ВИШЕВЕКОВНИ КУЛТУРНИ ГЕНОЦИД: Поразни резултати међународних снага безбедности у заштити Срба

МАСОВНА исламизација Албанаца током турске теократске владавине битно је одредила даљи ток историје српско-албанских односа на простору Старе Србије ("Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији, 1898-1899"), који постају доминантно детерминисани верским фактором као опредељујућим.

Уништена Црква Богородице Одигитрије / Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

Исламизирани Албанци с временом су постали највернији султанови поданици, нарочито сурови према Србима. Свој анимозитет испољавали су разним формама насиља, које је, као израз њихове верске нетолеранције према хришћанима "неверницима", по правилу било усмерено и против српских цркава, манастира и свештенства.

Готово идентична слика понављала се и у каснијим периодима историје ових односа, нарочито током Другог светског рата, када је на Косову и Метохији образована дивизија "Скендербег". Припадници ове војне формације полагали су заклетву верског садржаја, чија је суштина било "обавезивање на џихад против неверника".

Реч је о препознатљивом обрасцу понашања, који су албански исламисти спроводили увек када су им политичке прилике то дозвољавале. Међутим, управо се ови историјски факти намерно прећутно заобилазе. Зато се наспрам наметнутог става, према којем се национализам Албанаца доживљава као главни мотив који опредељује њихово деловање, њихова мотивисаност мора сагледати шире.

Чињеница да су главне мете, уз константни терор над српским живљем, упоредо - цркве, манастири, конаци, гробља, те чињеница да је истовремено уништено и нестало око десет хиљада фресака, икона, обредних предмета, црквених и богослужбених књига, од изузетне историјске, уметничке и културне вредности, говоре да се посведочени антагонизам Албанаца у значајној мери заснива и на верским разликама, на шта нас упућује и интензивирање терористичких напада који су од 1999. године усмерени управо на верске објекте Српске православне цркве.

Уништене цркве и манастири на КиМ од 17. марта 2004. године / Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

УНИШТАВАЊЕ ЦРКАВА и манастира у периоду међународно гарантованог мира, који су "под заштитом" међународних војних и цивилних снага (Кфор, Унмик), само по себи говори о неопходности да се природа односа екстремно настројених Албанаца муслимана према Србима хришћанима размотри и с аспекта утицаја исламистичких тежњи на креирање политике која се на терену спроводи.

Међународна заједница је јасно определила свој став у погледу заштите културне и духовне баштине, нормативно изражен у бројним међународним конвенцијама. Постојање правног оквира заштите, с једне, присуство међународних снага безбедности, с друге стране, те поразни резултат као исход игнорисања преузете обавезе заштите Срба и свега што сведочи њихово вишевековно присуство, потврђују ставове бројних стручњака да је на Косову и Метохији посреди спровођење геноцидне политике уперене против Срба, праћене истовременим културним геноцидом - израз којим су међународни стручњаци појмовно одредили оно са чиме су се сусрели на терену током обиласка остатака српских светиња након Мартовског погрома 2004. године.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Уклањање свих трагова постојања

ЈЕДНАКО ЈЕ ЗНАЧАЈНО питање односа међународне заједнице према поменутој појави, будући да се током наведеног периода препознаје настојање да се приликом квалификације ових аката избегне чак и њихово довођење у везу с етничким мотивима, уз редовне констатације да су ови акти условљени лошим социјалним приликама, у крајњем, да је у питању одмазда, чиме се практично починиоци ослобађају кривице.

Осим тога, истицањем да је уништавање цркава и манастира чин одмазде због порушених џамија и довођењем читаве појаве у исти контекст, врши се груба манипулација чињеницама. Наиме, потпуно се превиђају оружани сукоби између припадника терористичке организације тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) и југословенских снага безбедности и штета настала услед бомбардовања; с друге стране, Албанци руше и пале цркве у периоду "мира", у присуству међународних цивилних и војних снага безбедности. "У тој поремећеној равнотежи уводи се једна врло опасна категорија - одмазда или освета - као објашњење, скоро оправдање намерног насиља над српском културном баштином. Ако би се такав став прихватио, очување мултикултуралне баштине постало би сасвим неизвесно у целом свету".

Поставља се питање: да ли је и рушење сваког надгробног крста на српским гробљима и свега што на себи има крсно знамење и након десет година откако су очистили читаве градове и села од српског присуства - чин одмазде? Ако јесте - шта је њен повод? И могу ли се ови акти насиља квалификовати као искључиво етничко насиље? Примећујемо да се верски мотиви потпуно искључују и поред видљиво манифестованог понашања албанских екстремиста, окренутог ка уклањању и уништавању сваког предмета који на себи носи хришћанско обележје.

Уништена Црква Св. Илије, март 2004. године / Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

РЕЦИМО, У ИЗВЕШТАЈУ о угроженој културној баштини за 2004. годину, који се односи на Косово, објављеном на сајту ICOMOS (Међународни савет за споменике и споменичке целине), аутор у самом уводу свог текста истиче да "мартовско насиље није религијски мотивисано".

Осим физичког уклањања свих трагова постојања српских цркава и манастира, истовремено се спроводи поступак реинтерпретације историје Албанаца на Косову и Метохији. У новој верзији историје, Албанци присвајају као своје те исте светиње, као део свог "хришћанског идентитета". На сајту тзв. Косовског информативног центра објављена је изјава Ибрахима Ругове у којој он каже: "Манастири и цркве на Косову били су првобитно албански и касније су их отели Срби, који су уништили велики број албанских католичких цркава" (Гласник Косова и Метохије, 2006). Упоредо се врши преименовање српске културне баштине у "византијску", односно "косовску баштину", или тзв. косовска културна добра. Рад тзв. косовског министарства за спорт и културу усмерен је управо ка томе да се српска баштина прикаже као косовска, те да се надлежност над православном културном баштином у покрајини стави под искључиву надлежност Приштине.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Затиру цркве и граде џамије

ПРОБЛЕМ УНИШТАВАЊА верских објеката Српске православне цркве на косовско-метохијском делу Србије чини сложену целину односа. Реч је о појави која се континуирано манифестује током читава два века, током којих су се извршиоци генерацијски смењивали, везани једном нити - својом вером и политичким интересима. [...] Не можемо а да се не запитамо како би свет реаговао да су у XXI веку, у срцу Европе, терористи сравнили са земљом неку од знаменитих католичких или протестантских цркава, односно, да ли је конфесионална разлика узрок ове очигледне равнодушности хришћанске Европе према страдању баштине хришћанског Истока и њених баштиника.

У досадашњим научним истраживањима [...] понављана је научно неутемељена теза о наводној атеизацији албанског муслиманског становништва, или пак тврдња да ислам практикован на начин како то чине косовски Албанци представља јединствен пример умереног ислама. Све то водило је ка томе да се, у крајњем, сви акти уперени против хришћанских верских објеката током времена нису доживљавали као верски мотивисани. Такав тренд се наставља, те се показатељи који, нарочито након 1999. године, недвосмислено указују на реисламизацију албанског становништва, све интензивније деловање вахабита, изразити прозелитизам исламских хуманитарних организација, које оперативни подаци доводе у везу са исламским терористима, и даље занемарују, једнако колико и очигледна происламска оријентација терористичке организације ОВК и "Албанске националне Армије" (АНА), која није ништа друго до њен наставак.

Остаци уништене Цркве Св. Николе у Ђураковцу, 1999. године / Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

ИСТОВРЕМЕНО, ОВАЈ ПРОЦЕС прати уништавање више од трећине хришћанске - православне баштине, која чини важан део српског духовног и културног наслеђа. Отуда је промена у научном приступу неопходна ради ширег сагледавања стварног утицаја екстремних интерпретација ислама на политику албанских екстремиста, што самим тим упућује на дубљу анализу свих аспеката деловања албанских терористичких организација које су током времена спроводиле своје терористичке активности, нарочито ОВК.[...]

Видљиве последице као резултат терористичких акција, као и терор који се и даље спроводи, доводе до преобликовања верске слике на Косову и Метохији; уништавање православних верских објеката праћено је истовременом изградњом више од 400 нових џамија, од којих је, према извештају представника УН Мареја, преко 300 њих изграђено новцем арапских вахабиста у арапском стилу. (У истом извештају Мареј описује свој сусрет с муфитијом Исламске заједнице Косова, Наимом Тернавом, који оповргава наведену тврдњу, те било какву везу с арапским екстремистима, инсистирајући на томе да су поменуте џамије грађене искључиво косовским новцем. Овај став муфтије Мареј у извештају коментарише речима: "Муфтији нисмо поставили много питања, због очигледних неистина у његовој уводној изјави.")

Применом директног физичког насиља, на простору Косова и Метохије несметано се спроводи уклањање свих физичких трагова постојања једног народа, који непобитно говоре о настанку, развитку и трајању његове хришћанске опредељености - његових државотворних достигнућа.[...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Позорје пљачки, силовања, убистава и протеривања

ИСТОРИЈИ српско--албанских односа на Косову и Метохији посвећен је изузетно велики број научних радова. Последњих година ова тема заокупља и међународну научну јавност, а интернет претраживачи нас упућују на огроман број страних наслова који се баве "албанским питањем". Оно што је заједничко већини ових радова јесте селективни приступ писаним изворима; по правилу, заобилазе се они историјски факти који не иду у прилог објективном сагледавању суштине ових односа. Репрезентативни пример оваквог ненаучног приступа историји једног народа, с тенденцијом да се битно утиче на његову савременост, представља књига Ноела Малколма, Косово. Кратка историја (1998), која је, како истиче Екмечић, "створила неопходне идеолошке темеље" за рат који је уследио 1999. године. [...]

Релевантни подаци сведоче о приближно 1.300 цркава, манастира и црквишта, подизаних и обнављаних од XII века, у 1.100 насеља, при чему треба напоменути да је остало необрађено 350 насеља.

Графити у цркви, манастир Девич, 2004. године / Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

Све до турских освајања, ове области представљају политички, економски и духовни центар средњовековне Србије. То су, како истиче Славенко Терзић, "биле области најјаче културне снаге у српској држави".

Читав простор Косова и Метохије и данас представља јединствену целину, чија је основна особеност велика концентрација српских цркава и манастира изграђених на релативно малом географском подручју. Томе сведочи и село Велика Хоча, у близини Ораховца, са својих 13 цркава, од којих је седам и данас у функцији. [...]

Историјска грађа - повеље српских владара, манастирске хрисовуље и турски дефтери непобитно говоре да је простор Старе Србије све до XV века насељен доминантно српским становништвом, с незнатним процентом несрпског становништва, међу којима су Власи и Албанци (углавном сточари настањени по ободима Метохије, данашњем граничном делу с Албанијом и Црном Гором, уз напомену да је северни део Албаније улазио у састав српске средњовековне државе, те је и значајан број Срба насељавао ове пределе). Нема података о било каквој сукобљености између ова два народа, нити о претензијама Албанаца према српским земљама у том периоду. Тек се крајем XVI века, према историјским изворима, појављују подаци о озбиљнијим упадима Албанаца пљачкаша у околину Призрена, Ђаковице и Пећи. [...]

КРАЈЕМ XVII века долази и до прве значајније промене етничке структуре становништва; Срби у страху од одмазде због учешћа у рату на страни хришћанске Европе, под принудом напуштају своје поседе, које масовно насељавају исламизовани Албанци из Албаније. [...]

Црква св. Козме и Дамјана и манастирски комплекс након минирања 1999. године / Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

Захваљујући записима иностраних путописаца и апостолских ватиканских визитатора, сачувани су драгоцени извори сазнања о албанском насиљу над српским православним становништвом и осталим хришћанима. Они су једнако меродавни колико и бројна сведочења српских писаца, али ипак данас значајнији, јер се не могу оспоравати као необјективни. Рецимо, Симпличано Бизозери (Simpliciano Bizozeri), у књизи La Sacra Lega Contro La Potenza Ottomana, пружа веома сликовит опис насиља које су Турци и Албанци, удружено, вршили над Србима:

"Настало је позорје несреће, јер су варвари неверници, који су стигли, били немилосрдни према овим недужним становницима, које су све, без икаквог обзира на старост и пол, ставили под сабљу [...] Пошто су сви становници поклани, биле су спаљене и у пепео претворене њихове бедне колибе; од пламена су се сачували само градови Приштина, Пећ и Призрен, јер су се у њих сместили Арнаути да би зимовали... "

Димитрије Богдановић, као изузетан познавалац историје српско-албанских односа, с правом истиче констатацију Иве Андрића да је "у земљама које су Турци освојили као једини регулатор личног, друштвеног, материјалног и духовног живота важио ислам".[...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Четири стотине злочина за годину дана

СРПСКО СТАНОВНИШТВО било је изложено албанском терору под окриљем турске власти и током читавог XVIII и XIX века. Међутим, након Берлинског конгреса, 1878, и формирања Прве призренске лиге, насиље се интензивније спроводи; тзв. Косовски вилајет масовно насељавају Албанци са територија припојених Србији (највише из Топличког и Врањског округа], тзв. Мухаџири, који су све своје незадовољство искаљивали на Србима. Део Срба под притиском прихвата ислам, а у многим случајевима преверавање је пратио и процес однарођивања. Верну слику тадашњих прилика предочава нам садржина тужбе за помоћ Срба из околине Пећи, упућене султану Абдул-Азизу, 1864, којом скрећу пажњу на терор који трпе од Арбанаса (убиства, силовања, потурчења, пљачке, разбојништва, оскрнављења). [...] На појачан притисак над српским становништвом указано је и посланику Србије у Цариграду др Владану Ђорђевићу, писмом из приштинског конзулата маја 1895. године: "Сада су почели зулуми на квантум, тако да Арнаути стављају читава села у алтернативу или да се сви потурче, или да се раселе. Међутим, ни раселити се не могу, јер им Арнаути пазе на сваки корак ... ". [...]

Период након оснивања Прве призренске лиге веома верно осликава међусобна преписка и дипломатске ноте између оновремених председника Српске краљевске владе, др Владана Ђорђевића, посланика Краљевине Србије у Цариграду Стојана Новаковића и турског министра иностраних дела, Тефик-паше, настала ради спречавања насиља које Албанци врше над хришћанским становништвом и светињама. У дипломатској ноти Стојана Новаковића, упућеној Тефик-паши маја 1898. године, износи се податак да су у Приштинском, Новопазарском, Призренском и Пећком санџаку у периоду од неколико месеци добро наоружани Арнаути извршили преко четири стотине злочина: убистава, паљевина, разбојништава, скрнављења храмова, силовања, отмица, пљачкања, потурчења.

Нови конак и капела манастира Светих архангела пре мартовског погрома / Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

СВИ ИЗВЕШТАЈИ износе прецизне податке груписане према врсти дела која су извршена; тако у рубрици Пљачкање цркава стоји:

"1. У месецу октобру више Арнаута срушише цркву Хочанску и однесоше све што у њој нађоше; 2. Арнаути срушише такође стару цркву у Кончуљу, приштинске казе, на друму између Гњилана и Бујановца. У овом тренутку од материјала ове цркве зидају себи куће; 3. 6. априла, Арнаути опљачкаше Раовачку цркву у призренском санџаку; 4. 20. децембра, Арнаути нападоше и опљачкаше манастир Св. Тројицу, у околини Призрена"[...].

Непрекидни ток насиља над културним и духовним наслеђем Срба пратимо и кроз обимну преписку између српског конзулата у Приштини и Министарства иностраних дела, која се наставља изазвана истим проблемима и у XX веку. Приштински конзул др Милан Ђ. Милојевић упутио је поменутом министарству списак зулума за прво полугође 1912, где се такође издвојено износе подаци о скрнављењу цркава и гробаља:

Феризовић 4. VI Непознати зликовци поломили су све крстове на српском гробљу и све гробове раскопали;

Манастир Соколица. 20. 4. приликом боја са Арнаутима аскери су опљачкали овај манастир све што су нашли у цркви и у конацима однели [...] По цркви многе ствари полупали; 3. Манастир Гориоч 10. 1. Непозната чета напала је на овај манастир; 4. Лопиже 25. 5. непознати лопови разбили цркву у овом селу; 5. Брод 20. 6. Арнаути претворише Цркву Светог Петра у шталу; почели је рушити и вадити тесан камен."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Позив на џихад још у Другом светском рату

НАКОН ОСЛОБОЂЕЊА, 1912, настаје период великих изазова и напора за српску власт, која бива суочена с тешким наслеђем прошлости. Поновно успоставити мир на простору где су вековима владале анархија и на вери заснована дискриминација био је тежак задатак. Навикнути на безгранична права према свакоме ко није муслиман, Албанци нису олако прихватили новонасталу ситуацију.

Током Првог светског рата поново користе прилику за испољавање своје агресије према Србима, о чему сведочи и догађај у Манастиру Св. Марка Коришког, где је новембра 1915. извршен покољ око 60 болесних српских војника који су били смештени у конаку овог манастира, као и групе цивила, углавном старих особа (Шиптарски Геноцид над Србима у 20. веку, 2008).

Унутрашњост уништене цркве у Самодрежи, снимак 2009. године / Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

Крај ратних сукоба није донео мир на Косову и Метохији. Екстремне групе Албанаца, које никада нису прихватиле промену свог положаја и успостављање српске власти, опредељују се за терористичке активности, нарочито интензивне у периоду 1919-1924; ове групе, у литератури познате као "Качачки покрет", деловале су уз подршку косовске емиграције и легалног политичког покрета - Џемијет (Dzemijet el Islami - Исламско друштво), организације чији је председник био Ферат-бег Драга. То је довело до забране њеног деловања од стране југословенске владе 1925. године.

Током Другог светског рата поново на површину српско-албанских односа избијају происламистичке тежње албанских екстремиста. Истицани национализам брзо се трансформисао у верски фанатизам. Формирањем Друге призренске лиге, потврђена је верност Албанаца својим исламским идеалима, то јест, како литерарно истиче Дарко Танасковић - поново се огласила лабудова песма радикалног панисламизма.

Богословија „Свети Кирило и Методије“ након мартовског погрома / Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

НА ПОЗИВ ВЕРСКИХ лидера Лиге, око 12.000 албанских националиста ступило је 1944. у редове немачке дивизије "Скендербег". Том приликом сви су полагали заклетву верског садржаја, користећи Куран. Суштина ове заклетве била је "обавезивање на џихад против неверника". Погрешно је, како с правом истиче Драган Симеуновић, припаднике ове дивизије називати само фашистима, јер они су (Џафер Дева, Али-бег Драга, Вехби Фрашери, Бајазит Бољетин, Муфтија ел Хаџ Емин Хусеин), према његовом виђењу, заправо били први муџахедини на Балкану. Њихова борба није била борба националиста на страни Италијана и Немаца, већ верски рат. Симеуновић подсећа да је чак, на крају рата, албански лидер Сокољ Доброши (члан организације "Бали комбетар"] позвао све Албанце на Косову на свети рат џихад, а не на борбу вођену националним циљевима. Наравно, у овако створеној атмосфери, поновљен је познат сценарио, те су се и овога пута на удару верске нетрпељивости и мржње поново нашле цркве и манастири. Веома интересантно сведочење износи прота Стеван М. Димитријевић у писму Светом синоду Српске православне цркве, о посети Мустафе Крује, председника албанске владе, 1943. године:

[С]а великом пратњом министара и фанатика подигао је под окриљем италијанске окупације, читаву хајку против нас и наше вере [...] говорио је Арнаутима: зашто остависте Дечане, Грачаницу и друге белеге српске, зашто их не порушисте? [...] порушене су све српске цркве, и то у селима: Раставици, Градишту, Доњем Ракишу, Парцају, Нетцу, Поношевцу, па и стара црква у Брњачи [...] Рушење је ово извршено тако душмански, да би се уништио сваки траг..." (Архив Синода, ф. IV, бр. 95/1951; Задужбине Косова, 1987.). [...]

Прецизан податак о тачном броју страдалих цркава и манастира на Косову и Метохији током Другог светског рата није утврђен; томе је у значајној мери допринела новонастала ситуација и веома лош положај Српске цркве након успостављања комунистичке власти. Захваљујући политици вечитих уступака, Албанци на Космету тада заузимају водеће положаје у органима извршне и судске власти, што им отвара пут да започну несметано спровођење терора на институционалном нивоу. И само прикупљање података о штети коју је претрпела Епархија рашко-призренска у току рата бива онемогућено на различите начине. [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Насиље над верским објектима

ОБИМНОСТ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ сведочи да су верски објекти Српске православне цркве на Косову и Метохији и током наредних педесет година константна мета албанских исламиста. У извештајима Синоду свештенство се жали на честе нападе и увреде клира; нападе на гробља, где се стално руше споменици, и готово сваки надгробни крст; честе пљачке црквеног инвентара; сече манастирских шума; уништавање манастирских усева воћа и поврћа; крађу стоке у власништву манастира; физичке нападе на монахе и монахиње; претње убиством; разбијање црквених прозора и врата, спаљивање цркви, иконостаса, икона и богослужбених књига итд. Осим наведеног, истовремено се по одлукама локалних власти значајан број цркава претвара у магацинске просторе, у неким случајевима и у штале. У годишњем извештају епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха српског, из 1969. године, пише:

У цркви Св. Уроша код Неродимља [...] Шиптари су отворили врата и будаком изубијали симс од сиге свуд наоколо. Отворили су цркву у Горњем Неродимљу, ствари разбацали, једну икону уништили [...] Цркву у Качанику су потпуно упропастили [...] тешкоћа у манастирима има много. Пре новембарских демонстрација 1968. године у Приштини [...] истукли су Шиптари једну монахињу у манастиру Бинчу [...] Овог пролећа тешко је изударао један Шиптар игуманију манастира Девича Параскеву [...] У селу Мушутишту, на летњег Св. Николу [...] камењем су шиптарска деца напала жене које су ту дошле да припале свеће на развалинама црквице..." (Задужбине Косова, 1987).

Манастир Девич, уништен крст на манастирским вратима / Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

ТРЕБА ИСТАЋИ да су се временом умножавали извештаји у којима се као редовни извршиоци насиља наводе шиптарска деца. На склоност Албанаца да ради постизања политичких циљева увелико користе децу указао је и Симеуновић у својој књизи Политичко насиље, где истиче да и насиље које врше деца може бити политичко, што потврђује податком да су деца албанске народности у периоду од 1981. до 1988. године извршила преко 900 каменовања возова, махом из политичких побуда. Идентична ситуација се понавља и након 1999. године; наиме, након Мартовског погрома, наставља се готово свакодневно насиље над верским објектима, чији су актери и деца, при чему треба истаћи да има и случајева када се она намерно идентификују као починиоци, нпр. у случају крађе оловног прекривача са катедралне цркве Богородице Љевишке у Призрену, иако је практично неизводљиво да у овом случају извршиоци могу бити деца.

Суоченост с директним и индиректним психофизичким насиљем, доводи до масовног исељавања Срба са ових простора; до 1961, 338 насеља је етнички очишћено од Срба, а до 1981. године овај број се повећао на 606 насеља без српског живља (Меморандум, 2003.). Исте године 16. марта, запаљен је стари конак Пећке патријаршије, неколико дана пре избијања масовних демонстрација албанских екстремиста.

Црква Св. Илије, март 2004. године / Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

Албанска емиграција формирала је у Америци и Трећу призренска лигу, 1946, одакле се ревносно наставља рад на остварењу давно постављених циљева. Формиране су бројне терористичке групе, које су своје нападе усмериле на припаднике снага безбедности, граничаре, политичке активисте и становништво. Осим албанске дијаспоре из САД, снажну финансијску подршку ове групе имале су и из европских земаља, нарочито Немачке.

Проблеме Срба на Космету није било подобно помињати; жалбе грађана и представника Цркве тумачене су као одраз "српског национализма", што је било довољно за неосновану осуду, која је управо и подстицана од Албанаца, који су то вешто користили да своје потезе прикажу као легалну борбу за остварење својих "угрожених права". Политика непрекидног попуштања албанској страни, која током 200 година никада није устукнула од својих циљева, нити је прихватила било какав компромис, довела је до тренутка када се власт у Београду, деведесетих година, суочила са озбиљно запостављеним проблемом албанског екстремизма и тероризма, као најсложенијом формом испољавања политичког насиља.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИЗБОРИ И ДЕМОКРАТИЈА - ДАНАС И ЈУЧЕ: Уместо са Западом, Србија треба да се договори са собом

25. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗЛОСТАВЉАЊА, ПЉАЧКЕ И УБИСТВА НАПРЕДЊАКА: Либерали и радикали, преузимајући власт, кренули су у хајку на претходнике

24. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОДУЧАВАЊЕ НАРОДА КАКО ДА ГЛАСА: Први српски избори обележени су сукобима, махинацијама и демагогијом

23. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БИРАЧИ БИРАЈУ, А ПОЛИЦИЈА ХАПСИ: Како се Србија учила демократији

22. 03. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације