САЊАЛИ ДА ЛЕТИМО, А САД СМО У ОБЛАЦИМА: Са кадетима завршне године Војне академије, првом генерацијом која учи на хеликоптерима "МИ-17"

Милица Станојковић

15. 08. 2021. у 12:26

ВИСИНА је наша страст, позив и оно што нас је везало за отаџбину! Овако за "Новости", готово углас, говоре шесторица младих који управе газе последње стројеве кораке у школском животу и спремају се да, после септембарске промоције, раме уз раме и лет уз лет за својим старијим колегама, постану узданица 890. хеликоптерске ескадриле Војске Србије.

САЊАЛИ ДА ЛЕТИМО, А САД СМО У ОБЛАЦИМА: Са кадетима завршне године Војне академије, првом генерацијом која учи на хеликоптерима МИ-17

Фото Никола Скендерија

Кадети завршне године Војне академије Војкан Митровић, Александар Димовски, Ђорђе Чорбић, Милан Ристић, Немања Бачлић и Александар Јовановић на аеродрому "Пуковник пилот Миленко Павловић" у Батајници обављају последње сате висинских обука на хеликоптеру МИ-17 у којем ових дана "кува" 60 степени Целзијусових. Враћају се убрзо на Академију да студирање приведу крају и са дипломом у рукама уђу у прави свет - пилота војног хеликоптера.

Одлуку да им канцеларија буде под облацима сви су углавном донели врло рано, неки док су гледали надлетање хеликоптера над њиховим родним крајем, други док су посматрали свог старијег брата. Поједини су крили од родитеља да иду на упис у Војну академију, али су, кажу нам, успели да заслуже њихову подршку и понос. Иако су им назори различити, жеља за другачијим послом, екстремнијим, по искуству њиховог претпостављеног мајора Бојана Тркуље, јесте оно што их доводи пред летелицу.

- Велики део њих уписује Војну академију а да немају много информација шта позив пилота све значи - објашњава мајор Бојан Тркуља, заменик команданта 890. хеликоптерске ескадриле. - Пресудна је жеља за неким изазовом, доказивањем, за професијом која је екстремнија од других. Касније та љубав ка летењу се евидентно рађа, улази у крв, недостаје кад се дуже не лети. Нешто без чега се не може.

Митровић из Петровца на Млави, Димовски из Београда, Чорбић из Лозне код Ваљева, Ристић из Новог Сада, Бачлић из Бачке Паланке, Јовановић из Араповца код Лазаревца, подмладак на који рачуна Војска Србије. На њихову част, знање и храброст.

- Код мене се у крају одржавао сваке године турнир и хеликоптер је надлетао терен и бацао лопте. Гледајући у небо, знао сам још тада шта желим - објашњава кадет Митровић. - Сада сам сигуран да је то била права одлука.

Његовом колеги Чорбићу брат је "кривац" за облачење униформе и он је тај који му је раскрчио пут ка спознавању војног позива.

- Имао сам његову велику подршку када сам хтео да упишем Академију. Био сам прва година када је он промовисан и маштао сам о том дану који, ево и за мене, ускоро долази - каже Чорбић.

Његов колега Димовски, који је узор такође нашао унутар породице, кренуо је очевим стопама. Како истиче, потребно је много одрицања, а признаје и да су имали периоде кад су им се врзмале мисли о одустајању. Али војник је то:

Прве две године на Војној академији уче општу теорију, у трећој крећу да се специјализују за војно ваздухопловство. Ипак, морају да прођу ригорозне контроле и процене јесу ли за овај, нимало лак, позив. Да ли умеју да држе контролу и дисциплину када изгубе тло под ногама. Њих шесторица доказала су да могу.

- На крају треће године ради се селекција за авионе и хеликоптере. То подразумева физиолошке процене, тестове, дисциплине, социјалну интелигенцију - објашњава мајор Тркуља. - Лична жеља за опредељењем за једну или другу врсту летелице може да утиче на даљу одлуку, али коначни суд доноси комисија. Хеликоптером се управља и рукама и ногама, потребна је добра координација.

Док дочекају први самостални лет да поносно сами "рашире" крила, прође око 20 сати обуке са инструктором. Углас сви, заједно са мајором, сагласни су око једног. Тренутак кад схвате да су постали пилоти дође постепено, али се спозна одједном.

- Први самостални лет је лебдење. Мислили смо да никад нећемо научити. Питали смо наоколо старије колеге како су успели да науче да пилотирају и сви су нам исто рекли - то само одједном кликне. А пре тога, веровали смо да је немогуће - каже кадет Јовановић.

Њихов инструктор капетан Никола Димитријевић задовољан је овом генерацијом коју су изнедрили. Успели су да од индивидуалаца направе тимске играче.

- Ово је прва генерација која ради обуку на овом типу МИ-17 - обајшњава капетан Димитријевић. - Зато што није било толико дуго, било је питање како ће проћи та обука. Показало се да су усвојили све што је постављено пред њих и превазишли очекивања. Прелазак са малог једномоторног ваздухоплова на комплексни вероватно је њима степеница више, у самој припреми се обучавају за самостални лет, а овде се обучавају за тим.

Ови млади момци ритуале пред полетање још нису развили. Фокус на лет једино је што практикују. Ипак, њихов мајор тврди да они долазе касније: исте слушалице или немењање кациге. Али, и они временом, каже, изгубе смисао.

Пред њима је сада дипломски испит. И припрема за завршницу за коју су изгарали свих пет година. И за тај осећај поноса који стане у церемонију.

- Сви то ишчекујемо током целог студирања и живимо за тај дан. У ту шапку коју бацимо, стану све емоције, труд, залагање. То је тренутак, кад бациш шапку и скинеш сав терет - сагласни су будући официри.

Њихов мајор додаје:

- Тог осећаја са промоције кадета остајете свесни и након 20, 30 година. То се не заборавља.

МАЈОР ТРКУЉА: СТРПЉЕЊЕ

ИАКО пилоти живе за летење, њихов позив није само то.

- Посао није само у кабини. Он подразумева и планирање операција и послова. Дешава се да неки пилот не полети неколико месеци, или годину, две јер је ангажован на другим пословима. Конкретно, мени се догодило да нисам летео четири године током рада у Генералштабу. Имао сам за то време само два сата лета годишње - каже мајор Тркуља.

ПРОЛАЗЕ НАЈБОЉИ

КАКО објашњава мајор Тркуља, број оних који упишу пилотски смер разиликује се од генерације до генерације. Правила нема. Најбољи пролазе, ма колико да их је.

- То зависи од године до године, колико њих прође процес селекције, летачке пробе и тестове. Некад буде добро 90 одсто генерације, некад отпадне исто толико. Правити паралелу са генерацијама у време некадашње ЈНА није добро, била је то већа земља, а осим тога променила су се хтења младих нараштаја - искрен је мајор Тркуља.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

Коментари (2)

МВП Моззарт спорт: Нека ово постане традиција!