"МОНА ЛИЗУ" УКРАО ДА ЈЕ ВРАТИ У ИТАЛИЈУ: Како је на данашњи дан далеке 1913. пронађено чувено ремек-дело, нестало из Лувра

ЗАДИХАНИ инспектор, праћен квестером и групом полицијаца, бануо је са налогом за хапшење на данашњи дан, 12. децембра 1913. године, у вечерњим сатима, на врата изнајмљене собе број 20 изненађеног грађевинског радника Винченца Перуђе на другом спрату хотела "Триполи" у Фиренци.

Париски Лувр, Фото АП

Тако је стављена тачка на једну од највећих енигми 20. века у крађи уметничких дела, проналажењем Леонардове "Мона Лизе", нестале две и по године раније из париског Лувра.

Штампа из овог дела света бавила се тих дана опсежно хватањем крадљивца и поновним изласком мистериозног Ђокондиног осмеха на светло дана. О томе су сведочили агенција Авас, па "Фигаро", "Коријере дела сера", "Мала република" и многобројни други листови, а из њиховог писања сазнало се тушта и тма занимљивих појединости.

Винченцо Перуђа је рођен 1881. у Италији. Отац Ђакомо, зидар, и мајка Селест, домаћица, имали су три сина и једну кћер. Винченцо је почео да ради као молер већ са 12 година, а са 17 је емигрирао у Париз, у потрази за бољим сутра.

У то време, у Лувру су ментални болесници оштетили више уметничких дела, па је чувени музеј између 1909. и 1911. одлучио да заштити 1.600 најзначајнијих слика. Фирма "Гобије" је добила посао застакљивања. Међу пет запослених нашао се и Перуђа, већ познат као добар радник. Убрзо је био задужен да сам ставља под стакло дела италијанских мајстора.

Ту се извештио да их лако скида са зида, а упознао се и с тим како функционише обезбеђење.

Портрет Лизе Герардини насликан између 1503. и 1518. Фото Танјуг

У понедељак 21. августа 1911, у дану када музеј не ради, Перуђа, сада као већ бивши радник поменуте фирме, у радном оделу појављује се у музеју, у седам ујутро. Подаље је и неколицина других радника, али сала у којој се налази "Мона Лиза" је празна. Како је текла акција, сам је описао, а забележили и и талијански и франуцски дневни листови.

Поверио је да се, док је радио, више пута заустављао испред чувене слике Леонарда да Винчија "на којој је тако жива експресија италијанске уметности, коју нико неће успети да превазиђе". Није могао да поднесе да је други гледају "као део француске славе", па је одлучио да "Мона Лизу" врати "у постојбину". Тада се и родила идеја о крађи.

Објаснио је да је задржао контакте са радницима у "Лувру". Тако је тог понедељка обишао пријатеље декоратере. Разменио је неколико речи са њима, а онда лагано отишао до "Мона Лизе". Слику је са зида скинуо у трену. Рам је био тежак, па га се отарасио и оставио га на степеништу, а ремек-дело, величине 76,8 са 53 центиметара, сакрио испод радне блузе.

Чудио се како нико није посумњао у њега, иако су разматране и најневероватније комбинације, док су уцвељени Парижани обилазили празан зид остављаљујући цвеће и поруке љубави. Додуше, 29. септембра на врата његове скромне собе на броју 5 Улице Опитал Сен Луј у париском десетом арондисману, покуцао је извесни инспектор Брине, распитујући се за "Мона Лизу", али није извршио претрес, нити довео у питање поштење овог скромног радника.

Винченцо Перуђа, Фото Википедија

Слику је брижно увио и сакрио у двоструком дну белог дрвеног кофера, у коме је држао прљав веш. И док је "Мона Лиза" чамила на дну кофера у париској собици, Винченцо је редовно одлазио на посао молера. А онда је једнога дана, готово две и по године касније, до њега дошао примерак италијанских новина у коме извесни антиквар Алфред Жери из Фиренце оглашава да купује добро очувана уметничка дела. Није се двоумио. Написао му је писмо, датирано 29. новембра 1913, на италијанском језику, у коме је, између осталог, стајало:

"Поседујем слику Леонарда да Винчија. Сматрам да треба да се врати у Италију, јер је дело италијанског аутора. Сан ми је да се ремек-дело врати у земљу из које је потекло и која га је инспирисала."

Потписао се као Леонардо! Жери је одговорио, а Перуђа пожурио у Фиренцу, заједно са белим кофером. Царина ништа није приметила. Касније су му одали признање да је, ако ништа друго, строго водио рачуна о томе да се дело не оштети.

У среду 10. децембра, на врата антикварнице ступио је младић кога је Алфред Жери описао као црнпурастог, ниског, уобичајеног изгледа, обученог у чисто, али не претерано елегантно одело. Кренули су преговори и убеђивања. Узбуђени Жери је тражио потврду аутентичности, а Перуђа му показао печат и деловодни број "Лувра" на полеђини. Била је, ипак, потребна и експертиза.

Следећег дана, Жери се са управником славне Галерије "Уфици" из Фиренце Ђованијем Пођијем упутио у Перуђин хотел у коме је овај одсео под лажним идентитетом париског сликара и именом Анри Леонардо. Отворио је бели кофер, сумње није било, али су затражили да је ипак однесу историчару уметности Кораду Ричију у Рим. Перуђа је некако пристао.

Лопов је ухапшен истог поподнева, а министар Луиђи Кредаро, два дана касније, обавестио француског амбасадора о великом открићу. Остала су контрадикторна сведочења о томе да ли је циљ био новац, или повратак "Мона Лизе" "кући".

Чувена слика деценијама буди пажљу посетилаца из целог света, Фото Г. Чворовић

По открићу, слика је имала опроштајну турнеју по Италији. Изложена је у чувеној Палети Фарнезе у Риму, у којој је смештена амбасада Француске и где су лично дошли да се диве "Мона Лизи" 28. децембра 1913. италијански краљ Виторио Емануел Трећи и његова супруга, црногорска принцеза Јелена Петровић Његош. Слика је потом изложена и у Милану, пре него што је, тачно пред Нову годину, 31. децембра, враћена у Париз. Био је то дан велике среће и славља у Француској.

Винченцо Перуђа је осуђен на годину дана затвора, од којих је одлежао седам месеци.

После ослобађања, служио је у италијанској војсци током Првог светског рата. Потом се оженио и вратио у Париз, где је отворио продавницу боја. Умро је 1925. За то време, хотел "Триполи" у Фиренци је искористио медијску помпу и променио име у "Ђоконда". Гости и данас у њега могу да наврате.

Фото Википедија

И НАПОЛЕОН БИО ОЧАРАН

ЛЕОНАРДО да Винчи је портрет Лизе Герардини, супруге Франческа дел Ђаконда из Фиренце, насликао између 1503. и 1518. Краљ Франсоа Први, који је купио дело урађено на дрвету тополе, поставио је Ђоконду у дворац у Фонтеблоу. Луј Четрнаести ју је однео у Париз. Била је изложена и у Палати Тиљери, као и у дворцу у Версају. Није прошла прву селекцију на отварању Лувра 1793, а у колекцију је уврштена 1797. По наредби Наполеона пренета је 1801. у његову резиденцију у Палату Тиљери. Прича се да је био очаран Мона Лизином лепотом до те мере да се заљубио у њену рођаку Терезу Гвандањи. Слика је враћена Лувру 1802. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације