ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -У БЕОГРАДУ БЕЗ БАТИНА НЕМА НИШТА: Делови стенограма разговора Јосипа Броза са српском делегацијом 1971.

НА 17. СЕДНИЦИ Председништва СКЈ, одржаној на Брионима од 28. до 30. априла 1971. излагање Јосипа Броза наговештавало је оштар заокрет у политици коју је, у претходној деценији, СКЈ водио. Најављивао је да ће, након реформе Федерације, свака република бити „свој газда” али и претио да ће, уколико устреба, интервенисати армија.

Тито и Петар Стамболић / Архива

Неминовност брзих и квалитативних промена потискивао је паролама да је држава у опасности. Мистериозни телефонски контакт са Леонидом Брежњевом, до кога је дошло током седнице, захтеви за јачањем јединства и монолитности партије, често помињање војног фактора као средства које може бити употребљено у разрешавању постојеће политичке кризе, били су знак да партија и армија остају полуге аутократске власти. Јосип Броз, допуштајући, на једној страни, да амандмани разарају централизам он је, у исто време, на другој, пресудно утицао да идеја државе и њене будућности буде поистовећена са судбином бољшевички уређене партије и милитантно устројене армије.

Ставови српског руководства изречени на Брионима нису одговарали Јосипу Брозу. Он је након XVII седнице Председништва СКЈ јавно истицао да „није задовољан српским руководством”. Исказивао је склоност да „ствари решава ван постојећих институција”. У страху да републике, једнога дана, не покрену „питање његове одговорности, па можда и питање повлачења” оживео је тезу да Београд представља центар отпора уставним променама, средиште гомилања финансијског капитала и економске моћи банака, место „завера”, контрареволуције, русофилских расположења, бирократизма.

На таласу овог брионског скупа, Јосип Броз је у салону Белог двора, 11. маја 1971. примио српску делегацију. Пада у очи да је лидер Југославије госте дочекао са вучјаком. У разговору који је трајао преко четири сата Брозу је скренута пажња да „Србија не може бити мање самостална од других”, стално „на оптуженичкој клупи”, изложена „принудној управи”. Ван очију јавности, како показују чињенице, рађао се непомирљиви сукоб доживотног председника и српских политичара. У сваком делу Титовог разговора са представницима Србије српским политичарима чуле су се замерке које му дотад нико није изговорио. Био је један од најтежих разговора у његовој каријери.

У Белом двору Брозу је постављено питање шта је заправо значио изненадни телефонски позив Леонида Брежњева, који је пред завршетак тродневне седнице Председништва СКЈ, понудио Титу „братску помоћ“ у завођењу реда у Југославији.

Мијалко Тодоровић

КАДА ЈЕ ЗАВРШИО разговор с Брежњевом, Тито је чланове Председништва СКЈ обавестио о овом необичном догађају: – Другови, ја сам ову паузу искористио да идем на ручак. Са мном је ишао Бакарић. За вријеме ручка дошао је мој секретар и каже ми да ме зове Брежњев на телефон. Пошто су ти разговори са Москвом веома ријетки, можда у двије године једанпут, то је мене зачудило да ме зове баш сада кад ми одржавамо овај састанак.... Поздравимо се и питам Брежњева у чему је ствар. Каже, друже Тито, проносе се свакакве гласине. Постоје информације да се крећу неке ваше трупе према Београду, да је ситуација критична, итд. Он је баш тако рекао да је ситуација „очен [веома] важна“. То значи да није добра. Ја сам рекао: „Друже Брежњев, ми смо три дана разговарали, сада смо при завршетку. Све те информације које сте ви чули су дезинформације. То није тачно. То је лаж. Никакве трупе се не крећу, нити ми требамо неке трупе да употребљавамо према унутра.“ Хтио сам рећи ни према вани, на вањској линији, али нисам рекао. Рекао сам да су наши разговори добри, да радимо на учвршћењу наше Партије, јер имамо пред собом доста крупних питања која морамо ријешити, а то може само Партија. „Правилно“ – рекао је. Рекао сам му – будите увјерени да ми имамо доста снаге да све то ријешимо сами, без икакве помоћи било од кога. У том смислу. Кратко је било.

– Каже: „Ја поњимају [разумем], објема рукама поздрављам.“ Ја, додуше, нисам видио руке. „Поздрављам ја ту вашу иницијативу и ту енергију да збиља треба свим непријатељима социјализма дати правилан одговор.“ Рекао сам: то ми и радимо и ми ћемо лако ријешити наше проблеме и хвала Вама на бризи. Само, ми смо сами довољно снажни..

Петар Стамболић, члан Председништва СКЈ, констатовао је: Морам рећи да је то да се Брежњев усудио да телефоном зове на дан нашег заседања најмаркантнији израз те наше кризе и наше слабости данас. Друга је 1948, друга је ова. Тада су нам писали писма Молотов и Стаљин. Сада он сматра да може да зове телефоном. [...] Ви сте на Брионима (крајем априла, на седници Председништва СКЈ) рекли под осећањем одговорности, највеће одговорности коју Ви носите за сва ова збивања, рекли сте или да нађемо решење или ћу ја, друкчије поступити...

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Хрватска партија има посебне слободе

ЈОСИП БРОЗ није реаговао ни на ово Стамболићево упозорење, а састанак је онда ушао у нови драматични заплет.

Тито: Ви, друже Никезићу, нисте ми објаснили шта су значили они затворени састанци у Београду.

Бора Павловић, секретар Градског комитета СК Београда: Ми смо Вам објаснили, друже председниче, да су ти састанци били на линији СК.

Тито: Али на њих нису били позвани сви чланови СКЈ, нисте позвали неке војнике. Мени су ти састанци [на којима се говорило о безбедносној ситуацији] били чудни. Има и других ствари које нисте објаснили: говори се да београдски секретари [општинских комитета СК] носе оружје пошто су чули да је дошло 80 усташа. Био је натпис на Газели [мосту преко Саве у Београду] „Овде је НДХ“ [нацистичко-фашистичка Независна Држава Хрватска]. Све су то провокације које желе да створе утисак како су усташе ту. Укратко, ми се налазимо у тешкој ситуацији, али нема опасности ни од Совјетског Савеза него опасност може доћи само изнутра. Прије свега мислим и на универзитете, пошто има тамо васпитача који трују омладину и подстичу је да би се дигла. У сузбијању тога морамо бити одлучнији. Ја јесам за демократију, али само за ону која је у интересу социјализма и наше револуције. Ми имамо Устав и законе који су јако оружје у борби против националистичке мржње или некоректности штампе.

Савка Дабчевић Кучар, Мико Трипало и Тито

Бора Павловић: Ја не знам одакле Вам стижу те информације, то је заиста преко мере. Па и то би требали да знамо. Јер, оно што радимо то смо Вам достављали, ја сам три информације доставио у року од три недеље.

Тито: Добио сам ја ваше три кратке информације.

Бора Павловић: Али начин на који Вас обавештавају је заиста немогућ.

Тито: Добро, ја вас питам, ништа друго. Ја вјерујем шта кажете. Ја питам то. Али то је ишло, то се причало. Ето, видите шта све има у Београду. Са разних позиција се прича. Добро је, то је једно. Друго, из свега тога како сам ја добио и због састанака и свега тога, ја сам онда закључио да би било страшно да се београдски пролетаријат оријентише према неким фракцијским, сада, борбама у Савезу комуниста Југославије. Јер то је највећа организација код нас. То би била веома тешка ствар. Али, ето, ту су се читаве ствари нагомилале, па добро, дајте то сада да разријешимо. Дајте то да рашчистимо сада.

Никезић: Ја сам онда кад сам био код Вас (два месеца раније, 11. марта 1971), а и данас сам у том смислу рекао – да мислимо да не може постојати таква врста принудне управе у којој би све републике биле равноправне, а Србија, пошто је мало бројнија и већа, нека буде под мало тврђим режимом. Тражимо да не буде разлика у третману међу републикама и да не буде то да један или двојица [чланова најужег Извршног бироа Председништва СКЈ] имају неке слободе које други немају. Морам рећи да дуго, а посебно од времена Десете седнице ЦК СК Хрватске, постоји утисак да хрватски ЦК има посебне слободе – иако сте нам Ви у личним разговорима рекли да то тако не стоји – да има широку Вашу подршку у томе. Ви знате, ја сам Вам то био рекао и лично.

Марко Никезић / Фото Википедија

Тито: То није тачно.

Никезић: ... (тако у оригиналу) да Вас јако идентификују са тиме, са том линијом [ЦК СК Хрватске]. То ствара озбиљне проблеме за нас у Србији. И због тога и због Вашег угледа и због тога што се каже, добро, је ли то сад југословенско руководство или шта је, где је положај Србије, зашто ми имамо тако мутаво руководство. Ми на факирским столицама немамо нимало воље да седимо преко својих обавезних рокова, али нам тешко падају те неидентификоване оптужбе у вези са Београдом. Кад би се рекло тај и тај, то би свело ствар у персоналном смислу на три или на седам или није важно колико [људи], а што је нарочито важно свело би ствар у политичком смислу на праву меру. Међутим, пошто је то неидентификовано, ту се накостреше сви, не само генерали у Београду него бивши борци. Сваки четврти носилац споменице [1941] у Југославији живи у Београду.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Србији досадило да изиграва жандарма

ТИТО: Добро, шта сте ви предузели сада против тих писанија у штампи која овде излази. Не видим да сте јако пожурили. За Студент знам.

Никезић: Студент смо забранили. Забрањен је још један лист (Флеш ).

Тито: Јеж вам је од почетка до краја, невјероватно, то је чисти антисоцијалистички (хумористички лист), без обзира на све његове маске.

Никезић: Знате, нама би било лако га забранити. Ми смо пар година последњих важили као неко ко забрањује, кажњава, напада филозофе итд. Онда је у Загребу и Љубљани речено да је то балканска та атмосфера недемократска итд. Тако да нам је мало досадило, право да Вам кажем, да изигравамо жандарма.

Тито: Они штампају и даље, баш их брига.

Латинка Перовић: Предузели смо доста...

Латинка Перовић, Мирко Чанадановић и Бора Павловић

Тито: Објавите онда шта ћете предузети. Имате Устав, а Устав нико није гледао до сада. Имате по Уставу сва права ту да предузмете најригорозније мјере.

Мијалко Тодоровић: То је тачно, то и други (остале југословенске републике) имају исто.

Тито: Нека прича онај ко хоће, ко је погођен ту, да је то жандармски. Без батине нема ту ништа.

Бора Павловић: Ја морам да кажем да ми је заиста жао што од оних информација које које смо слали о стању на универзитету и о стању у Београду, где смо тачно описали шта радимо и које мере предузимамо, не знам како, изгледа, до Вас не стижу те информације, стижу друге. Овде је друг Мирко Чанадановић (председник Покрајинског комитета СК Војводине) употребио у неким нашим разговорима једну литерарну фигуру, да Београд не може бити смеће за све југословенске отпатке и центар свих југословенских зала.Онда је дошао овај скуп на Правном факултету (у Београду) о коме сте Ви обавештени и са наше стране, о сва три састанка. На првом скупу дошла је група од четири професора, од којих је Михаило Ђурић говорио као класични српски националиста, четнички, о етничким границама Србије и о потреби да се у новонасталој ситуацији, када Југославија више није једна, то јест унитарна, кад све републике постају одвојене, дајте да видимо границе које нису етничке, шта ћемо. Редакција Студента је објавила не само то него је објавила још два професора, Стеву Врачара и Косту Чавошког, који заиста имају контрареволуционарне позиције. Али, молим Вас, то су двојица који имају такве позиције, а да се са тих позиција направи шира акција – то није реално чак и кад би имали такву амбицију...

Тито: Добро, зашто сте ви онда морали два пута Студент забранити, кад су само два човјека тамо?

Латинка Перовић и Марко Никезић

Бора Павловић: Студент смо забранили ванредни број, сад ћу Вам рећи, то није везано за Правни факултет. Студент смо забранили сада. Он је донео читаву дискусију са ванредне конференције Савеза студената Београдског универзитета поводом уставних амандмана.– У броју пре тога они су објавили своје закључке и резолуцију и то није забрањено. Али сада су хтели у ванредном броју да објаве дискусије свих. Ту је било пет дискутаната који су заиста говорили ствари због којих је лист као целина морао бити забрањен. – Неки од њих су говорили да уставни амандмани значе враћање на капитализам, други су говорили да то (уставне амандмане) измишља партијска бирократија да би одржала свој живот, трећи су говорили да треба ићи на смењивање (југословенског) руководства. [...] (Мисли се на јавне расправе на Правном факултету у Београду, у којима су професори Андрија Гамс и Стеван Ђорђевић истакли „да је ротација обавезна за све, да је несхватљиво што се у Уставу истиче доживотност функције председника републике на једну личност“, а „оспоравана је и потреба за ширим (уставним) овлашћењима председника републике“. Професор Стеван Врачар је тврдио да је „наше друштво сада у најдубљој кризи, да је питање да ли уопште имамо политички систем, да су све досадашње уставне реформе и реформе политичког система изневериле очекивања, да амандмани не представљају излаз из кризе, већ напротив“. А професор Михаило Ђурић је говорио да се уставним променама, „у ствари, одбацује и сама идеја државне заједнице југословенских народа“.)

Тито: Ја то не бих инкриминисао као неки његов гријех. Он има право да каже. (Професор Ђорђевић је ово право платио избацивањем из наставе на Правном факултету у Београду.)

Бора Павловић: Ја говорим само о томе како тече политички живот, знате, друже председничке. И то је једна демократска политичка борба у којој морамо бити спремни да у једном тренутку неко нешто каже, било би лоше ако не бисмо били у стању по снагама да држимо то под контролом.

Тито: Партијске организације треба да се окрену унутра, према себи, и да се окрену према спољном непријатељу, јер он је јако активан. И он неће мировати.

Бора Павловић: У том погледу ни код једног јединог човека у Београду илузија нема... Али мислим да је заиста једна толико тешка и гнусна, толико потпуно нереална информација, да било ко од утицаја из ове средине [Србије] може да помисли да зове Русе да дођу да интервенишу. Ја бих молио још једну реченицу око завере. Морам да кажем да је Београду јако тешко пало што се без прецизне идентификације говори о стању завере у тој средине и онда се ређа против чега завере.[...] Мислим да бисмо морали да се споразумемо, јер заиста нам је доста. Београд центар унитаризма, Београд центар експлоатације. Сад треба да буде и центар завере – па то ипак није могуће...

Маршал Тито и Бранко Пешић

БЕЗ АПЛАУЗА У ЗЕМУНУ И НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ

КРАЈЕМ јуна те 1971. Тито је посетио Земун и Београд. Колико је председников aутoритeт тaдa биo начет, најбоље говори оно што се десило на њeговом састанку с политичким активом главног града. Када је ушао у салу, уопште није поздрављен аплаузом, што је билo нeписaнo прaвилo, а почетак скупа обележен је реторичким сударом између Тита и председника Скупштине града Бранка Пешића:

Пешић: Ми, Ваш долазак у Београд...

Тито: Па, у Београду сам стално...

Пешић: Не оскудевајући у критици онога што радимо...

Тито: Оскудијевате, изгледа, у самокритици...

Пешић: Па, учимо се од старијих другова!

Два-три дана касније, Тито је дошао у Народно позориште у Београду, на свечану академију организовану поводом 30-годишњице од одлуке да после окупације Југославије крене у освајање власти у земљи. Уз неколико стотина званица, академији су присуствовале и делегације из свих југословенских република. Његов улазак у дворану није, као што је било уобичајено, поздрављен аплаузом. Сви су седели, а иста слика се поновила и на крају свечаности.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Музеј Београда и архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -АМАНДМАНИ ЗА УВОЂЕЊЕ ПРИНУДНЕ УПРАВЕ У СРБИЈИ: Декомпоновање југословенске федерације и питање српске државности

25. 04. 2022. у 17:23

Друштво

2 7

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЧУВАО СВОЈУ ДРЖАВУ: Зашто је на Ранковићеву сахрану дошло сто хиљада грађана

18. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈУГОСЛАВИЈА ДРЖАВА ЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Реаговања у свету на политичка збивања у СФРЈ у лето 1966. године

17. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОТЕРАШЕ ЈОШ ЈЕДНОГ СРБИНА: Реаговања у Србији после Четврте седнице ЦК Савеза комуниста Југославије

16. 02. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације