КОСМИЧКА СТРУНА СРПСКОГ ЕПОСА: Млади интелектуалци на трагу заветне мисли предака

НЕ потцењујући досадашњи труд српских духовних вођа и политичких представника, већ управо надовезајући се на њихове најбоље тековине, иницијатива "Ми знамо ко смо" врло често скреће пажњу на оне појаве које другим актерима остају испод прага видљивости.

Фото: Архив "Новости" и "Борбе", Портал ИН4С, ИН4С, Принтскрин/Фејсбук/ Марко Милачић и Википедија

Као вјерни пратилац и читалац најзначајније српске иницијативе у садашњем тренутку - НВО "Ми знамо ко смо" - имам радосну част да препоручим књигу сабраних текстова ове групе ингениозних младих интелектуалаца од формата будућим читаоцима. На трагу завјетне мисли наших благородних краљева и просветитеља, књижевника и историчара, слутећи и оцртавајући будућност народа који је само у XX вијеку дао владику Николаја, оца Јустина и митрополита Амфилохија, Милоша Црњанског, Борислава Пекића и Јована Дучића, народа чија је трагична судбина само у XX вијеку резултовала билошким десетковањем и идеолошким отуђивањем милиона наших сународника, иницијатива "Ми знамо ко смо" је за многе од нас у моменту свога појављивања постала и остала не само лучноносно обећање већ и укрепљење за наше свакидашње борбе и напоре. Када се толико младости сабере у духовној фокалној тачки у којој су до свјетлосног усијања доведене најбоље тековине српске хришћанске културе и Предања, онда је та младост не само успутна дескриптивна одредница, већ је младост зрелих људи - аргумент у прилог тези о несаломивој виталности једног библијског сјемена које у сваком тлу благодаћу Божијом рађа плодове васкрсења као умножења талената.

Текстови који су пред вама, поред јасне јединствене перспективе српског завјетног интегрализма и својеврсног културно-политичког неоромантизма, у жанровском смислу се одликују извјесном разноликошћу које су, очигледно, диктирале околности али и лични сензибилитети аутора. Од прво прецизних политиколошких и социолошких трактата на актуелне теме политичког и друштвеног живота, преко својеврсних тананих правних упустава и анализа, дијалошких форми, па све до запажених и бриљантно стилизованих књижевних есеја и историографских подсјетника - наши аутори су се опробали и очигледно успјели у свакој од наведених литерарних форми.

Фото: Архив "Новости" и "Борбе", Портал ИН4С, ИН4С, Принтскрин/Фејсбук/ Марко Милачић и Википедија

Притом су увијек рушили строге жанровске границе и правила, будући да их ургентност тренутка у коме се налази српски народ у Црној Гори, ентузијастичка агилност да артикулишу и појасне став многих којима на срцу и души лежи наша истинска добробит и изузетна проницљивост непрекидно мотивишу да изван партијских и било којих партикуларних интереса буду еминентни глас разума на свим оним пољима на којима се одвија духовна и идентитетска борба за опстанак српског народа у Црној Гори. Не потцјењујући досадашњи труд српских духовних вођа, културних посленика и политичких представника, већ управо надовезујући се на њихове најбоље тековине у цјелокупној прошлости и садашњости, иницијатива "Ми знамо ко смо" врло често скреће пажњу на оне појаве које другим актерима остају испод прага видљивости, а чије посљедице могу бити ништа мање погубне за нашу будућност (попут, рецимо, феномена дуалног идентитета и сл). Такође, иако је српска историографија дала озбиљне плодове и читаве томове непобитних докумената и њихових интерпретација, тим не мање се указује потреба да се важни догађаји и личности из историје Црне Горе у сажетом али истинитом облику представе на друштвеним мрежама о важним годишњицама и поводима.

Фото: Архив "Новости" и "Борбе", Портал ИН4С, ИН4С, Принтскрин/Фејсбук/ Марко Милачић и Википедија

Како је јавни простор у Црној Гори већ одавно доминантно контаминиран тенденциозним и злонамјерним интерпретацијама историјских процеса и касапљењем података, потреба за документарно неприкосновеним, естетски беспрекорним, наративно квалитетним и графички привлачним приказивањем српске историје Црне Горе изискује готово свакодневни ангажман иницијативе "Ми знамо ко смо". Иако би један такав задатак (донекле оправдано) редуковао начин и садржај обраћања на жанр "демитологизујућег историјског есеја", аутори никада нису дозволили себи ни неумјереност у реакцији нити неутемељеност у опомени: читајући њихове сталожене, непоколебљиве али кристално јасне и упозоравајуће подсјетнике ми улазимо у један књижевни свијет у коме живи фасцинантна љепота српске есејистике, изузетна културолошка самосвјесност српске културе, пекићевски политички холизам у коме тековине националног и грађанског, историјског и садашњег, универзалног и личног нераскидиво постоје као космичке струне српског етоса.

КРЧМЉЕЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА СРАМОТА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Колико год дјеловало да је тешко неупућенима објаснити црногорска политичка и друштвена ишчашења, етничка рачвања и црквеноправна размимоилажења, тема језика се издваја као засебна категорија једне лудости јер, након свега што се издешавало - Црна Гора остаје јединствен свјетски лингвистички примјер.

Фото: Архив "Новости" и "Борбе", Портал ИН4С, ИН4С, Принтскрин/Фејсбук/ Марко Милачић и Википедија

Вишевјековну традицију, читав језик једног народа, којим говоримо, дишемо, на коме сањамо и мислимо, од првих писмена на територији која се још није ни звала Црном Гором, преко њених династија Балшића, Црнојевића, Петровића, вјекове који су протекли (а током којих није написано слово, нити изговорен глас језиком који се зове црногорски), деформисала је, мимо сваке научне логике, у једном дану, проста парламентарна већина у Скупштини Црне Горе.

Фото: Архив "Новости" и "Борбе", Портал ИН4С, ИН4С, Принтскрин/Фејсбук/ Марко Милачић и Википедија

Чедо тадашњег режима, црногорски језик, покојни професор Милорад Екмечић назвао је не само срамотом једног народа, српске нације и неписмене интелигенције - већ срамотом цивилизације.

ТЕКСТ ИЗ ИСТОРИЈСКОГ ДОДАТКА "ШТА СМО УЗЕЛИ ОД ПРЕДАКА, А ШТА ДУГУЈЕМО ПОТОМЦИМА"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације