ВУЈАНСКИ СВЕТИТЕЉ НАДЖИВЕО ДИНАСТИЈЕ: Бурна историја Манастира Вујан, првог споменика устаничке Србије

МАНАСТИР Вујан скривен у недрима истоимене шумадијске планине, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка, данас је познат по исцељењу искушеника Гојка Стојчевића, потоњег патријарха српског Павла.

Фото Б. Субашић

Он је 1944. као болешљиви младић радио у Бањи Ковиљачи као васпитач српске деце спасене из НДХ. Када је један малишан упао у ледену Дрину, он је скочио у реку и спасао га. Добио је тешку упалу плућа и лекари су проценили да му остаје још три месеца живота.

Гојко је спас потражио у планинском манастиру Вујан, првој средњовековној светињи која је 1805. обновљена у устаничкој Србији. Свршени богослов, који је завршио и две године медицине, изоловао се у келији да не би заразио калуђере. Само се у припрати молио над гробом са моштима монаха светогорца из 14. века, којима је народ овог краја вековима приписивао исцелитељску моћ. Самртник је оздравио и у знак захвалности изрезбарио крст на који је урезао: "Поводом исцеленија свога, манастиру Вујну, раб Божји Гојко". Да чудо буде веће, болешљиви младић је постао прави горштак кога су често виђали како пешачи по стрмим падинама Вујана и шумским путем између манастира и бање Горње Трепче, који је данас обележен као "Стаза патријарха Павла" којом шетају многобројни туристи.

СВЕТИЊА Гробови вујанског светитеља и војводе Лазара Мутапа, јунака Првог и Другог устанка, Фото Б. Субашић

ПРИЧА о исцељењу патријарха Павла вратила је у јавност манастир Вујан који је често, ни крив ни дужан, страдао у српским династичким и политичким сукобима. Повест ове светиње почиње, сматрају историчари, почетком 14. века, када на планину Вујан стижу монаси подвижници исихасти са Свете Горе Атонске. Идући ка манастиру старом стазом по планинском гребену, кроз пејзаж налик дивљини Светогорске пустиње, под купом Вујана који изгледа као умањени врх Атоса, јасно је зашто су светогорци одабрали ово место. У скривеној дубодолини подигли су манастир Обровин, који је напуштен у 17. веку. Народ је наставио да се окупља на падини око километар и по навише од опустелог храма и конака, крај гроба непознатог монаха. То место је названо Светиња, јер су се, по предању, ту дешавала чудесна исцељења.

ПРЕДАЊЕ Светогорски пут подвижника у Вујан, Фото Б. Субашић

Зато су вође устанка у рудничко-таковском крају војвода Милан Обреновић и газда Никола Милићевић Луњевица, финансијер ослободилачког рата, одлучили 1805. да обнове манастир Обровин из немањићког доба, али не на старом месту, већ над гробом незнаног светитеља. Био је то симболичан чин са поруком да ће у устанку бити обновљена немањићка Србија. Крај гроба Вујанског светитеља у припрати храма је после 1825. положено и тело јунака Првог и Другог устанка, војводе Лазара Мутапа.

- Престиж манастира Вујан и култ непознатог светитеља у локалној традицији били су веома јаки, што је и мотив преноса костију Лазара Мутапа - каже историчар др Милош Тимотијевић.

- Меморијску структуру чинили су војводин гроб постављен непосредно уз гроб непознатог светитеља, што је говорило о важности покојника и његова ратна застава. На спољашњој фасади су насликани ликови војвода Мутапа и Арсенија Ломе и ктитора Николе Луњевице.

КТИТОР Никола Луњевица чекао сахрану пола века, Фото Б. Субашић

ОСЛИКАВАЊЕ цркве је најавило будуће проблеме манастира. Наиме, православна црква је забрањивала осликавање неканонизованих ликова у храмовима, али ктитор је покушао да то изврда.

Гојко Стојчевић, Фото Архива

- Монаси су се побунили када је ктитор Луњевица на црквеном зиду насликао своје прерано преминуле чланове породице, другу жену Милосаву и сина Вујицу (Гаврила) кога мајка држи у руци - објашњава др Тимотијевић.

- Сељаци су мислили да је то представа Богородице, па су целивали фреску. На захтев калуђера и кнеза Милоша Обреновића, та ликовна представа је прекречена.

После изгнанства књаза Милоша и доласка кнеза Александра Карађорђевића на власт, успомене на Милошев Други српски устанак који је донео Србији повратак државности и на његове јунаке постале су политички неподобне.

- За време владе кнеза Александра Карађорђевића прекречене су представе јунака из Другог српског устанка насликане на спољној фасади манастира Вујан - каже др Тимотијевић. - Разлози за такав поступак свакако су имали политичку подлогу.

КТИТОР Никола Луњевица је умро 1842. и сахрањен је у порти манастира. Оставио је аманет да му се кости после десет година сахране у храму, крај гроба војводе Мутапа. Његова последња жеља је заборављена током династичких смена и атентата. Завет је тек 1902. испунила његова унука, тада српска краљица Драга.

- Краљица Драга и краљ Александар Обреновић посетили су манастир 1901. а следеће године пренете су кости Николе Луњевице у храм, али не у припрату како је он желео, већ у наос, где по правилу могу да буду сахрањени само светитељи, а изнад гроба је подигнут раскошни мермерни споменик - каже др Тимотијевић.

- Тиме је Драга желела да истакне улогу свог деде у устанку и да му да светитељски ореол. Мајски преврат из 1903. је донео промену династије, а симболи и вредности свргнутих Обреновића су добили статус непожељне прошлости.

ПОСЛЕ повратка Карађорђевића манастир Вујан је као државни споменик потпуно скрајнут, али народ је и даље долазио на чудотворни гроб средњовековног Вујанског светитеља, коме политика није могла да окрњи углед. Током Првог светског рата аустроугарски војници су опљачкали звоно које је Вујану даровао Никола Луњевица и скупоцене поклоне његове жене Ђурђије и унуке, краљице Драге.

Између два светска рата најзначајнији догађај у манастиру одиграо се 1921. када је реконструисана гробница средњовековног светитеља. Присутни су били запрепашћени када су у гробу угледали нераспаднуто тело које је положено у нови камени саркофаг изнад кога је направљена нова уздигнута плоча. Над њом се молио и оздравио патријарх Павле.

ОПОЈАЛИ И ЦРВЕНОАРМЕЈЦЕ

НИ долазак комунистичких власти није могао да пољуља углед Вујана.

- Престиж манастира Вујан у локалној традицији је највероватније и разлог што је нова комунистичка власт ангажовала монахе из њега у својим комеморативним свечаностима - открива др Тимотијевић.

- Тако је у Прислоници, 1945. на сахрани војника Црвене армије, погинулих 1944. у операцијама против Немаца, говор одржао и монах Јулијан из манастира Вујан. Тај догађај био је део великих комеморативних свечаности које су одржаване од Краљева до Чачка, на локацијама погибије црвеноармејаца, уз обавезни православни обред приликом премештања тела војника у веће гробнице.

СКРИВНИЦА ЗАБРАЊЕНИХ КЊИГА

ПРЕД Други светски рат епископ Николај Велимировић је развијао богомољачки покрет, а многи манастири у чачанском крају постали су центри њихових молитвених сабора.

- Вујан није постао један од центара богомољачког покрета, али можда је управо због његове изолованости свештеник Милисав Протић изабрао тај манастир за локацију у којој је у највећој тајности после 1945. године сакрио сабрана дела владике Николаја, која је касније предао владици Лаврентију, да би она потом била објављена у Немачкој - открива др Тимотијевић.

ОПЉАЧКАН

ПОСЛЕ Другог светског рата комунистичке власти су оквалификовале 1946. године манастир Вујан као "установу без већег значаја", наводи др Милош Тимотијевић.

- То је значило да нема историјску вредност и одузели су му 172 од 185 хектара земље коју је поседовао. Ипак, социјалистичка држава је 1962. године, у оквиру примене концепта поштовања културних добара, законски заштитила Вујан као важан објекат из времена Првог српског устанка.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације