ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГРЕШНИЦИ СА ПРАВЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ: Комунистичко отпадништво није мимоишло ни југословенску партијску структуру

У СОЦИЈАЛИЗМУ не може невин човек бити осуђен. Чим је осуђен, сигурно је крив. Ова идеја, записана и овековечена у роману "Отпадник" Добрице Ћосића била је дугогодишњи кредо комуниста, израз истинског уверења у суд Партије, али и димна завеса и рам за вишедеценијске сурове политичке обрачуне у њеном руководству. Одступање од ове укорењене догме у Источној Европи изнедрило је дисидентски покрет, који је у Југославији био сведен на свега неколицину личности, међу којима је, без сумње, било највеће име Милована Ђиласа.

Крсте Црвенковски, Петар Стамболић и Тито на Брионском пленуму

Више или мање доследна примена начела које је кројило судбину Ћосићевих литерарних јунака Ивана Катића и Богдана Драговића, међутим, изродила је читаву плејаду режимских отпадника. Обрачуни са неистомишљеницима у Југославији, ипак далеко од стаљинистичке суровости, били су ефикасан capitis deminutio - механизам грађанске смрти, који је у свом најблажем облику гарантовао партијски, понекад и судски прогон, обавезну политичку смрт и - јавни заборав.

ЗА РАЗЛИКУ од источноевропских дисидената у ужем смислу, којима је раскидом са Партијом почињао друштвени и политички ангажман, југословенски отпадници су свој животни пут настављали углавном у ћутању, страху од обавештајних служби и писању мемоара. Ту лежи и друга велика разлика од дисидентства у његовом основном значењу, какво је изнедрено у оквирима источних једнопартијских комунистичких режима, где је основна црта деловања дисидената била опозициона борба за друштвене промене и грађанска права. Већина домаћих личности које су преврнуле ћурак наопако, па се нашле у средишту прогона, готово у потпуности су делили исту или сличну политичку матрицу са прогонитељима. Они су тако били, пре свега, жртве голе борбе за влашћу.

Наравно, постоје и изузеци и они нису малобројни. Заједничка им је само дистанца од тадашњег режима, који је оличавао Јосип Броз са својом идеолошким двором, као и заступање понешто другачијих ставова од званичне истине.

Корени комунистичког отпадништва могу да се пронађу, а где друго, него у бруталним стаљинистичким чисткама, које нису мимоишле ни југословенску партијску структуру. У њима је нестало море отпадника, који ипак припадају некој другој теми. Занимљива је, па и јединствена, судбина Живојина Павловића Жике Ждребета, идеолошког конвертита који је своје отпадништво накнадно платио главом. Аутора "Биланса совјетског термидора", књиге која је из историјске таме извучена захваљујући Слободану Гавриловићу, партизани су заробили, сурово мучили и уморили током трајања славне Ужичке републике. Његово разоткривање стаљинизма и терора као темеља на коме почива СССР, није могло да прође некажњено.

ЗАНИМЉИВА је судбина и Лабуда Кусовца, истакнутог функционера илегалне КПЈ, чија је моћ у предвечерје Другог светског рата била толика да је био претендент за место генералног секретара КПЈ. Лабуд није постао Тито, али јесте побуњеник и отпадник. Из Партије је искључен, али његов политички ангажман биће настављен и током рата и револуције. Прилика за "фактурисање" грехова наместила се 1948. поводом Резолуције Информбироа. Овај човек издржао је зверска мучења на Голом отоку и вишегодишњу полицијску тортуру. Умро је у тоталном забораву, а данас на интернету може да се пронађе свега једна његова фотографија.

Тренд отпадања од југословенске номенклатуре може да се датује у неколико фаза. После предратне, стаљинистичке, уследио је "информбировски" талас ликвидација, а за њим серија обрачуна везаних за Брионски пленум. Последњи велики замах чишћења и искакања из партијских, идеолошких и интересних догми забележен је током пада либерала средином седамдесетих година.

ИКОНА "ибеовског" отпадништва, најпознатији политички затвореник са најдужим стажом друге Југославије и револуционар старог кова био је Владо Дапчевић, рођени брат генерала Пека Дапчевића. Његова каријера бунтовника и отпадника започета је још током рата, да би кулминирала у време резолуције ИБ, када је ухапшен у покушају да илегално пређе у Румунију.

- Остарио сам, уморила ме је робија и неправда. Да сам млађи, питао бих и данас пошто је Европа - испричаће осамдесетих година Дапчевић новинару Славку Ћурувији, који је на основу његове исповести из "Забеле" написао књигу "Ја, ибеовац".

За разлику од Влада Дапчевића који је до смрти указивао, како је сматрао, на заблуде и грешке Тита и Партије, начело самокритике доследно је спровео Сретен Жујовић Црни. И он се нашао са страни Резолуције ИБ, после чега је на Петом конгресу КПЈ јула 1948. искључен из Партије. Пошто је две године у миру самица београдских затвора сређивао мисли, 1950. се са страница "Борбе" и писмима упућеним ЦК огласио са признањем сопствених заблуда и грешака. Жујовићев поновни пријем у Партију и рехабилитација били су могући тек после Брионског пленума.

Жујовићевим путем или сличним богазама југословенске политике прошло је и више високопозиционираних генерала ЈНА, међу којима и Љубодраг Ђурић и Павле Јакшић.

Архива

БРИОНСКИ пленум и пад Александра Ранковића створило је плејаду од више стотина носилаца важних полицијских и друштвених функција, који су се преко ноћи нашли на погрешној страни историје. У годинама које ће уследити њихов положај ће бити веома сличан дисидентском. Поред "другооптуженог" Светислава Ћеће Стефановића, Војина Лукића, Животија Савића, Селима Нумића, Живадина Симића и осталих положаје је било принуђено да напусти више стотина високопозиционих махом српских кадрова. Они су смењени, углавном пензионисани, а поједини су каријере наставили на нижим позицијама у привреди или друштвеним делатностима. Данашње искуство указује да је у деценијама које су уследиле већина "ранковићеваца" била опозиционо и критички настројена према режиму, мада своје ставове нико од њих није јавно износио.

Јавно ћутање било је иначе тактика југословенских отпадника. Међу реткима који се није уклапао у овај образац био је Танасије Таса Младеновић који се није либио да јавно изговори јеретичке речи:

- Ми српски комунисти, издали смо свој народ!

СЦЕНАРИО примењен после Брионског пленума поновљен је и само шест година касније, приликом Титовог обрачуна са српским либералима. Њиховом чистком створено је јако, иако неорганизовано и разуђено, снажно опозиционо, критичко, па и дисидентско језгро које ће чинити позадину будућих политичких промена у Србији. Једна од кључних фигура српских либерала, Латинка Перовић, наставиће каријеру историчара и друштвеног активисте, која траје до данас.

О размерама овог обрачуна и снази овог корпуса сведоче бројеви које је педантно сачинила Државна безбедност: током прогона либерала из земље је емигрирало око 200 директора и привредних радника. Смењено је између пет и 12.000 носилаца јавних и привредних функција. Према неким проценама, у немилости режима нашло се око 20.000 либерала, који су неговали драстично другачије ставове од владајућих.

ПАРАВАН ЗА РЕПРЕСИЈУ РЕЖИМА

ОПОЗИЦИНОГ деловања у оквирима режима било је током свих деценија трајања друге Југославије, али овакви излети, зависно од снаге и значаја актера, најчешће су игнорисани и заборављани. Дисидентском деловању осамдесетих приближио се и Мијалко Тодоровић, објављивањем књиге "Друштвено биће политичке кризе". У време процеса шесторици, забране књиге Војислава Коштунице и Косте Чавошког "Политички плурализам или страначки монизам" Тодоровић је жестоко напао поредак, самоуправљање и друштвену праксу. Он је оценио да је самоуправљање параван за репресију ауторитарног режима бирократског етатизма, чиме се идејно он приближио прогоњеним професорима. Умирући режим, међутим, више није имао снаге за обрачуне.

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КАРАЂОРЂЕВИЋ У МРЕЖИ: Леонид Линицки, лични лекар краља Александраделовао као шеф резидентуре НКВД у Југославији

07. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РАТ НА СКРИВЕНОМ ТАЈНОМ ФРОНТУ: Замршени шпијунски лавиринт око белогардејских организација

07. 06. 2021. у 10:19

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОЧИВА СА ГРУМЕНОМ ЗЕМЉЕ ИЗ РУСИЈЕ: Петар Врангел је желео да буде сахрањен у руској цркви у Београду

06. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЕНЕРАЛ ИЗГНАНЕ ВОЈСКЕ: СУДБИНА БАРОНА ПЕТРА НИКОЛАЈЕВИЧА ВРАНГЕЛА, ВОЈСКОВОЂЕ ВИКИНШКИХ ГЕНА

06. 06. 2021. у 10:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације