ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СТВАРАЊЕ ФАБРИКЕ НОВИХ ЈЕЗИКА: Хрватска декларација у суштини је означила почетак краја Југославије

ПОНЕКАД ми се учини да се ми овим историјским додацима бавимо неком врстом светогрђа. Чак и овај пут кад је реч о језичким питањима из неке тамо 1967. године. Они који би и даље да нас преводе жедне преко воде најчешће нам, наиме, спочитавају да се манемо прошлости и да се окренемо будућности, да само узалуд губимо време и енергију бавећи се оним што је било и што је иза нас, уместо да грабимо напред и трчимо трку с другима који нас увелико престижу.

Тито и Крлежа

И све у том смислу, као да је реч о или – или, и као да нас навлаче да одбацимо ону стару мудрост: Ко заборави, поновиће му се. А ми, у ствари, никако да извучемо те поуке из историје – стално нам се понавља ова или она заблуда.Толико их је, да не можемо ни да их побројимо. Испада да ми више новости откривамо и сазнајемо из прошлости него из актуелних вести.

Каже ми један пријатељ који прати ово што истражујемо из новије српске историје: Да ли је могуће да смо ми толики идиоти, да после свих тих Јасеноваца, Сремских и других фронтова, Голих отока, савезничких и других хуманитарних бомбардовања – и даље ништа нисмо разумели, него смо и даље онако и онолико обожавали оне који су нам то приређивали. Као да смо, не дај боже, неки мазохисти. Немојте, молим вас, више да откривате те наше заблуде; боље се осећам кад не знам... А шта ако неком падне на памет да опет правимо заједничку државу са Хрватима! Два пута смо крваво платили ту заблуду и – доста! Можемо да тргујемо, кад нас је већ господин Бог, или случај, тако саставио, и ништа више – да гледамо своја посла.

ИМА ВУК КАРАЏИЋ ону познату и генијалну параболу: Пустио бих ја њега, али неће он мене. Хрвати, наиме, и данас, тридесет и више година од насилне сецесије, као да немају другу тему сем Срба. Наша власт тврди да су им неподношљиви успеси Србије. Има и тога, алу су разлози њихове опседнутости Србима свакако дубљи и тичу се, поред осталог, комплекса кривице, потиснутог ако не свесног, за геноцид над Србима у Другом светском рату, као и за фашистички погром деведесетих година, уз помоћ НАТО, од чега су направили неку врсту трагикомичне епопеје зване домовински рат. Неко би се тога стидео, они се поносе. Својим дојучерашњим становницима, Србима, де факто су забранили повратак, а онима који су остали, ускратили су право на име и језик: ћирилични написи су и данас тамо црвена марама. Немачка их је за те „успехе“ наградила пријемом у друштво одабраних.

И ето, отуд – одовуд, дођосмо до језика и писма. Дуго времена су наше нације, још од Авноја кад су формиране, осећале да им нешто фали, и коначно се сетиле, нека пре, нека касније, да им фали језик. Уосталом још је Шилер говорио: Нација – то је језик. И онда су, у време разбијања Југославије и формирања нових, самосталних држава, прорадиле фабрике нових језика: бошњачки, црногорски, умало и војвођански... Покровитељи разбијача су одмах реаговали: како не би преводили са истог на исти језик, или како не би више пута преводили једно исто, назвали су тих неколико језика невероватним именом – БЕХАЕС. Црногорски је исфабрикован нешто касније, иначе би назив био још карикатуралнији: БЕЦЕГЕХАЕС, такорећи цела абецеда, да те бог сачува.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Точка и тачка као мочка и мачка

ХРВАТИ, НАРАВНО, ПРВИ су се сетили потребе за „својим“ језиком. Тешко је рећи кад, ваљда одмах после Бечког договора са Србима о једном језику, далеке 1850; ти напори се појачавају после формирања Југославије, између два светска рата, а нарочито у време НДХ. „Одмак од српског и чишћење хрватског од српског били су основна тема усташке језичке политике. То чишћење хрватског језика од србизама било је предворје за чишћење Хрватске од Срба“. Завршило се како се завршило – огњем и мачем – како се уосталом завршава свака борба за чистоту вере, идеологије, нације, или, како би Фројд рекао, у нарцизму (читај: великој мржњи) малих разлика.

Спомен-плоча Матице хрватске „Декларације о називу и положају хрватскога књижевног језика“

Борба за свој, хрватски језик, наставља се и у Титовој Југославији, нарочито после Новосадског договора 1954. године, на којем је, гле чуда, постигнута сагласност да је „књижевни језик Срба и Хрвата јединствен“. Тако смо дошли до фамозне 1967, само годину дана пошто је смењен Ранковић, кад је започет и рад на амандманима – који су југословенске републике претворили у суверене државе а српске покрајине у елементе федерације – и кад је пропала једна пд многих привредних реформи. Управо тада је у Загребу објављена Декларација о називу и статусу хрватског књижевног језика, као позив на спас хрватског идентитета од (српског) хегемонизма.У својој бити тај документ означава, заправо, почетак краја Југославије. Декларацију је за два дана потписало 18 хрватских знанствених и културних институција, а од писаца треба поменути само једно име – Титовог пријатеља Крлежу. Главно у захтевима је да Хрватска има право на свој, посебан, језик и да је потребно осигурати његову доследну примену у школама, новинству и у јавном и политичком животу уопште. О Србима, којих је тамо, у то време, било више од 600.000 и који су били конститутивни народ у хрватском уставу – ни реч. Дакле, они немају право на свој језик (и писмо), него морају да прихвате, тај и такав, хрватски. Толико о националним правима и равноправности, као о основним мотивима хрватске језичке и сваке друге борбе!

ДЕКЛЕРАЦИЈА НЕ ПОРИЧЕ „знанствену чињеницу да хрватски и српски књижевни језик имају заједничку лингвистичку основу“, а Људевит Јонке, тадашњи водећи хрватски лингвиста, каже, у разговору са Миком Трипалом, да су српски и хрватски „структурно лингвистички један језик“ и да се залаже за језичко јединство, уверавајући Трипала да није „точка“ него „тачка“, као што није ни „мочка“ него „мачка“, као и да није исправно да сваки народ језик којим говори назива националним именом, наводећи пример енглеског језика. Упркос томе, не само што је подржао већ је и написао Декларацију.

Шта је у вези с тим ванлингвистичким и лингвистичким чиниоцима нелогично? Тај јединствени српскохрватски или хрватскосрпски језик је још на Бечком договору прихватио за своју основу штокавски дијалекат, које је, иначе дијалекат српског језика. Хрватски лингвисти тај језик потом настоје да деле, најпре на „варијанте“, а на крају на два посебна језика, као да је реч о њиви или покућству у оставинској расправи. Тако западају у бројна замешатељства и противуречности, на које им српски писци одговарају „Предлогом за размишљање“.

У том документу који је настао два дана после Декларације, српски писци – потписници се слажу са укидањем назива српскохрватски или хрватскосрпски језик и заговарају постојање два језика: српског и хрватског, као и са правом Хрвата на свој језик, укључујући и Хрвате у Војводини, али инсистирају и на праву Срба у Хрватској, којих је иначе тада било десетак пута више него Хрвата у Србији.

Уз то, до појаве Предлога за размишљање, у хрватској јавности није било никаквих критика Декларације, док је у Србији Предлог најпре политички осуђен, па тек онда објављен у штампи. Реч је о познатој појави у југословенској политичкој пракси познатој као лажна политичка симетрија. Слободан Селинић, аутор књиге „Србија и језички сукоб у Југославији 1967. године“, поставља, у вези с тим, питање да ли би дошло до било какве критике Декларације у Хрватској, да се није појавио српски Предлог за размишљање, као што су годинама пре тога остајали без одговора ставови хрватских лингвиста и писаца који су само преточени у Декларацију. У том смислу, Предлог је „добродошао хрватским националистима,али и тамошњем руководству у успостављању симетрије између два национализма“.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, музеј Југославије, музеј Београда и архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -АМАНДМАНИ КАО ДАНИ ОДБРОЈАНИ: Уставна решења која ће Југославију коштати њеног опстанка

28. 04. 2022. у 17:14

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -У БЕОГРАДУ БЕЗ БАТИНА НЕМА НИШТА: Делови стенограма разговора Јосипа Броза са српском делегацијом 1971.

27. 04. 2022. у 17:14

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ТИТОВА ЛИЧНА ВЛАСТ ГЛАВНА СМЕТЊА РАЗВОЈУ: Србија није хтела да буде идентификована са југословенском федерацијом

26. 04. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -АМАНДМАНИ ЗА УВОЂЕЊЕ ПРИНУДНЕ УПРАВЕ У СРБИЈИ: Декомпоновање југословенске федерације и питање српске државности

25. 04. 2022. у 17:23

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације