МОСТ ЉУБАВИ И ЉУБАВНО ГНЕЗДО КАО ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ: Нишлија Зоран Џонић (58) направио себи животни рај у Сићевачком селу Манастир (ФОТО)

НИШЛИЈА Зоран Џонић (58) направио је себи дом као из књиге у сићевачком селу Манастир које броји тек неколико кућа, у којем живи у складу са природом - не реметећи њену равнотежу и узимајући од ње оно најбоље.

Фото Ј. Ћосин

Иако на први поглед подсећа на сеоце Хобита, ова својеврсна мала оаза на обронцима Сићевачке клисуре заправо је оличење његове омиљене књиге "Звонећи кедри Русије" писца Владимира Мегреа, која је Зорану променила живот.

Када су разне животне недаће почеле да се ређају једна за другом, Зоран је одлучио да се бори како зна и уме. Бежећи у природу увек када је тешко, налазио је свој мир, а онда је решио да у потпуности напусти живот у граду и пресели се у викендицу коју је почео да гради пре десетак година.

- Давно код мене постоји та жеља за животом на "Завичајном имању", који подразумева да живите само од природе и онога што она даје, а даје нам много. Међутим, није лако преломити и отићи, све док вас живот на то не натера. Деца су порасла, свако је кренуо својим путем, супруга је отишла у неки нови живот, па сам тако и ја одлучио прошле зиме да се преселим овде. Још увек користим струју коју плаћам, али у плану имам и да се тога ослободим. Чувам животиње које дају јаја, млеко, имам рибњак, воће и поврће, лековито биље је свуда око мене, то је довољно да се човек прехрани. Не читам штампу, не гледам ТВ, свет сада гледам другим очима - започиње своју причу за наш лист Џунић.

ИНСПИРАЦИЈА Цитат из књиге "Звонећи кедри Русије", Фото Ј. Ћосин

ИЗГРАДЊУ свог "Завичајног имања" почео је давно, подстакнут књигом "Звонећи кедри Русије" - сагом о жени Анастасији која живи у сибирској тајги у потпуном складу са природом.

Вођен том идејом, на месту са којег поглед пуца на стеновити масив Сићевачке клисуре, где игра светлости и сенки ствара чудо природе, својим рукама је у дворишту направио, најпре кућу од камена, затим "Мост љубави", па "Бунар стварања", "Алеју великана", "Љубавно гнездо" и мрестилиште са два језера укупне запремине 650 кубика.

Инспирацију за све у животу увек је проналазио у књигама које су га верно пратиле кроз живот.

- Књига ме преузме и ја онда ја живим по њој. Пре 10 година сам се први пут срео са ових чудноватих 10 књига руског писца Владимира Мегреа. У њима се описује и прича о начину живота, како би требало људи да живе, како су некада живели на завичајним имањима. То подразумева да имате парцелу не мању од хектара, у централном делу један мањи грађевински објекат за живот, од природних грађевинских материјала језеро или рибњак не већи од пет до шест ари површине, по једна до две саднице старих врста воћа, један мали повртњак, објекат за неколико животињица и 70 одсто шуме у окружењу. То је један самоодрживи хектар земље где ћете ви моћи да живите на њему и од њега, без обавеза према држави и без њене помоћи - прича нам Зоран.

НАЈВЕЋУ пажњу на његовом имању свакако привлачи својеврсна земуница коју је назвао "Љубавно гнездо", где радо побегне да одмори од летње жеге, а која највише подсећа на кућице Хобита. Каже да није било једноставно извући савршен свод и то само од цигала без икакве арматуре и да је за тако нешто требало доста вештине. Све је то дело његове маште и руку, а није ни градитељ ни мајстор. По професији је учитељ и комерцијалиста, али је тиме давно престао да се бави и свој мир пронашао на "Завичајном имању".

Фото Ј. Ћосин

- И родитељи су ми били просветни радници, мајка је предавала књижевност, па сам од малих ногу слушао бајке и живео кроз њих. Ја сам, пак, радио сам у маркетиншкој страној фирми, плата је била одлична, све док се није десило бомбардовање Србије. Тада је посао пропао, а мој се живот променио. Недаће су се низале један за другом. Имао сам две тешке операције, после друге сам једва остао жив, супруга је отишла у неки нови живот, ћерке порасле, тако да се свет срушио, а утеха у свему била је књига и жеља да постанем оснивач првог "Завичајног насеља" код нас, у нади да ћу мотивисати и друге, баш као што то у Русији људи раде - живе на имањима, држава им даје земљиште да га обрађују и од њега живе.

ПРИБЕЖИШТЕ Зоран Џонић испред земунице  где одмара од летње жеге, Фото Ј. Ћосин

СВЕТИОНИК НА ЗАВОЈУ

НИЈЕ "Завичајно имање", у сићевачком селу Манастир, једини објекат који је Џонић направио мотивисан литературом коју воли. Пре нешто више од деценије, инспирисан књигом Жила Верна "Светионик на крају света", на Завојском језеру у пиротском крају освануо је светионик који је Зоранових руку дело, а на чијем врху се налази приватни апартман (на слици).

Фото Ј. Ћосин

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације