ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости"

ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година, упозоравају нас да нашем просветном систему и друштву недостаје васпитна компонента. Улога верске наставе у школама је пре свега васпитна.

Српска православна црква

Она извире из шире друштвене улоге Српске православне цркве која се тиче очувања традиционалног система вредности и одбране јавног морала - упозорава, у интервјуу "Новостима", епископ Иларион новобрдски и викар патријарха српског Порфирија.

Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности?

- Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву.

Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке?

- Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих.

Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић

Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу?

- Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини.

Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом?

- Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус.

На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке?

- Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву.

На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку?

- Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу.

Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама?

- Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје.

Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама?

- Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом.

Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса?

- Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву.

ВЕРА Иларион са мати Макаријом Соколичком, Фото И. Маринковић

У војним школама омиљена

A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије?

- По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика.

И Европска унија учи о вери

A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи?

- Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу.

Наука у Kнежевини Србији

У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети.

Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора".

Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације