СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЗАГРЕБ СВОЈАТА СРПСКУ ПРОШЛОСТ: Срби католици као скрајнута тема о којој наша јавност зна мало тога

КАЛИГУЛА јесте први свог коња увео у историју, именујући га за сенатора, али двојица председника, Хрватске и Црне Горе, на свом недавном сусрету, показали су да и они коња за трку имају.

Дом српског друштва "Душан" с краја 18. века

На њиховом "убрзаном сусрету након чудних и незгодних догађаја на Цетињу", утркивали су се ко ће послати оштрију поруку Србији, а успут и Русији. Као да су се трудили да потврде латинску пословицу која каже: апсурдно је да над другима влада онај који не зна да влада самим собом.

Тако се Мило обрео међу Хрватима којима је пре неку деценију слао поруке сличне онима које сад упућује Београду, попут оне "Овог пута ћемо завршити заједнички живот с њима и раскинути све контакте, надам се за сва времена." Уосталом, као бивши комуниста савладао је тезе о дијалектици, промени мишљења, ставова, промени нације, и научио да принципе треба искључиво схватати као тренутну потребу.

Није наодмет подсетити да су први појачани шумови на везама између Србије и Црне Горе као чланица федерације, покренути после 10. седнице ЦК СК Хрватске на којој је практично исцртано рушење Југославије. Први пут ће тих година бити поменуто и питање црногорског језика, односно потребе да се језик којим се говори у Црној Гори уместо српско-хрватског преименује у црногорски. Урађена је и анализа, из које је запамћено да на српско-хрватском "вјетар дува", а да на црногорском језику то гласи "вјетар пува". Успут, постојање црногорског језика први ће јавно "озваничити" Владимир Бакарић, 1978. године, после примања почасног доктората на Универзитету "Вељко Влаховић" у Титограду. У интервјуу "Побједи" тим поводом Бакарић је рекао да Црногорци говоре црногорски, језик који се разликује од књижевног српског. А нешто раније Мирослав Крлежа је пружио руку једном од идеолога црногорског сепаратизма Савићу Марковићу Штедимлији, кога је запослио у Лексикографском заводу. Оног Штедимлију, који је тврдио да је Црна Гора у раном средњем веку припадала "црвеној Хрватској", из чега је изводио тезу о хрватском пореклу становништва Црне Горе.

У СТВАРИ, председник Ђукановић је био у посети савезнику, не само по чланству у НАТО савезу, већ савезнику у једном значајнијем послу - брисању свих трагова српског постојања у њиховим државама. И може од Хрвата штошта да научи.

Већ деценијама у Загребу се својата део по део српске прошлости и то по принципу "узми шта ти се свиди". За тамошњу јавност нема недоумице, Милутин Миланковић је хрватски научник. На помен Николе Тесле никада нису имали дилему. Геније из Госпића је хрватски научник. "Ноћ музеја", која се крајем јануара организује у готово целој Европи, пре неку годину у Хрватској је била посвећена изумима и открићима Николе Тесле. Зато не чуди што је приликом сусрета са руским лидером Владимиром Путином, бивша председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић, не без поноса, рекла како је "један Хрват био руски адмирал". Реч је о Матији Змајевићу, Бокељу из Пераста, адмиралу флоте Руске морнарице, члану Адмиралитета царске Русије и оснивачу Каспијске флотиле.

А ко је заправо био адмирал Матија и ко су били Змајевићи? Њихови преци су били пореклом витешка породица из Дукље. Доласком Црнојевића на власт досељавају се у Његуше. О некадашњем братству Змајевића у Његушима говори и топоним Змајевића Крши и Змајуша. Крајем 15. века, у време када су Црну Гору напуштали и Црнојевићи, силазе у Котор, где стичу нешто угледа и иметка. Из Котора прелазе у Пераст и у новој средини успевају да пусте дубоке корене и да се пробију у прве редове угледника. Убрзо прихватају католичку веру, али своје порекло, међутим, нису заборављали. Целокупно њихово потомство је васпитавано у српском духу.

И ОВДЕ би могла да почне прича о Србима католицима о којима данас просечан Србин готово да ништа не зна и највероватније зазире на помисао да су они чинили већински део становника у Цавтату, Дубровнику, да их је било у Боки и читавом приморју, као и да су припадници славне дубровачке властеле били Срби. Време лети и све са собом носи, а од свега католичког српства на Приморју остало је само оно што се опире и не да, а то су успомене, то су песме, то су мемоари, то су књиге и документи штампани ћирилицом, и наравно гробови. Данас су, осим часних изузетака, сви Хрвати. То је резултат темељеног полувековног рада хрватских националиста под огромним покровитељством Католичке цркве.

У духу ове рубрике подсетићемо на један документ штампан 1898. године у Дубровнику. Реч је о календару Дубровника, за просту 1898. годину - "Издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А. Писаревић". На самом почетку ове занимљиве књижице издавач је донео "неколико статистичких података о Дубровнику" у којима пише:

"1. По попису од 31. децембра 1890. опћина дубровачка има простора 36:26 км, а становништво броји 11.177.

2. Опћина састоји се од 15 одломака.

3. Од Св. Јакоба на Плочама до близу Обода у Конавлима и од мора до Херцеговачке границе цијели овај предио обухвата 22:83 км, са 13 одломака."

Потом се набрајају поименице сва настањена места на територији Дубровника, затим попис становништва по припадности, домовини и држављанству. Затим следи попис по "вјероисповијести". Последњег дана децембра 1890. године у Дубровнику је живело "10.327 римокатолика, 546 православнијех, унијата - 1, припадника лутеранског обреда 15, реформисаног обреда 206, Јевреја 79, мухамеданаца - 2" и један житељ се није определило ни за једну вероисповест. Прецизни аустроугарски пописавачи затим евидентирају становнике бивше славне рпублике по наобразби, а затим по језику - како се говори у кући.

НА ПРАГУ прве године девете деценије 19. века, значи пре сто тридест година, у Дубровнику је српским језиком говорило 5.823, а у осталим насеобинама ове "опћине" стање је било следеће: у Гружу и Лападу српски језиком је говорило 1.028, у Бргату Горњем 222, у Бргату Доњем 230, у Грбовцу 195, у Мартиновићима 207, у Макошема 254, у Буићима 235, у Петрачама 186, у Челопечићима 211, у Чибачама 261, у Брашинама 284, у Заврељама 253, у Солинама 132 и на на Платама 200 становника. Дакле укупно 9.713 житеља у Дубровнику и непосредној околини говорило је српским језиком.

Статистичари из Беча нису пропустили да забележе ни колико је било Дубровчана са манама. Тако је слепих на оба ока било "четири мушкарца и осам жена", глувонемих, такође, четири мушкарца али једна жена, лудих и сулудих је било 12 мушких и девет женских и у рубрици "кретини" уписан је један мушкарац.

Овај део календара завршава се напоменом да је у овом попису из 1890. убројана и војничка посада, која је те године бројала 786 чланова. Немци и Мађари, из војничког састава, објашњавају присуство протестаната у Дубровнику.

Можда је овде прилика и да подсетимо да је аустријски статистичар, Карл фон Церниг, још у попису становништва Дубровника и његове околине (Конавле и Пељешац) 1851. и 1857. написао - да су Срби.

О НЕГОВАЊУ српске традиције у Дубровнику и околини пише и часопис "Срђ", у свом другом броју, од 31. јануар 1902, на страни 75:

"У Конавлима с почетка 20. века очували су се српски народни обичаји и српско народно обележје, али и трагови источнога обреда. Хришћани (православци) се зову да су "старе руке" (старог обреда), док су се за "кршћане" (католике) каже да су "нове руке" (обреда). Многи у Конавлима с прелаза 19. и 20. века славили су и даље "стари Божић" и налагали бадњак, поред слављења латинског Бадњег дана. Остаци старог обреда огледају се у томе што у Конавлима почетком 20. века мајку, сестру или рођаку попа (католичког) зову попадија, име за жену попову код православаца.

"Крсна имена Никољдан, Михољдан, Лучиндан, Срђевдан, Митровдан и остала остала су као и прије... "

На страни 78. овог часописа пише:

"... да околица Дубровачка и ако је прешла на католицизам, није престала бит српском, јер башка вјера и башка народност. Ово би имале разумјет духовне власти и једне и друге вјере, а Срби католици колико су занесени за своју српску народност, толико држе и до своје католичке вјере."

А како су славили? Па као и сви Срби...

За наук нам остају речи нашег нобеловца Иве Андрића "Прошлост је оно што је остало" и опаска старог циника да је историја лепа жена која се преудаје.

ЋИРИЛИЦУ ПРИХВАТИЛИ И ФРАЊЕВЦИ

ЋИРИЛИЦА је, иначе, вековима била у употреби у Дубровнику. Од 1514. године, када је дубровачки писар, Лука П. Примојевић, тражио од Сената дозволу за отварање штампарије која би штампала "и српским писменима како их употребљавају српски калуђери у својим црквама, истим словима којим су били почели штампати Црнојевићи, а штампа им је била свугдје хваљена и уважена" (Мирослав Пантић, "Из старог Дубровника"). Ћирилица, разумљива и за суседне српске области, и за дуборовачку канцеларију, кроз читаво ово раздобље била је у употреби у литургијским, књижевним текстовима, и на гробним споменицима. Прихватили су је и еластични фрањевачки мисионари...

Препоручујемо

Друштво

0 3

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - КАКО ЈЕ ГОВОРИО МИЛО: Црном Гором тече Зета, а ускоро и Неретва - Од комунисте, српског националисте, до монтенегрина

19. 09. 2021. у 13:00

Друштво

3 5

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Загреб наставља оно што су усташе почеле

12. 09. 2021. у 17:00

Друштво

1 3

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЦРНУ ГОРУ РАСРБЉАВАЛА И КОМИНТЕРНА: Како је династички сукоб у суседној држави претворен у национално питање

29. 08. 2021. у 15:00

Друштво

0 4

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ОДЛАЗАК СИМБОЛА СРПСКЕ ЕПОПЕЈЕ И СЛОБОДЕ: Уочи стогодишњице смрти краља Петра Првог Карађорђевића

15. 08. 2021. у 09:32

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације