ни црни талас ни праксисовци у критикама нису оспоравали основне поставке југословенске револуције, самоуправни систем, ни Тита као вођу, нити су отишли тако далеко да промовишу вишепартијски систем (говорили су о унутарпартијском плурализму). То не значи да су сами дисиденти отворено и свесно пристајали и да буду либерална фасада режиму, већ је њихова критика (уколико није била превише радикална) толерисана само из пропагандних потреба, у сврху очувања угледа земље либералног комунизма. Друго, неки од њих нису желели сувише да таласају знајући да режим ужива подршку Запада, па су се опредељивали да делују изнутра, прикривено и не ризикујући сувише.

Режим је био осетљив и на критику светских институција ОУН, Међународне организације рада, Амнести интернешнал, ПЕН-а итд. па су се често налазила алтернативна решења (нпр.професори праксисовци су пребачени са Универзитета на институте да не би "кварили омладину"). После апела различитих организација за заштиту људских права, као што је Амнести интернешнал, по правилу би долазило до амнестија. Нарочито после потписивања Хелсиншке повеље о људским правима половином седамдесетих режим, будући да му је стало до либералног имиџа, постаје све осетљивији и на притиске међународних организација за људска права (нпр. залагањем Амнести интерненшнала ослобођен је 1982. новинар Владимир Марковић, али и многи други).

У поткровљу Предрага Ристића 1960, слева: С. Пајић, Предраг Ристић, Леонид-Љоња Шејка, Марија Чудина, Долорес Ћаће и Михајло Михајлов

ЗАХВАЉУЈУЋИ РЕАГОВАЊУ домаћих организација, као нпр. Одбора за заштиту људских права и интелектуалне јавности у Београду, почев од случаја Ђого (1981) преко процеса шесторици (1985) идеолошки процеси све више постају фарса враћајући се као бумеранг властима. На тај начин у Србији и Југославији настао је јединствен феномен непознат у Источној Европи прозивани су и критиковани дисиденти од стране партијске врхушке, који су се неретко налазили на платном списку државе (пензије, плате, посао на институтима и друго). Док су отпадници у Совјетском Савезу скупо плаћали цену слободе, многи српски дисиденти (или су бар они себе сматрали таквима) често су чак примали награде и признања од државе. За разлику од СССР, ако и не узмемо у обзир Стаљиново доба кад је могла да оде и глава, дисиденти су се брзо нашли у неком од казамата или сибирских Гулага, а у бољем случају илегално би се докопали Запада. Другима су за време боравка у иностранству одузимали држављанство и нису дозвољавали повратак у домовину. У СФРЈ се знало и за другачији приступ. Тако је Пекићу, поред одређених проблема и добијања "Нинове" награде 1971. допуштено да легално изађе из земље, док је Михајлову, и против њихове воље, СУП уручио пасош 1978. и показао пут на Запад. Од југословенских дисидената само је Михајлов, и то после већ 10 година боравка на Западу, лишен држављанства решењем Републичког СУП БиХ, због тога што је "својим радом у иностранству нанео штету међународним и другим интересима Југославије". Сличан метод којим се власт ослобађала политичких шаљући их у емиграцију, примењен је и у случају привредника Лазара Драгина, осуђеног формално због злоупотреба у привреди (а стварно што је развио приватни сектор и почео да буде озбиљан конкурент државним предузећима). Опроштено му је даље издржавање казне и за неколико дана му је уручен пасош 1969. да би што пре напустио земљу. Овај начин је био користан за власт - нису могли да таласају у земљи (синдром труле јабуке), а такво поступање доприносило је либералном имиџу земље у време када је и сам Тито тада уживао стидљиву политичку подршку Запада. Ипак није било једнаког критеријума ни код пасоша, већ је све зависило од безбедносне процене и политичког тренутка. Иако су праксисовци враћени на посао, Гојко Ђого није ни отпуштан, Михајло Михајлов, Момчило Селић и Лазар Стојановић су добили пасоше и отишли из земље, Иван Ивановић је забрањен, истеран с посла и препуштен да се сналази, без могућности да напусти земљу.

ЛИБЕРАЛИЗАМ САМОУПРАВНОГ социјализма (само у односу на земље реал-социјализма) најуочљивији је ипак у културној сфери. Иако не баш либерална када су филмови у питању, држава је била великодушна према филмским ствараоцима. Домаћи дисиденти: уметници Ж. Павловић, П. Ђођевић, Д. Макавејев, К. Ракоњац и други, иако су им филмови забрањивани, није им онемогућавано даље стваралаштво, већ их је често режим добро плаћао (држава је учествовала у продукцији филмова и са преко 70 одсто). Не може се прецизно утврдити колико је то жеља за корупцијом и очувањем доброг имиџа земље, а колико ствар личних односа и ратних пријатељстава са појединцима у власти. Једини филмски уметник који је осуђен је Лазар Стојановић, али не само због филма већ и због вербалне непријатељске пропаганде.

Осим личним интересима партијског врха и потребом одржања партијског монопола на власт, репресија у самоуправној Југославији била је предодређена и са неколико симетрија, равнотежа, с обзиром на њену унутрашњу етничку, верску и административну хетерогеност, као и специфичан спољнополитички положај између два идеолошко-политички супротстављена блока, са којима је морала рачунати. Политика "шаргарепе и штапа" и специфичан положај Југославије између Истока и Запада одражавали су се и на питање државне репресије која је морала бити далеко софистициранија него у земљама соцлагера, где се није морало водити рачуна о мишљењу Запада, нити хапшењима и осудама либералних елемената доказивати с времена на време правоверност Истоку.

ПРВА, И НАЈВАЖНИЈА, идеолошко-политичка глобална равнотежа - морало се водити рачуна о интересу великих сила. У првом случају, погоршање односа са једном или обе велике силе пратило је ударање час по левој, час по десној опозицији. На пример 1958. заоштравање односа са Москвом прати поновни прогон Дапчевића и других ибеоваца, као и судски процес предратним социјалистима, групи Крекић-Павловић исте године који је пратио затезање односа са Западом. Исто тако, дисидент Михајлов, тада млади асистент у Задру, можда не би никад био позван на одговорност да совјетски амбасадор Пузанов није интервенисао лично код Тита поводом помињања совјетских Гулага у његовим списима, после чега га је Тито прозвао, па је уследило хапшење.

Борислав Пекић и Борислав Михајловић - Михиз

У другом случају, приближавање једној од суперсила пратиле су по правилу амнестије пре свега за неког од њој идеолошки блиских политичких затвореника (као што су велика амнестија за ибеовце 1956. и измирење са СССР, али и касније амнестије шездесетих за Ђиласа и друге, и за Михајлова десила су се "случајно" пред конгрес ПЕН-клуба на Бледу (1965) Титов пут у САД, односно конференцију КЕБС у Београду (1977) и коначно последња после 1988. у време краха комунизма и пада Берлинског зида. Ј. Б. Тито је имао обичај да пред пут у западне демократске земље, а нарочито у САД, помилује неког од знаменитијих политичких дисидената за чије су ослобађање западне демократије биле заинтересоване или вршиле дипломатски притисак. То се десило, на пример, 1960. када су помиловани осуђени социјалисти Б. Крекић, А. Павловић, проф. Д. Страњаковић, М. Жујовић, а убрзо затим, 1961, и Милован Ђилас. Али и 1977. у време одржавања КЕБС-а и Титове предстојеће посете САД, када је помилован М. Михајлов, ибеовац Комнен Јововић, равногорац Ђура Ђуровић, маспоковац Марко Веселица, Франц Миклавчич и неколико стотина других, што је поздравио лично амерички председник Џими Картер.

ПРОФЕСОРИ НАЈЈАЧА ОПОЗИЦИЈА

МЕЂУ српске дисиденте многи су убрајали и професоре Београдског универзитета, који су почев од 1968. па све до осамдесетих година чинили језгро опозиционог деловања. То се односи посебно на професоре Филозофског факултета - Михаила Марковића, Светозара Стојановића, Љубомира Тадића, Драгољуба Мићуновића, Загорку Пешић Голубовић, Миладина Животића, Трива Инђића и Небојшу Попова.

Репресију режима осетио је и професор Правног факултета Михајло Ђурић, који се марта 1971. године на једној од стручних јавних расправа супротставио новим уставним решењима. Због свог става професор је изведен на суд и осуђен на две године затвора, од којих је у "Забели" одлежао пуних девет месеци. На суд је, свега неколико месеци касније, изведен и млади професор Коста Чавошки, који је осуђен на пет месеци затвора. Сличну судбину доживеће и њихове колеге - из Партије, да наставе и даље каријере искључени су професори Андрија Гамс, Стеван Врачар и Ружица Гузина, асистенти Данило Баста, Војислав Коштуница и Бранислава Јојић.

КОНТРОЛИСАНИ НЕПРИЈАТЕЉИ

ДИСИДЕНТИ у Србији и Југославији (са изузетком М. Ђиласа и донекле М. Михајлова) се нису могли упоредити са оним из СССР-а и других држава народних демократија, који су логорисани и систематски прогањани као Солжењицин, Пастернак или Бродски у СССР или К. Кираљи и П. Гома у Румунији, односно Хавел у Чехословачкој... Карактер дисидентства произилази из чињенице да и сам репресивни апарат и интензитет облика политичке репресије нису били исти, као у земљама реалсоцијализма. Слобода критичког иступања била је лимитирана, толерисала је само у одређеном периоду и са марксистичких позиција, а плурализам у оквиру исте социјалистичке-марксистичке идеологије. Адвокат Срђа Поповић ипак духовито примећује неписано правило "да је мера дозвољене критике била одређена степеном самокритике надлежног државног органа". Док су отпадници у Совјетском Савезу скупо плаћали цену слободе, многи српски дисиденти (или су бар они себе сматрали таквим) били су на државним јаслама, а неретко су примали награде и признања. Били су нека врста контролисаних непријатеља. Марксистичка опозиција није системски нападала поредак, а према другим дисидентима и критичарима је често имала подозрење.

ПОВЛАЧЕЊЕ ПОТПИСА

МЕЂУ дисидентима је било неслагања, које је ишло даље од борбе мишљења и кочило организован наступ и веће резлутате у борби за људска права. На пример, на почетку петиционашких акција Жарана Папић, Соња Лихт, Тања Петовар и адвокат Вукашин Лабан су повукли потписе, с образложењем да "нису знали да се захтев креће изнад позитивних законских прописа" и истичу како "не би потписали да су знали да ће се ту појавити лица са којима се не слажу ни у ком погледу".

ЈУГОСЛАВИЈА ИЗМЕЂУ ЛИБЕРАЛИЗМА И ЧВРСТЕ РУКЕ

ЈУГОСЛОВЕНСКИ дисиденти нису били безрезервно подржавани од стране САД и Запада попут оних у СССР - у и земљама реал-социјализма. Логика Хладног рата и интереси великих сила за стабилном Југославијом и миром на Балкану често су ишли наруку чврстој руци, и по цену сламања демократских и националних покрета. Нпр. прогон либерала комуниста и грађанских дисидената седамдесетих година и интензивирање репресије после маспока наишло је на неподељену подршку како Брежњева, тако и Никсона (политика детанта). Хапшења чак нису изазвала ни веће одјеке у европској интелектуалној јавности (нпр. случај Михајла Михајлова, осуда Ђуре Ђуровића, киднаповање Владе Дапчевића и др.). Док је совјетски генерал Григоријенко постао дисидент у време Брежњева, а америчка штампа му је свакодневно посвећивала огромну пажњу, у исто време се о југословенским дисидентама врло ретко писало. Занимљиво је да је крајем седамдесетих година због политичких разлога (будући да је био југословенски дисидент) била оборена кандидатура Михајла Михајлова за професорско место на Колумбија универзитету. Чак и програм "Слободне Европе" (кад је почео да се емитује) емитован је за све источноевропске земље, осим за СФРЈ и за Албанију (због Косова).

На окупу код Јована и Душанке Баровић. Слева надесно: Данкова жена, Јован Баровић, Предраг Ристић, Михајло Михајлов, Милица - Мишина љубав и Даниjел Данко Ивин

Највећи парадокс је да се на Западу половином седамдесетих година размишљало о кандидатури Тита и Михајлова за Нобелову награду за мир у време, када је Михајлов чамио у Титовом затвору, осуђен на седам година због писања слободоумних чланака и књига. Политички прагматизам је био очит јавно мњење и медији су неретко осуђивали Тита као диктатора и величали Титове дисиденте, док му је званична политика приређивала пријеме. Тако су демократски процеси у Југославији свесно жртвовани зарад глобалних идеолошких интереса западних демократија, тј. због наводних интереса стабилности на Балкану у време приближавања две суперсиле, заузетости САД у Вијетнаму, али и интереса да се и даље тактиком одржавањем Тита да плива и поткопава Источни блок.

ПОСТОЈАЛЕ СУ И ДРУГЕ симетрије као међурепубличка равнотежа где је обично сламање опозиције у једној републици пратио, као противтежа, прогон опозиционара у другој (нарочито на осетљивој линији Србија-Хрватска као у случају маспока и либерала). Верска равнотежа, посебно је била присутна у БиХ, где се строго водило рачуна да се мач не устреми претерано према једној верској групацији а политички опоненти гоњени на принципу "босанског лонца" Национална равнотежа је нарочито била осетљива на релацији Срби-Хрвати, најригорозније спровођена у БиХ, често заснована на тези да један национализам изазива други (нпр. М. Ђилас Ф. Туђман, Д. Ћосић В. Готовац, В. Мијановић Револуција, Д. Будиша, Љ. Тадић Р. Супек, В. Шешељ А. Изетбеговић осамдесетих година...). Наравно, није могла увек бити доследно испоштована с обзиром на то да су одређене националности, као нпр. Хрвати и Албанци, у већем броју биле плитички активне против Југославије и друштвеног уређења.

Прогон ранковићеваца почетком седамдесетих година имао је за циљ да упозори јавно мњење баш у време смене српских либерала и Писма председника председништва из октобра 1972. да ни унитаристи не смеју дићи превише главе како не би дошли под масовни прогон на тај начин потврђујући још једну нову симетрију у прогону, а то је између анархолиберала и унитариста у партији унутар сваке републике.

И КОНАЧНО, најважнија је фина равнотежа коју је режим морао да постигне између с једне стране, реалне претње да се опозиција знатније афирмише у друштву, тежње да се Југославија представи као демократска социјалистичка земља која насупрот стаљинистичком и маоцеовском нуди један хумани социјализам и, с друге, потребе да се сачува партијски монопол на власт.

Специфичност Југославије били су неједнак третман и непрецизни критеријуми у кажњавању дисидената. Како ће и када неко постати дисидент и ком степену репресије ће бити изложен је зависило од спољног и унутрашњег политичког контекста и од идеологије са које наступа, понекад и личних веза. Правосудни систем је у потпуности био прожет партијским и идеолошким утицајем и подложан утицају кампања либерализације и чврсте руке. Није се знало најпрецизније шта је строго забрањено, па је тако често оно што је прошло у једном тренутку кроз "каучук параграфе" не значи да би прошло и у другом. Зависило је и од тога да ли је то критику изрекао угледни члан партије и првоборац или сумњив реакционарни елемент и слично. Лешек Колаковски, у књизи "Главни токови марксизма", истиче, као посебност Југославије, да се никад није знало шта је стварно забрањено, јер је власт стално била распета између жеље да одржи добар имиџ у земљи и свету и тежње да не дозволи угрожавање политичког монопола.

ГОЈКО ЂОГО УЈЕДИЊУЈЕ ОПОЗИЦИЈУ

Гојко Ђого

КАКО је време пролазило, разлике у дисидентском фронту су ипак гуране у страну, зарад рушења тоталитарног режима у заштити минимума - слободе мисли и изражавања, па су се на скуповима и петицијама за укидање политичких деликата, ослобађања политичких осуђеника могли видети потписи и левих и десних (Весна Пешић, Небојша Попов, Војислав Шешељ, Милован Ђилас, Драгољуб Игњатовић, неки праксисовци...). Један од првих примера на којем је до краја исказано јединство је процес Гојку Ђогу. 1981. године. На протестним вечерима, после дефинитивне осуде Ђога крајем марта 1983, у Француској 7 се окупљају националисти, либерали и праксисовци, што је власт подстакло да говоре о уједињеној опозицији. Десет протестних вечери привукло је велику медијску пажњу, а коначан резлутат је да се Ђого, након што је пуштен на кућно лечење, више није враћао на одслужење казне, иако није помилован, што је у редовима критичке интелигенције слављено као победа.

ХАПШЕЊЕ МИОДРАГА БУЛАТОВИЋА

Миодраг Булатовић

У КОНТЕКСТУ критичара самоуправног социјалистичког система у другој половини шездесетих година, упутно је поменути хапшење и припрему осуде књижевника Миодрага Булатовића (1930-1991), једног од најпознатијих писаца модерне српске књижевности. Оптужен је у пролеће 1968. пред Првим општинским судом у Београду за критику власти и самоуправљања, привредних реформи економског и социјалног стања у земљи. Служба државне безбедности Београда поднела је кривичну пријаву против Булатовића, због постојања основане сумње да је починио кривично дело ширења лажних вести (чл. 292). Пријава се заснива на основу изјава које је Булатовић давао током путовања на Запад 1965. Устврдио је да у југословенском друштву нема демократских слобода и слободе уметничког стваралаштва, што је темељио и на забрани његове књиге "Херој на магарцу". У Министарству иностраних послова процењивано је да би се отварање случаја Булатовић негативно одразило на имиџ земље. Служба државне безбедности је, међутим, инсистирала да се Булатовић процесуира, тврдећи да је и раније приликом боравка у земљама Европе "лажно приказивао стање у земљи и преносио злонамерне неистините речи". Државни секретар за иностране послове Марко Никезић је 5. марта 1968. дао кратку забелешку о случају: "... Не знам шта су мотиви СУП, али политички разлози говоре против покретања ова акције." Тако је истрага обустављена.

ВЕЛИКИ ПРОТИВНИК МАСПОКА

ПРАКСИСОВАЦ, професор Миладин Животић је одлучно одбијао предлог новинара Владимира Марковића да се састане и дискутује са Иваном Звонимиром Чичком, хрватским дисидентом речима: "Немам ја шта с њим да дискутујем, а врло је вероватно да би се приликом разговора споречкали и посвађали. Ја сам био и остао велики противник тог маспока у Хрватској (1969-1971) његових идеја и протагониста. Националисти су у Хрватској тај покрет назвали 'Хрватско пролеће' како би асоцирао на 'Прашко пролеће' мада једно с другим немају никакве везе."

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КАРАЂОРЂЕВИЋ У МРЕЖИ: Леонид Линицки, лични лекар краља Александраделовао као шеф резидентуре НКВД у Југославији

07. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РАТ НА СКРИВЕНОМ ТАЈНОМ ФРОНТУ: Замршени шпијунски лавиринт око белогардејских организација

07. 06. 2021. у 10:19

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОЧИВА СА ГРУМЕНОМ ЗЕМЉЕ ИЗ РУСИЈЕ: Петар Врангел је желео да буде сахрањен у руској цркви у Београду

06. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЕНЕРАЛ ИЗГНАНЕ ВОЈСКЕ: СУДБИНА БАРОНА ПЕТРА НИКОЛАЈЕВИЧА ВРАНГЕЛА, ВОЈСКОВОЂЕ ВИКИНШКИХ ГЕНА

06. 06. 2021. у 10:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације