САМО СУ ЈАУЦИ МАЈКЕ И ОЧЕВА УДАРАЛИ У НЕБО: Лепа деца путују... Потресне сцене на сахрани Кристине, Милана и Далибора (ФОТО)

КРИСТИНА никада неће обући своју матурску хаљину. И никада неће изаћи на свој први плес. Њен брат Милан остаће жељан униформе која му је пристајала као да је у њој рођен. Коју је с поносом носио. Далибор... Он је Данијели и Милосаву једини син.

Фото Д. Миловановић

Хиљаде људи испратило је ово троје младих јуче у Дубони, селу надомак Младеновца. Читаве реке, у црнини су текле. Само су јауци ударали у небо. Јауци мајки и очева. С неба су се враћали ови јауци и ударали у ковчеге да их отворе. Да родитељи придигну синове и кћер.

- С тобом идем, сине мој једини - проламао се врисак. - Јооој, шта ћу без деце и куда ћу - јаук је спајао чело и зачеље дуге, дуууге поворке. Хиљаде људи у црнини, мили. Само бели ковчези израњају, па се, на часак, учини да сами "плове" у овој, оком непрегледној и речима неописивој трагедији. - С једне стране лепоте лепог шумадијског села које не памти овакав ужас. С друге стране - лепа деца путују да је више никад не дотакну. Пролазе виногради. Тек заметнули нови род. А они? Они одлазе и никад их више неће додирнути - њихови родитељи на прагу. Миришу њиве. И воћњаци у цвету. А њима покидане младице. И стабла до корена - посечена.

- Јаооој, јаоој сине... - Јаооој, јаоој срце наше, кћери наша... Погледи укочени. Руке, беле руке пружају несрећне породице према сандуцима. Да зауставе укопнике. Хор вриска.

Foto: Фото Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

Срећан је онај ко ово није видео. Срећан је онај ко није сазнао колико боли овај растанак.

Звона са малене Цркве Светог Николаја све време звоне. И то траје. Колона је предуга да стане у један звон.

До порте први стиже Милан. Па кратко растојање и зид од белог цвећа. Прати свог друга на последње путовање, Далибор. Па цела башта белих ружа. На крају Кристина. Лепо име дали јој Зорица и Саша. Али је нису могли сачувати. Ко је имао срца да покоси овакву лепоту? Ко?

- Очеви и мајке једва се држе на ногама. Јауке не надјачава ни хор бројног свештенства, шумадијског, који саслужује владици Јовану у опелу. Наслањају се несрећни очеви и мајке једни на друге. И ово су - наслоњене смрти.

- Чекај... Држи се... Неее, нећу да живим без њих - пара и сече из порте, претесне за читав овај очај. У маленој цркви само најближи. Претесној за читав овај очај пред којим су, чини се, немоћни и сами анђели.

- Николааа, Николааа - неко дозива младића из хитне службе. Он јури према цркви. А пробија се кроз народ као кроз згуснуто тесто.

- Трче људи са водом. Која то вода може да угаси оволику бол? Кућа се Панићима затвара. Њихова деца таман на путу почетка планирања новог живота. Кћерка да настави школовање. Син да оснује породицу.

- Ових дана требало је да иде да проба матурску хаљину - каже нам неко од родбине, испред слике лепе, насмејане девојке. Она и брат, кад је он славио. Каква је то радост била. А каква жалост, сада.

Ево Кристининих другова из младеновачке гимназије. Ево њених професора. Сви у црнини. Само плач и само сузе. Да умрем сад, не би ми било жао - преноси се шапат. Ево Миланових другова из полиције. Читав ешелон младих људи у униформама.

- Никад ово не могу да заборавим. Никад - преноси се шапат. - Наше живе ране - узвраћа се шапат.

Милан је тек непуну годину у униформи српске полиције. Момак без грешке, одавно таквог нисмо имали, кажу у полицији.

Ко зна који пут удара старо звоно са Цркве Светог Николаја. Дрхте и древне липе када Данијела и Милосав, родитељи Далибора Тодоровића, јединог сина, зајаучу.

Смрт неприродна и страшна, отргла им је из загрљаја јединца. И не пита их ништа сада. У овом страшном минуту опроштаја. Ко си, човече, ако не разумеш овај бол.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације