ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈУГОСЛАВИЈА СЕ ГРАДИ НА РАЧУН СРБИЈЕ: Сукоб са совјетским блоком највише је економски оштетио највећу републику

ВЕЛИКИ потреси и обрачуни унутар Комунистичке партије, који су уследили након Резолуције ИБ, оставили су веће последице него што се то претпостављало.

Кардељ, Ранковић и Тито / Фото Музеј Југославије, Стеван Крагујевић

Али за јединство Комунистичке партије као јединствене организације много теже последице имао је развој република као националних аутономних заједница и интензивно конституисање нација које је у други план стављало класну димензију, јединство земље и јединствене интересе.

Конституисање република као националних заједница и проблеми који су настали у вези с тим вероватно су један од битних разлога напуштања линије која је заузета на VI конгресу КПЈ којом је утврђена нова улога Савеза комуниста. Не треба занемарити ни мишљења која основни разлог виде у неспособности СКЈ да се трансформише и промени основе свога организовања и деловања као партије оперативне власти и доминантног фактора укупног друштвеног живота.

Њено претварање у идејну снагу друштва предпостављало је корените промене партијске структуре и садржаја рада, а не форме друштвеног, политичког и економског система.

Југословенски политички врх није био спреман нити способан да оствари политичку демократизацију коју је обећао. Покушаји да се почне са широм демократизацијом, што је био основни захтев VI конгреса, нису имали осмишљену димензију због чега су проглашени за ревизионизам, поготово што су неке идеје биле нереалне и нису водиле рачуна о нивоу партијске свести, стварним друштвеним условима, односу снага, и стању у друштву.

Немали проблем били су партијски кадрови који су осетили укус власти, политичке моћи и привилегија које су до тада освојили и уживали. Унутар њега није било снаге која би могла да промени метод рада, односе и стечене позиције, личне или партијске.

Кардељ, Тито, Мијалко, Ранковић и Вељко Влаховић

Та свест која је била доминантна у Савезу комуниста није могла да бјуде лако побеђена нити превазиђена. Дволично понашање и опортунизам захватили су Савез комуниста, а Бог Јанус све је више постајао природа понашања већине руководећег партијског чланства. Од тада у југословенском друшлву настаје да се нагло шири раскорак између пројектованог и створеног које ће бити његова судбина све до пропасти варијанте југословенског социјалистичког самоуправног друштва. [...]

У таквим политичким, економским и друштвеним условима одржан је VIII конгрес СКЈ априла 1958. године, на коме је донет Програм СКЈ.

Овај Конгрес је у основи потврдио дотадашње правце изградње социјалистичког самоуправног друштва и процесе који су у основи мењали концепцију Југославије као државе и као друштвене заједнице.

Лазар Колишевски, Мика Трипало и Милош Минић

Политика економског развоја фаворизује изградњу републике као целовите економске и друштвене заједнице. Основа даљег развоја Југославије је слободни национални развој и пуна равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, као и националних мањина и слободан материјални и културни развитак. Слободан материјални развој је идејна основа за настајање концепције о националном дохотку.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Безобзирна конкуренција републичких привреда

ПРОМЕНЕ у економском систему и економској политици биле су усмерене у правцу економске развојне дезинтеграције Југославије. Наиме, буџетско финансирање проширене репродукције завршено је 1952. године.

До тада се југословенска акумулација прикупљала на нивоу федерације и преко савезног буџета и финансирана је изградња привредних и јавних објеката, инфраструктуре и опште потрошње. Осим савезног буџета финансирање изградње одређених објеката вршено је и преко републичких буџета.

Завршетком пpвог петогодишњег плана (усвојен 1947) мења се и концепција планирања друштвеног и економског развоја и улога федерације у инвестиционој и развојној политици земље. Ствара се општи инвестициони фонд, уводи се кредитирање инвестиционе политике (буџетско финансирање је било бесповратно), а одговорност за инвестициону политику прелази на предузећа и републике.

У време у коме је вршена обнова земље (период 1945-1946) обновљен је индустријски потенцијал Краљевине Југославије, али неке привредне гране у том периоду нису достигле предратни ниво своје развијености. То се посебно односило на пољопривреду, текстилну индустрију и неке друге привредне гране које су углавном биле специфичност Србије и Хрватске.

Сукоб са совјетским блоком (ИБ) највише је економски оштетио Србију. У том периоду исељени су сви озбиљни привредни објекти из Србије (због процене ратног сукоба са совјетским блоком) и дислоцирани у друге републике. Неповољност за Србију била је знатно већа и у чињеници да су у том периоду изградња привредних објеката и инфраструктуре били привремено обустављени на њеној територији све док се није проценило да не постоји опасност сукоба са земљама Информбироа.

Она је у ствари заустављена у развоју. Проблем који има посебну савремену конотацију је у томе што је у том периоду југословенска акумулација, где је највећи проценат стварала Србија, без икаквих финансијских обавеза преко савезног буџета уложена за економски развој западних република и општејугословенске потрошње.

Србија је могла да се окрене развојној економској политици тек после процене да је отклоњена могућност војног сукоба и опасност од совјетског блока, а то је већ време када нема финансирања изградње објеката (индустријских и инфраструктурних) из савезног буџета неповратно, већ путем кредитне политике.

Ради целе истине треба истаћи да је крајем тог периода започета изградња једног броја већих привредних објеката у Србији, али су до преласка на нови систем финансирања развојне политике урађени били углавном земљани радови и то пре свега добровољним омладинским радом, односно омладинским радним акцијама.

У нови систем финансирања инвестиционе политике републике и њихова привреда ушли су са различитим економским стартним основама када су биле у питању финансијско-економске могућности и динамике даљег развоја.

Мика Шпиљак

Стање које је настало шездесетих година последица је дотадашање развојне политике нове Југославије која се одражавала на укупне друштвене односе у Југославији. ЦК СКЈ и највиши органи власти федерације расправљајући о насталој привредној диспропорцији и проблемима даљег привредног развоја и "антисоцијалистичким појавама", како су оквалификовани сукоби који су настали између субјеката у привредном и друштвеном развоју земље, излаз су тражили у компромисима. [...]

Веома брзо су се још оштрије испољиле противуречности и аутономизам у привредном развоју земље. Изградња истоветних привредних објеката по републикама постала је стварност, а међусобна конкуренција на унутрашњем и међународном тржишту све снажнија и безобзирнија.

Децентрализација као опште друштвено-политичко опредељење довела је до радикалног смањења федералних надлежности, пре свега у оквиру јединствене развојне политике земље, у области монетарне, девизне, кредитне и пореске политике и обављању одређених класичних функција државе. [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Страх од сазивања пленума Централног комитета

НАСТАЛИ друштвени, економски и политички односи захтевали су своје разрешење, односно тражили одговоре на основна питања даљег развоја Југославије и југословенског заједништва. Покушаји да се преко федералне државе доношењем новог друштвеног плана разреше неки развојни проблеми нису дали очекиване резултате.

Припрема и доношење новог петогодишњег плана друштвеног и економског развоја Југославије уместо да је изнашла заједничку југословенску развојну синтезу, отворила је неслагање и различита виђења југословенског заједништва, који су до тада свесно прикривана од шире јавности.

Вида Томшић

Неповерење према федералном врху, неслагање са појединим личностима и отпор према политици Федерације више нису скривани. Политички врх, бар већина од њих, схватио је да су основне полуге система исцрпеле своју друштвену и систематску креативност и да су многе од њих почеле да делују контрапродуктивно.

Друштвени систем се није могао доградњом изменити. [...] У таквој економској, политичкој и друштвеној ситуацији југословенски политичко-партијски врх се одлучио да одржи затворену седницу Извршног комитета ЦК СКЈ, проширену са најодговорнијим функционерима из република и расправи економско и политичко стање у земљи.

Проширена седница (тако је назван овај скуп) ИК ЦК СКЈ, првобитно заказана за 9. март, одложена је за 14. март 1962. године. (Остало је неразјашњено питање зашто је одржана проширена седница ИК ЦК СКЈ а не пленум ЦК СКЈ који је као орган био компетентнији за разрешавање постојећег стања.

Постоје мишљења да је то учињено јер се очекивало отворено супротстављање политици и политичком партијском врху. Генерал Армије Гошњак, близак Титу, мора да је указао на разлог изјавивши да "армија подржава Тита, али да Тито нема подршку својих у ЦК СКЈ".)

После отварања и саопштавања дневног реда проширене седнице Тито је у свом излагању покушао да усмери расправу, да јој политички тон и укаже на основне проблеме о којима се мора постићи сагласност и договор у циљу њиховог превазилажења...

У његовом излагању доминирају три питања. Прво је стање у привреди, друго се односи на понашање субјективног фактора и треће је, у ствари, његова дилема о будућности југословенске заједнице.

Стање у привреди је оценио као "нимало ружичасто". Највећи проблем је био спољнотрговински дебаланс (задужење је било 1,100 милијарди - Народна банка обуставила је доспела плаћања иностранству, настало је отказивање међународних аранжмана са нама због неиспуњених обавеза, Монетарни фонд отказао зајам итд.).

Тито и Кардељ

У ствари, привредни развој се кретао мимо пројекције друштвеног плана и без југословенске привредне синтезе. Неконтролисан увоз, пораст домаћих залиха (33%), неискоришћеност капацитета (машиноградња је радила са 40% капацитета), нелојална конкуренција у иностранству између наших предузећа, преорганизованост у привреди (преко 500 увозно-извозних предузећа), расипништво у инвестиционој политици, конкуренција нашој привреди са увозом, недомаћинско пословање и друго било је стварност југословенске привреде.

Присутно незадовољство република због инвестиционе расподеле средстава и ресурса, створило је сукоб између република и довело до међусобних неповерења и затварања у привредном развоју. На ове привредне проблеме је у свом излагању указао Тито, али је поента његовог закључка била да није у питању привредна већ политичка криза и да она проузрокује ове појаве у привреди и у друштву у целини. Привредне слабости и аномалије су по њему секундарног значаја.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Езоповштина се уселила у партију

СУБЈЕКТИВНИ фактор је по Титу основни узрок оваквом стању у привреди, који је према његовој оцени довео укупно друштво, не само привреду, у ћорсокак, у коме треба тражити основ укупне кризе....

"Ова оцена односи се на све републике, мада у некима од њих постоје снажни политички ексцеси према Југославији и југословенском заједништву". (Под субјективним фактором подразумевали су се Савез комуниста, државна структура, друштвено-политичке организације, руководеће привредне структуре, односне руководеће структуре у целини.)

Процес децентрализације према Титовој оцени добио је смисао дезинтеграције и изгубио свој првобитни смисао... У понашању субјективног фактора били су присутни сепаратизам, национализам, шовинизам, локализам, републиканизам, запостављање општег интереса на рачун својих уских интереса и сл. [...]

Тродневна расправа изнела је на видело бројне противуречности, сукобе, проблеме и појаве које су дуго скриване од јавности или свесно занемариване или минимизиран њихов значај. Један број учесника отворено је говорио о узроцима кризе и њеним манифестационим облицима мада је већина челних личности била на линији компромиса, више говорила о последицама и без јасног виђења решења која омогућују излаз из укупне друштвене кризе.

Тито и Петар Стамболић / Фото архива "Новости" и "Борбе"

Има се утисак да су покушавали да помире непомирљиво, да споје неспојиво и да занемаре као непостојеће оно што је било немогуће занемарити. Већ и носилац уводног реферата (Мијалко Тодоровић), подржавајући Титово излагање, даје у основи други прилаз и тежиште свог излагања ставља на манифестационе облике и последице стављајући у други план стварне узроке југословенске кризе.

Равнотежа у компромису и препуштање времену да нађе решења је виђење изласка из кризе. Иначе езоповског је било много у излагању учесника, као и неискрености јер су се сви на почетку изјашњавали да подржавају Титово излагање и да је то и њихово мишљење док је садржај њиховог излагања био у основи супротан или се односио на питања која нису имала већи значај за настајање и решавање југословенске кризе.

Добија се утисак, споља гледано, да већина учесника није схватила или разумела дубину и тежину југословенске кризе и заједништва или је желела да се таква представа стекне...

Нагла дестабилизација привреде запажа се већ од 1957. године, чија се претерана непродуктивна потрошња компензира задуживањем у иностранству. Ове процесе пратио је пораст администрације, енормни раст опште потрошње, непривредне инвестиције су расле по стопи од 33%, у привредним инвестицијама инострана средства учествују са 40%, а у инвестицијама које финансира федерација чак са 2/3.

У овом времену настаје нагли развој свих видова школства, пораст обима социјалне и здравствене заштите и свих видова опште потрошње. Развој земље постао је зависан од иностраних средстава. Проблем унутар земље био је у томе што су та средства ишла претежно за текућу, а не инвестициону потрошњу и што субјективне снаге тај тренд нису биле у стању или нису због међусобног неповерења хтеле да зауставе.

Иван Гошњак

У овом периду заоштрава се притисак западних држава, посебно земаља заједничког европског тржишта, САД смањују кредите, "држе воду до уста". Како је констатовао уводничар, уцењивачку политику воде и земље источног блока, посебно Чехословачка и СССР.

Притисак иностранства пред југословенском јавношћу правда се вођењем независне политике од стране Југославије, односно избегава се да се јавно призна њен неефикасан економски, политички и привредни систем, мада као разлог не треба игнорисати ни независну политику коју је водила наша земља.

Један број учесника узрок насталом стању видео је у пребрзој децентрализацији и преливању средстава између република, односно успостављеног односа између развијених и неразвијених, који је постао својеврстан озбиљан друштвени и национални проблем.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Мртав ход политике" Савеза комуниста

НЕСПОСОБНОСТ Савеза комуниста Југославије да повеже политичко деловање разних облика државног, друштвеног и политичког организовања (Социјалистички савез, Савез синдиката, Савез бораца, велики системи, Савезно извршно веће, Савезна скуштина итд.) довела је до стварања бројних осамостаљених центара моћи, несинхронизоване политике и брзог напуштања усвојене политике и ставова што је стварало нестабилност и сумњу у оправданост разних мера и ставова.

Заправо често се није знало која је политика усвојена и ко шта заступа када су у питању кључни проблеми даљег развоја. Осамостаљени центри политичке моћи најчешће нису могли да нађу заједничко решење и усагласе ставове за одређена питања. Настао је полицентризам без координације.

Кардељ , Тито и Ранковић

Иначе, на свим нивоима, био је одомаћен један стил понашања који се састојао у општој подршци Титовим ставовима, непротивљење званично усвојеној политици и мерама, давање сагластности на предлоге мера и политике и јавна подршка усвојеној политици, а у пракси се радило зависно од ужих интереса и ужих потреба сваке средине посебно републике.

Кршење закона и усвојене политике вршило се масовно од оних који су били креатори тих мера и политике. Јавна конфронтација усвојеној политици и мерама није постојала, али оне нису спровођене. Противу оних који су кршили политику, ставове и законе нису предузимане правне и политичке мере.

Критерији су били веома различити, а пасивно понашање свакодневна појава. Законитост је била на ниском нивоу, личности су биле јаче од закона, заправо све се радило у име партије.

ВЕЗАНО за уставне расправе поставило се питање да ли Југославија иде у конфедерацију или ће се изграђивати као привредна и политичка целина федералног типа. Одговор на ово питање може се наћи у Кардељевом ставу да "нашу националну политику, националну равноправност и право народа на самоопредељење морамо чувати да би сачували јединство земље".

Вељко Влаховић

Кардељ је у својој расправи у основи минимизирао укупан проблем јер су по њему чиновници наметнули свој курс, да је у питању технократско-бирократски конзервативни курс који је дошао у сукоб са друштвеном оријентацијом. По њему је пракцитизам главни извор свих негативних појава јер он рађа републиканизам, национализам, шовинизам, антифедерализам и антирепубликанизам у федерацији.

Републиканизам је по њему последица, а не узрок, мада заступа тезу о националном дохотку. "Основни узрок је где смо ми комунисти", закључна мисао била је Е. Кардеља. На индиректан начин Кардељ је дао подршку Словенији која је пружила отпор концепцији петогодишњег плана, тврдећи да је план нереалан и да је потенцирао противуречности између република.

О ОСНОВНОМ узроку укупне друштвене кризе, односно Савезу комуниста непосредно је говоро Александар Ранковић, констатујући да је СКЈ постао коалициона, а не јединствена партија, посебно се осврућући на на аутономаштво у Војводини.

Отмар Креачић

Јован Веселинов је минимизирао ову појаву и заступао становиште да је основни проблем јединство СКЈ, што су на посредан или непосредан начин подржали углавном стари партијски кадрови. Општи је утисак оцењујући садржај излагања учесника да се узроци објашњавају споредним разлозима, да се тежиште ставља на последице, али да су сви свесни немоћи СКЈ да реши кризу и да су мере и ставови које доносе његови органи без ефекта.

Разлог овог песимизма је свест о разједињености и неспремности унутар СКЈ да се створи јединствена југословенска економска и политичка синтеза и спремност да се она спроведе. Најкраће речено, сви су свесни да постоји криза у руководству коју СКЈ није у том моменту способан да разреши.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Противречно виђење заједничког живота

РАСПРАВА НА СКУПУ је показала да је југословенски политички врх разједињен и да није у могућности да контролише и усмерава политичка и економска кретања у земљи, нити њене даље процесе.

Земља се налазила у озбиљној политичкој и економској кризи али није било спремности да се нађе заједнички одговор на питање ко ствара стихију, ко ствара тешкоће и ко ствара кризу у развоју друштва и каква Југославија као заједница може да живи.

Пракцитизам и компромисерство очито нису били одговор на ова питања. Виђења заједничког живота била су историјски и концепцијски различита и противуречна. Из једне кохерентности интереса идеја и предлога које су изложене под притиском непревазиђених историјских противуречности које су оживеле није било могуће да се сагледа криза друштва у целини и основни узроци који су довели до оваквогстања. Опортунизам и дволичност учесника правац разрешења кризе усмерава на споредна питања. "Мртав ход политике", како је Темпо у другом излагању окарактерисао стање. [...]

Тито и другови

То је вероватно и изазвало Тита да прекине Блажу Јовановића у његовом излагању, и да изјави: "Ја, другови, не видим никакве перспективе из овог састанка. Просто сам разочаран како ствари иду... Ја сам хтео да ми себе организујемо, јер ми смо у кризи; субјективна криза је овде, криза нас самих. У томе је ствар. И то показује ова дискусија. Извините, другови, за овај мој испад, али тешко ми је већ слушати. Ја вам кажем да је постало немогуће овако издржати".

Учешће у расправи, позната делатност многих, начин њиховог изјашњавања, разлике између интимног и јавног многих личности и понашања у политичком животу, показао је да је конформизам постао политичка природа понашања руководећих кадрова Савеза комуниста.

Као вишенационална заједница Југославија није имала перспективу развоја под апсолутном супремацијом СКЈ, нагодбама република, надгласавањем у савезним органима или државном принудом.

Као вишенационална заједница са различитим историјским наслеђем, економски, друштвено и култумо различито развијених делова, под снажним дејством три највеће религије, изложена разним међународним притисцима и јасно дефинисаним интересима великих сила према Балкану и Југославији, СКЈ није показивао да је свестан чињенице да је Југославија састављена од разнородних елемената који имају интересе, који су међусобно противуречни и у одређеним условима веома конфликтни.

КАО РЕШЕЊЕ настале кризе један број личности је предлагао да Тито добије ванредна овлашћења и среди кадровске односе унутар СКЈ, посебно у федералним и републичким кадровским структурама. Они који су предлагали овај начин решавања партијске кадровске кризе позивали су се на Лењина који је једанпут искористио ово право.

Тито није прихватио овај начин решавања кризе у партијском и државном врху већ је ту улогу препустио СКЈ и његовим органима.

Закључци које је у име Комисије прочитао Вељко Влаховић усвојени су као интерни докуменат. Закључци су набројали скоро сва спорна питања и проблеме који су били актуелни у том периоду југословенског развоја. Ставови који су заузети имају начелан карактер, а као докуменат могао је бити усвојен у Савезној скупштини и свакој другој друштвено-политичкој организацији.

Светозар Вукмановић Темпо

Закључци углавном не говоре о кључним узроцима кризе већ о последицама. Наиме, изостављени су односи унутар СК, односи између република, односи између република и федерације, узроци привредне и друштвене кризе, идејна и политичка криза у СКЈ и руковођења друштвом у целини. Активност субјективног фактора, СКЈ и органа власти усмерава се на отклањање пре свега последица које су постале видљиве.

Имајући у виду да је Комисија за закључке образована тек последњег дана рада скупа, а и начин како је Тито, као председавајући, предложио да се усвоје, указује да се од њих није много очекивало. Незадовољство радом седнице Тито није скривао, а вероватно од једне промашене расправе није ни могао да очекује квалитетне закључке.

Један број је предложио мање измене и допуне предлога закључака које је прочитао Вељко Влаховић које су без неке озбиљније расправе и усвојене. У ствари све је остало како је било, осим што су различити погледи на правце развоја социјалистичког друштва и природу југословенског заједништва постали видљиви и политичка и друштвена реалност.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Стварање култа Јосипа Броза

ТРОДНЕВНИ партијски скуп није се одвијао на начин како су њени креатори замислили рад ове седнице, и на почетку дали елементе за усмеравање тока расправе. Изузев једног броја учесника, расправа је кренула у другом правцу.

Тежиште расправе заобилазило је узроке који су довели друштво у стање у коме се налазило. Не мали број учесника је говорио о споредним питањима.

Разлике у оцени створеног стања и елемената заједништва су биле веома уочљиве, а виђења решења кризе замагљена. Видљиво је и поред подршке Титовом излагању и његовим оценама да не постоји мотивисаност и спремност да се изнађе југословенска синтеза као заједнички начин изласка из кризе.

Сваки је тражио свој излаз. Није било спорно да је СКЈ постао нејединствен и да није у стању да обезбеди југословенско јединство на основама од којих је полазио, да су створене основе трајног неповерења и сукоба унутар СКЈ, да су сепаратизам и републиканизам постали друштвена и политичка стварност и да СКЈ са методом рада и кадровски није способан да нађе одговоре на питања које је отворио друштвени развој.

Један број старих партијских кадрова ставио се без резерве на страну Тита, али они нису били у стању да промене односе који су настали и правац остваривања југословенског заједништва и југословенске државе. Они за то очито нису били ни способни. Југословенско јединство које је било залог опстанка заједничке државе стављено је на пробу. Догађаји који су настали доказали су да оно није издржало ту проверу. [...]

Александар Ранковић, Јосип Броз Тито и Лазар Колишевски

У ТОМ периоду убрзано се ствара култ Јосипа Броза и "спонтана" народна подршка Титу која прати читав тај спектакл. Настаје период надметања република у стварању и неговању Титовог култа, али и негације улоге федерације.

Процес излива "безрезервне подршке" Титовом курсу коју испољавају републичка и покрајинска политичка руководства прати снажна дезинтеграција Југославије као заједнице и федералне државе и Србије као федералне заједнице унутар Југославије.

У периоду после одржавања Проширене седнице ИК ЦК СКЈ политички систем Југославије све више добија одлике система личне владавине, подигнут на висок цивилизацијски ниво, праћен са непрекидним ширењем економских и социјалних права људи и личном сигурношћу човека у друштву.

Лична владавина се остваривала као популистичка и демократска по садржају, а по облицима испољавање у корист најширих народних слојева и обичног човека. Из тих разлога систем који је носио печат личног култа обичан човек није осећао као терет већ као своју друштвену афирмацију и лични просперитет.

Међутим, упоредо са развојем Титовог култа текла је брза дезинтеграција Југославије. У периоду 1963-1971. уставно-правно је амандманима на Устав СФФУ из 1963. године дезинтегрисана југословенска федерација, а Уставом СФРЈ из 1974. године, у целини дата нова концепција југословенског заједништва и озакоњена доминација република над федерацијом а она претворена у асоцијацију осамостаљених држава (република).

Овим Уставом су уставно-правно прекинути неки дезинтеграциони процеси, али су у пракси ти процеси настављени мимо уставних решења.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Учесници мартовске седнице 1962. године

Поред чланова Извршног комитета ЦК СКЈ на седницу је позван и један број чланова ЦК СКЈ, од којих су двојица били секретари покрајинских комитета СК, затим министри иностраних и унутрашњих послова, секретар комитета СК у Југословенској армији и још један број чланова ЦК СКЈ који су заузимали кључне државне и партијске функције.

Из сваке републике позвано је још по четири личности. Пошто су политички секретари републичких ЦК СК били чланови ИК ЦК СК и уједно председници републичких скупштина учествовали су на седници као чланови ИК ЦК СКЈ. Из република су учествовали организациони секретари републичких ЦК СК, затим председници Социјалистичког савеза, синдиката и председници републичких извршних већа.

Изузетак у односу на број представника из република учињен је за Хрватску, из које је позвано пет представника. Наиме, поред функционера који су набројани као пети члан позван је и Иван Крајачић, који је био високи функционер у Хрватској и лични пријатељ и сарадник Јосипа Броза Тита.

Проширеној седници Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Југославије, одржаној 14. марта 1962. године присуствовали су:

ЧЛАНОВИ ИК ЦК СКЈ

Јосип Броз Тито, Бакарић Владимир, Гошњак Иван, Јовановић Блажо, Кардељ Едвард, Колишевски Лазар, Лесошек Франц, Маринко Миха, Пуцар Ђуро, Ранковић Александар, Стамболић Петар, Веселинов Јован, Влаховић Вељко, Вукмановић Светозар Темпо,

ЧЛАНОВИ ЦК СКЈ

Булајић Крсто, Дороњски Стево, Крајгер Сергеј, Креачић Отмар, Минчев Никола, Мугоша Душан, Попивода Крсто, Поповић Коча, Поповић Милентије, Радосављевић Добривоје, Шпиљак Мика, Тодоровић Мијалко, Трипало Мика, Зековић Вељко, Стефановић Светислав

Из република

Србија: Антуновић Риста, Минић Милош, Петровић Душан Шане, Стаменковић Драги

Хрватска: Берус Анка, Блажевић Јаков, Бркић Звонко, Цази Јосип, Крајачић Иван

Словенија: Абвељ Виктор, Кавчић Стане, Мачек Иван, Томшић Вида

Босна и Херцеговина: Даниловић Угљеша, Дугоњић Рато, Јуринчић Нико, Карабеговић Осман

Македонија: Гигов Страхил, Грличков Александар, Смилевски Видое, Темелковски Борко

Црна Гора: Бајковић Филип, Мирковић Ико, Мугоша Андро, Вукасовић Милан

Због болести седници нису присуствовали Страхил Гигов, Анка Берус, Јосип Цази

Препоручујемо

Друштво

0 13

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МАРШАЛОВЕ ВЕЗЕ СА МАСОНИМА: Генерал Иван Гошњак смењен због Ранковића и слободних зидара

22. 01. 2022. у 17:14

Друштво

2 34

(ИСПРАВКА) Приче о "лажном Титу" само су теорија завере

21. 01. 2022. у 17:14

Друштво

0 7

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗЛАТИБОРЕ ШАПНИ ТАРИ ДА КРЦУНА УБИ СТАРИ: Слободан Пенезић, човек који је створио ОЗНУ и није се плашио Броза

20. 01. 2022. у 17:14

Друштво

0 27

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЕНИЈАЛНИ ВОЂА ЈЕ БИО И ВАРАЛИЦА: Сведочења о ратним грешкама Јосипа Броза која су преживела "вунена времена"

19. 01. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације