ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -СТРАХ ОД ПРОМЕНЕ РАВНОТЕЖЕ: Нејединство политичке елите генерисано Уставом из 1974. утицало на положај Срба на Косову
ПОСЛЕ 1981, високи руководиоци су званично прихватили да Срби из покрајине имају разлога да буду незадовољни својим положајем и наглашавали да се исељавање мора зауставити. Док су Албанци на протестима из 1981. захтевали значајне институционалне промене, Срби су тражили, пре свега, примену званичне политике партије, што је ублажило могућност да се протести силом угуше.
Ипак, високи функционери Косова, Србије и Југославије нису имали исти однос према тој мобилизацији. Руководиоци Косова, већином Албанци, углавном су се непријатељски поставили према протестима Срба. Разумели су да је то потенцијално експлозивно питање и да може дугорочно утицати на уставни положај Косова.
РУКОВОДСТВО Србије схватило је да је незадовољство Срба логична последица подељене политичке структуре Србије после уставних промена из 1967-1974. године. У више наврата неуспешно су покушавали да добију подршку руководилаца из других република за уставне промене. Истовремено, желели су да маргинализују истакнуте активисте и усмере све остале ка званичним организацијама.
Пошто су Срби чинили релативну већину у Југославији, високи савезни функционери нису могли тек тако да репресијом зауставе протесте Срба из покрајине. Истовремено, неки високи руководиоци других република сматрали су да перспектива уставних промена може угрозити уставну равнотежу успостављену Уставом из 1974. и зато су игнорисали захтеве руководства Србије.
ДРУГЕ политичке промене такође објашњавају одсуство отвореног сузбијања мобилизације Срба на Косову. Смена политичких генерација у првој половини осамдесетих увела је млађе политичаре на највише партијске и државне положаје. Многи млађи политичари сматрали су да је гушење протеста обичних грађана силом неприхватљиво, тј. супротно вредностима њихове генерације.
Изузетак је непопустљив однос према ванинституционалном деловању Албанаца, које се после 1981. сматрало претњом територијалном интегритету Југославије. Коначно, све веће нејединство политичке елите, које је извирало из децентрализоване политике, онемогућило је компромис о неопходним економским и политичким реформама и кулминирало пат-позицијом у Федерацији. Исте препреке сада су спречавале договор о званичном одговору на протесте српског покрета, нарочито о потенцијалном сузбијању појединих протеста у 1986. и 1987. години.
ВИСОКИ руководиоци били су превасходно забринути за потенцијалне последице те мобилизације за политичку стабилност у центру, пошто су захтеви активиста могли имати великог одјека међу Србима у целој земљи. Покушаји активиста да приреде драматичне протесте у главном граду, у мају 1986, на пример, били су зато силом спречени. Ни у ком случају нису прихватали народне протесте као легитимни облик политичког деловања забринути за своје личне проблеме, а не за положај своје заједнице у целини.
ОД ПОЧЕТКА осамдесетих различите групе Срба покушавају да успоставе контакте са утицајним људима. Активисти из различитих делова аутономне покрајине у вези су са извештачима београдских медија на Косову и појединим Србима који су раније отишли, као што су директори великих друштвених предузећа и функционери средњег нивоа у главном граду. Ти савезници су у почетку помагали указујући коме треба да се обрате изван Косова, пошто активисти нису били упућени у институционалну структуру и неформалне политичке савезе у руководству. Новински извештачи чешће су писали о проблемима са којима се суочавају Срби на Косову, што је претходно сматрано табу темом у јавности. После смене генерација у Србији дошло је до попуштања стега у медијима и извештачи су могли да прате добру причу. Понекад су активисти тражили савет од локалних свештеника, монаха и косовског владике Српске православне цркве.
АКТИВИСТИ су такође успоставили везу са београдским интелектуалцима - дисидентима, укључујући и Добрицу Ћосића. Ћосић је подржао њихове захтеве и предложио да искористе све правне могућности које су им стајале на располагању, док су их неки други интелектуалци од почетка подстицали на радикално деловање и тврдили да би протести Срба из покрајине у Београду покренули демонстрације стотина хиљада људи. Ћосић каже да је иницирао петицију из октобра 1985. на састанку са више Срба са Косова. У јануару 1986, око 200 београдских интелектуалаца је потписало петицију подржавајући захтеве Срба, а Удружење књижевника Србије накнадно је приредило низ протестних скупова. Неколико интелектуалаца - дисидената већ је покренуло дебату о Косову годину дана раније, делом из угла ревизионистичке историје српско-албанских односа, делом усредсређујући се на савремена незадовољства Срба у покрајини. Активисти су уживали и подршку двојице делегата у Савезној скупштини - Батрића Јовановића и Зарије Мартиновића - који су већ захтевали јавну расправу о политици неједнакости на Косову.
СЛУЧАЈ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА
РЕТОРИКУ и деловање интелектуалаца - дисидената, усредсређених, пре свега, на симболичка питања, не треба мешати са незадовољством Срба са Косова и њиховим протестима. Догађај који је произвео најснажније реаговање интелектуалаца био је случај Ђорђа Мартиновића, српског сељака из покрајине, којем је флаша набијена у анус. Док су власти објавиле противречне верзије догађаја, тврдећи прво да су двојица Албанаца напала Мартиновића а затим да је то учинио сам, интелектуалци су инсистирали да случај симболизује силовање Србије и геноцид против Срба на Косову који још траје.
Насупрот томе, захтеви Срба из покрајине тицали су се свакодневних проблема који су извирали из локалног застрашивања и политике неједнакости и, касније, уставног положаја покрајине. Ниједан од истакнутих активиста са којима сам имао дуже разговоре није поменуо случај Мартиновића док их нисам о томе питао. Кецман је онда одговорио да је тај случај био небитан, а Шолевић и Будимировић да је то био само један од низа националних испада који су покренули протесте.
СТРАТЕГИЈА ПОДИЛАЖЕЊА
АКТИВИСТИ српског покрета су изабрали умерену стратегију деловања и непрестано наглашавали да није реч о антисистемским протестима... Протести су се често одвијали под кишобраном ССРН који су користили као заклон за своје скупове и митинге. Симболи мобилизације, певање југословенске химне и режимских песама, указивали су на лојалност активиста режиму. Иако није било идеолошких ограничења за прикључивање покрету, истакнути активисти су инсистирали да кључни представници покрета буду прихватљиви властима. На пример, активисти из породица у којима је било информбироваца или четника могли су учествовати у припреми и организацији појединих протеста, али нису могли водити протесте.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
МИЛОШЕВИЋ СТУПА НА СЦЕНУ
ДО КРАЈА 1986. раније само донекле повезане локалне мреже активиста и њихових симпатизера претвориле су се у друштвени покрет, тј. трајну мобилизацију грађана. Мреже активиста створене су у већини насеља у покрајини у којима су живели Срби... Пре протестног марша из маја 1986, јавна реаговања високих руководилаца Југославије, Србије и Косова била су слична, али су тај догађај и каснији протести очигледно оставили снажан утисак на руководства Југославије и Србије. Сукоби између руководилаца Србије и Косова били су све чешћи, а захтеви и протести активиста све више су привлачили пажњу јавности.
После 1981. више руководилаца Срба који су раније отишли са Косова а заузимали су положаје у савезним органима послати су назад на утицајне положаје. Такозвани викенд-политичари, чије су породице остале у Београду, нису имали много контакта са свакодневним животом Срба на Косову и нису уживали поштовање обичних људи. Активисти су зато све више тражили савезнике у руководству Србије, али углавном без успеха. То се променило после прве званичне посете Слободана Милошевића Косову у априлу 1987. Посета Косову Пољу није планирана унапред. Покрајински функционери су припремили план пута новог партијског вође у Србији тако да не посети већински српска насеља и да не мора да се суочи са протестима.
КОСОВОПОЉСКА група је онда организовала протест да привуче пажњу руководства Србије. Седамнаестог априла су активисти проширили гласине да је Зоран Грујић, професор универзитета и њихов "завереник", одлучио да се исели из покрајине. Грујића је полиција више пута испитивала о везама са косовопољском групом и тврдио је да због српског порекла има проблеме на приштинском универзитету. У року од неколико часова, три стотине грађана се окупило на протесту испред његове куће. Три дана касније је Милошевић, заједно са Аземом Власијем, партијским шефом покрајине, дошао да говори пред три хиљаде Срба испред основне школе у Косову Пољу. Активисти су онда на крају те посете инсистирали да дође поново, не само да говори већ и да саслуша њихове жалбе. Милошевић је прихватио позив и њихову молбу да сами изаберу представнике за тај састанак.
МИЛОШЕВИЋ и Власи су стигли у Косово Поље поново 24. априла по подне. Док су прилазиле лимузине са политичарима, неколико хиљада демонстраната је чекало испред зграде Дома културе. Ватрено су узвикивали: "Хоћемо слободу, хоћемо слободу!" Полиција је готово унела Милошевића у зграду, а окупљени грађани су такође покушали да уђу. Испоставило се да су локални партијски функционери ипак сами припремили списак говорника, па је настала гужва чим је полиција покушала да спречи остале да уђу у зграду. Полиција је узвратила пендрецима, а демонстранти су гађали камењем и полицију и зграду. Милошевића су онда замолили да говори напољу и тако смири окупљене грађане. Говорећи са прозора на првом спрату, Милошевић је замолио демонстранте да сами изаберу своје представнике, наредио полицији да не туче грађане и замолио грађане да сами одржавају ред. Ови су одушевљено прихватили предлоге, па је састанак настављен до јутра. Представници Срба, већином сељаци, квалификовани радници и наставници, говорили су емотивно о неједнакостима и одсуству заштите за Србе од стране косовских власти..
МЕЂУ Србима на Косову Милошевић је одмах постао популаран. Описао је косовску кризу знатно непосредније него што се очекивало. Његово држање је многима импоновало, нарочито јавна осуда употребе силе од стране полиције. Значај тог догађаја је ипак преувеличан у накнадним интерпретацијама, нарочито током ратова деведесетих. Више чланова републичког партијског председништва ми је нагласило да је Милошевић накнадно повукао све везе да сазове седницу Централног комитета СКЈ и тражио да се одреде конкретни циљеви за оцену деловања партијских и државних органа око косовског питања. Милошевић је такође захтевао да се у партијским органима покрене питање одговорности више ранијих високих функционера Косова, укључујући Фадиља Хоџу, припадника Титове старе гарде и неспорног ауторитета међу Албанцима на Косову, за наводну подршку албанским националистима. Милошевић је подривајући Хоџин кредибилитет посредно довео у питање политику савезног руководства од краја шездесетих и широку аутономију покрајине остварену под његовим руководством. Пошто је, пре свега, предлагао примену заједнички утврђене политике и остао чврсто на Титовом курсу, Милошевића су глатко подржали високи функционери других република. Ипак, ти потези су заоштрили спорове у руководству Србије, чији је коначни исход био пад Ивана Стамболића са власти и успон Милошевића.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
ПОКРЕТ ИЗМИЧЕ КОНТРОЛИ
ПРОМЕНЕ у руководству Србије снажно су подстакле ширење друштвеног покрета. Јавно признање озбиљности проблема са којима су се суочавали Срби у покрајини од стране партијског вође подигла је видљивости друштвеног покрета, а његови истакнути активисти су бар делимично били заштићени од притиска савезних и покрајинских функционера. Док је Стамболић притиснуо покрајинске функционере да решавају проблеме Срба и истовремено игнорисао активисте српског покрета, Милошевић је покушао да успостави контролу над мобилизацијом неформално кооптирајући истакнуте активисте. У међувремену је покрет ојачао тако да је било неопходно или га зауставити силом или кооптирати. Будимировић, Шолевић и Кецман су успоставили контакт са Милошевићевим сарадницима наредних месеци и предлагали одређена решења. Ипак, били су под снажним притиском да своје иницијативе каналишу ка режимским организацијама и да искористе утицај у локалним мрежама покрета да зауставе ванинституционално деловање.
КОРИСТИО је Милошевић мобилизацију грађана за своје политичке циљеве; повремено је посредно подстицао активисте да јавно осуде његове противнике. Протести су избили октобра исте године, као што су биле вишедневне уличне демонстрације жена и деце из Приштине и Косова Поља, велики јавни скупови и, у једном случају, одбијање српске деце да похађају наставу у школи. Протести су избили после извештаја да је Фадиљ Хоџа на полузваничној вечери испричао увредљиви виц о Српкињама, који су добили велики публицитет. Пошто се инцидент догодио готово годину дана раније, а партијска истрага око његове политичке улоге је почела у јуну, афера сугерише да је Милошевић сада желео да јавно дискредитује Хоџу и његове бивше сараднике да би ослабио руководство покрајине и тако олакшао уставне промене. Будимировић и Шолевић су потврдили да су они изазвали протесте. Инсистирали су да тим поводом нису имали договор са Милошевићем, већ да су само искористили шансу која се појавила после цурења информација о Хоџи и после инцидената.
ПОСЛЕ јавних осуда, покренутих афером и протестима, бивши политичари Косова су избачени из партије. Занимљиво је да је покрајинско руководство искористилу ту аферу да ослаби косовопољску групу. Руководство Косова је покренуло питање партијске одговорности Будимировића и Шолевића, захтевајући да се такође искључе из партије, али су њихови локални партијски активи одбацили ту иницијативу. Почетком следеће године три партијска руководиоца приштинског Градског комитета, Срби из покрајине, дали су оставке на извршне положаје, критикујући кадровску политику комитета којим су доминирали Албанци.
УТИЦАЈ Милошевића на истакнуте активисте је растао, али често није изазивао промене односа снага на терену. Будимировић, Шолевић и Кецман нису били убеђени да ће Милошевић моћи да пресудно утиче на дебату о Косову на јунској седници Централног комитета СКЈ, па су мобилисали активисте за протест у Београду током те седнице. Милошевић је узалудно тражио да одустану од протеста. На крају, успео је да убеди Грујића из косовопољске групе да се супротстави доласку у Београд, тако да се свега неколико стотина грађана, углавном из других делова покрајине, појавило у престоници. Њихов долазак у главни град током седнице ЦК указивао је да се покрет не може тек тако контролисати. Они који нису поштовали већинску одлуку активиста већ су послушали Милошевића били су привремено искључени из свих иницијатива око наредних протеста.
ВИСОКО децентрализоване мреже активиста такође су отежавале контролу над покретом. Мада утицајна, косовопољска група није управљала тим мрежама. Око 30-40 истакнутих активиста из разних делова Косова, који су се повремено окупљали, имало је довољно утицаја да спречи било какву иницијативу са којом се нису слагали или да покрене нове. Било је и радикалних активиста који би понекад игнорисали савете других и покретали поједине акције, уз подршку неколико стотина грађана. Чак и у Косову Пољу, други активисти су понекад прегласавали, или игнорисали, Шолевића, Будимировића и Кецмана на често непредвидљивим јавним скуповима. Упркос чињеници да је Милошевић стекао одређени утицај на истакнуте активисте, локалне мреже су наставиле ванинституционално деловање широм покрајине. Да умире руководство Србије, сада су своје протесте, чак и велика окупљања на отвореном, увијали у форму састанака режимских организација. Било је све више случајева у којима су локални и покрајински функционери, који су присуствовали тим скуповима, били извиждани, спречавани да говоре или где би незадовољна публика демонстративно напустила скуп.
БАЈДЕН ХИТНО ПОВЛАЧИ ПОТЕЗ ЗБОГ УКРАЈИНЕ: Све мора бити готово пре него што Трамп ступи на дужност
АДМИНИСТРАЦИЈА одлазећег америчког председника Џоа Бајдена планира хитно да пошаље Украјини последњих шест милијарди долара помоћи.
06. 11. 2024. у 23:32
НАЈЈАЧА СИЛА ЕВРОПЕ НА УДАРУ: Трамп већ запретио - "Платићете високу цену!"
ДОНАЛД Трамп изјавио је прошле недеље како ће Европска унија морати да плати "високу цену" јер није куповала довољно америчких извозних производа. Део европских економиста и банкара упозорава како би победа Доналда Трампа могла изазвати трговински рат који би затим "гурнуо економију еврозоне из спорог раста у потпуну рецесију".
06. 11. 2024. у 20:03 >> 20:04
НА ВЕНЧАЊУ САМ БИЛА НАЈТУЖНИЈА ЖЕНА: Ивана је открила невероватне тајне породице Трамп
У СВОЈОЈ књизи "Raising Trump", Ивана Трамп, прва супруга Доналда Трампа, поделила је фасцинантне приче о породици Трамп које ће вас засигурно изненадити – јер када Ивана одлучи да исприча све, она заиста исприча све.
07. 11. 2024. у 13:21
Коментари (0)