СРБИЈА ПОСТАЈЕ СРЕДИШТЕ СВИХ СРБА: Резултати стрпљивих и мукотрпних преговора Милоша Обреновића
ПРЕ СВОЈЕ изненадне смрти (1825) цар Александар I био је одлучио да одвоји руски захтев за испуњавање Букурешког уговора од грчког питања.
То је, чим је ступио на престо, учинио и његов много одлучнији брат Николај I (1825-1855).
Став Русије био је да је руско-турска питања требало решавати без посредника, док је Грчка револуција била европско питање.
Николај I је већ у марту 1826. упутио Порти ултиматум, којим је захтевано да се стање у Влашкој и Молдавији врати на оно од пре 1821, да буду пуштени српски депутати и да се са српским народом договоре све привилегије предвиђене 8. тачком Букурешког уговора, као и да Турска одреди пуномоћнике који ће на граници са Русијом преговарати о свим питањима која је покренуо Строганов током своје мисије у Цариграду. Порти је дато шест седмица да одговори на цареве захтеве.
У исто време, у Петрограду се налазио војвода Велингтон, са задатком да новом цару честита ступање на престо и да посредује у спору између Русије и Турске. Николај I је то одбио, али је са Велингтоном постигао споразум о Грчкој. Петроградским протоколом, потписаним 4. априла 1826, Неселроде и Велингтон су Турској понудили посредовање у преговорима са Грчком, којој је требало дати аутономију под врховном султановом влашћу. Предложили су, потом, и осталим силама да им се придруже.
Захваљујући Метерниховој протурској политици, Аустрија је губила подршку Русије. Николај I окренуо се западним силама. Променила се и спољна политика Велике Британије. После Кеслрејеве смрти, њу је водио Џорџ Канинг (1822-1827). Од априла до августа 1827, он ће се налазити на положају премијера. Сасвим другачијих схватања од Кеслреја, био је уздржанији према Светом савезу. Имао је много више слуха за филхеленско расположење јавног мњења. Канинг ће грчке побуњенике признати за ратујућу страну и подржати одметнике од шпанске власти у Латинској Америци.
РУСКО-БРИТАНСКО зближавање, рат у Грчкој и невоље са јаничарима присилили су султана Махмуда II на попуштање. У јуну 1826. у крви је угушио побуну јаничара и укинуо јаничарски ред, али није стигао да устроји нову војску. Преговори вођени између Русије и Турске у Акерману (данашњем Белгороду Дњестровском) завршили су се потписивањем конвенције, 7. октобра 1826. године. Овим документом потврђене су све привилегије Влашке и Молдавије, као и руско право покровитељства над овим кнежевинама. Чланом 5. Акерманске конвенције Порта се обавезала да изврши све одредбе члана 8 Букурешког уговора и да са Србима уговори мере којима ће се зајамчити њихова права. Те мере биће изложене у посебном султановом хатишерифу, који ће бити саопштен руском двору и сматраће се делом конвенције.
У одвојеном акту, приложеном уз текст Акерманске конвенције, наведене су жеље Срба које је Порта била дужна да испуни. Оне су сасвим одговарале ономе што је било изнесено у молби из 1820. године. Недостајала је само одредба по којој би кнез Милош добио наследно кнежевско достојанство. Конвенцијом су, међутим, Срби стекли право да пред Портом износе све захтеве који се не би сукобљавали са обавезама султанових поданика.
Акерманском конвенцијом јасно је утврђено руско право заштите над Србијом. Српске молбе из 1820. ушле су у састав једног међународног уговора. Широка аутономија Србије, заснована на хатишерифу, саопштеном руском двору и укљученом у текст конвенције, биће зајамчена међународним правом.
* * * * * * * * * *
ДЕСЕТ ХИЉАДА ДУКАТА ЗА РУСКЕ РАЊЕНИКЕ
ТЕКСТ КОНВЕНЦИЈЕ свечано је прочитан у Милошевој престоници Крагујевцу, на Светог Саву 1827, у цркви, пред свештенством, старешинама и посланицима који су дошли на Велику народну скупштину. Беседа кнеза Милоша, коју је прочитао Димитрије Давидовић, била је карактеристичан спој свести о историјском значају онога што је постигнуто и истицања сопствених заслуга. Кнез је наглашавао да је његова политика стрпљивих и мукотрпних преговора довела Србију до успеха, уместо "побуњенија и упропашћенија", какве су биле, како је истицао, сталне побуне и сеобе, ратовања за Аустрију под Еугена Савојским и у Кочиној крајини, па и Карађорђев устанак. Знао је, међутим, да је дошло велико време обнове српске државе: "Видите браћо, колико је блиско оно време кад ће и наше мило Отечество ступити у ред држава [...] Сад гледајмо да установљавамо не за данас и за сутра, но за вовек и за децу наше деце и потомке њине".
Махмуд II је, међутим, одбио посредовање Русије и Британије у питању побуне његових грчких поданика. Њима се Лондонским уговором (6. јула 1827) придружила и Француска.
Три велике силе затражиле су од Турске да прекине рат и ступи у преговоре о аутономији Грчке. Њихове флоте, које су се под заједничком командом британског адмирала Едварда Кодрингтона налазиле у грчким водама, потопиле су турско-египатску флоту код Наварина, 20. октобра 1827. године.
На тај начин устаничка Грчка, која је тада трпела поразе, коначно је спасена. Српска револуција није привукла тако велику пажњу и нису је спасавале удружене велике силе.
Далеко од мора, Карађорђеви Срби нису били предмет озбиљнијег занимања Велике Британије. Осим тога, филхеленство (склоност Грцима) снажно је утицало на јавна мњења великих сила; Срби су, са друге стране, били готово непознати. Упознавање са српском епиком и предањем, посредством Вука Карацића, Леополда Ранкеа и осталих писаца, одиграће се тек касније.
БИО ЈЕ ТО ОГРОМАН пораз, не само Махмуда II него и Мехмед Алије, господара Египта који му је у помоћ послао своју војску и бродове. Султан је, међутим, позвао муслимане у Свети рат против Русије. Изјавио је да неће поштовати Акерманску конвенцију јер му је она била, како је тврдио, силом изнуђена. На то му је, 26. априла 1828, Николај I објавио рат.
Руски цар се јавно и унапред одрекао револуционарних средстава, што је значило да у рат неће позвати балканске православне хришћане. Од кнеза Милоша се, на тај начин, тражило да остане даље од сукоба. Он је тиме избегао ратне ризике и стекао одређену благонаклоност Порте, иако је првобитно предлагао да зарати у правцу Кладова и Видина. Српски кнез је, ипак, успео да наговори скадарског везира Мустафа-пашу Шкодралију, који се надао руској подршци у намери да овлада Албанијом, да одложи долазак на ратиште. На посредан начин задржавао је и босанску војску у покрету ка Бугарској. Одвојио је и 10.000 дуката за руске рањенике.
После ратних операција вођених на балканском и кавкаском ратишту, Турска је била потпуно потучена.
Мировни уговор потписан је у Једрену, 14. септембра 1829. године. Русија је за себе узела само ратну одштету и неколико мањих територија испод Кавказа, на Црном мору. Потврђена је аутономија Грчке, заснована на Лондонском уговору, и проширена аутономија Влашке и Молдавије. Тачка 6 Једренског уговора односила се на Србију. Турска се обавезала да ће брзо и тачно испунити одредбе Акерманске конвенције и предати Србији шест отргнутих нахија. Хатишерифом, који ће бити саопштен руском двору, Порта ће у року од месец дана наредити извршење одредби Акерманске конвенције.
* * * * * * * * * *
ОСМАНСКО ЦАРСТВО ПОД РУСКИМ ПОКРОВИТЕЉСТВОМ
НА ЛОНДОНСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ 1830. године, Грчка ће стећи независност. Била је то последица надметања између Британије и Русије око утицаја у новооснованој држави. Супарништво великих сила које су ослободиле Грчку имало је, како се види, добрих страна, али ће у будућности првој независној држави балканских православних хришћана донети много невоља.
Време ће показати да је Порта и даље избегавала да Србији врати њених шест нахија.
Ферман са потписом султана, који је на тај начин добио статус хатишерифа, највишег турског званичног акта, стигао је у Србију брзо, већ у децембру 1829. године. И он је, фебруара 1830, свечано прочитан у крагујевачкој Великој народној скупштини, уз пратећу Милошеву беседу.
Остало је, међутим, да се привилегије обећане хатишерифом из 1829. разраде и потврде новим, другим хатишерифом. О томе је у Цариграду, заједно са руским послаником у Цариграду, Александром Ивановичем Рибопјером, пола године преговарала српска депутација, предвођена Димитријем Давидовићем.
Хатишериф из 1830. године настао је на основу заједничког текста Давидовића и Рибопјера, који је усаглашен са примедбама Порте. Заснован на молби из 1820, Хатишериф из 1830. године имао је 20 тачака. Србима је признато право на слободу богослужења, Милош Обреновић је потврђен за наследног кнеза са правом на одређен број војника, створен је Савет, чији однос са влашћу кнеза није био довољно разјашњен. Србији је, поред тога, дозвољено присаједињење крајева који су били у њеном саставу 1812, предвиђени су плаћање дажбина одсеком и забрана турским властима да се мешају у унутрашњу управу земље, као и слобода трговине за Србе, право на отварање болница, школа и пошта.
Утврђени су и услови за продају турске земље Србима. Дозвољено им је да у Цариграду имају свог капућехају, сталног дипломатског представника.
УЗ ХАТИШЕРИФ, ДОБИЈЕН је и посебан берат, којим је кнезу Милошу признато наследно кнежевско достојанство. Без јасне подршке Русије у овом питању, кнез није штедео новац да би придобио турске званичнике. Они су утолико лакше попустили пошто су приметили руску уздржаност.
Отргнуте нахије, међутим, нису предате Србији. То питање биће решено тек трећим хатишерифом из 1833. године. И у томе, Русија ће одиграти одлучујућу улогу.
У Турској су, после одвајања Грчке, започеле године одметања муслиманских угледника у периферним деловима царства. За време ратовања Махмуда II са Мустафа-пашом Шкодралијом (1830-1831), Хусеин-капетаном Градашчевићем (1831-1832) и Мехмед Алијом (1831-1833), кнез Милош је успео да сачува наклоност Порте.
Махмуду II је, када је војска Мехмед Алије стигла до Цариграда, у помоћ притекао Николај I. Ратни бродови Русије ушли су у Босфор, док су се руске десантне јединице од око 10.000 људи искрцале на његовим обалама (фебруар-април 1833). То је присилило Мехмед Алију да се повуче. Заузврат, Русија је са Турском, 8. јула 1833, у месту Ункјар-Искелеси, близу Цариграда, потписала уговор који се сматра врхунцем њеног пресудног утицаја на Балкану и Леванту. Савезничким уговором и обавезом Турске да затвори мореузе за ратне бродове земаља које су у рату са Русијом, Николај I ставио је Османско царство под своје старатељство. Од овог догађаја, Британија и Француска су поново почеле да се окрећу против Русије, док се она вратила савезништву са силама Светог савеза, Аустријом и Пруском.
Ови догађаји ојачали су положај кнеза Милоша толико да се, први пут од 1815, послужио револуционарним методима. Подстакао је побуну у отргнутим нахијама, да би у њих потом послао српску војску. У мају 1833. успоставио је своју власт над овим територијама.
Границе Србије утврдила је, у присуству Срба, једна руско-турска комисија.
* * * * * * * * * *
КНЕЖЕВЕ ИДЕЈЕ У УЈЕДИЊЕЊУ СА БОСНОМ И СТАРОМ СРБИЈОМ
НОВИ, ТРЕЋИ ХАТИШЕРИФ, којим су признате ове границе, договорен данак који ће бити плаћан одсеком и исељавање муслимана из унутрашњости Кнежевине, написао је и усагласио са представницима Порте, руски посланик у Цариграду Аполинариј Петрович Бутењев (17. септембра 1833). У томе му је помагала седма по реду српска депутација у Цариграду, коју је поново предводио Димитрије Давидовић. За разлику од прва два хатишерифа, трећи није био упућен турским званичницима у Србији, него кнезу Милошу. Документ је приспео у Крагујевац децембра 1833. године.
После толико векова, обновљена је српска држава. Она је била вазална, трибутарна држава која је имала независну унутрашњу управу. Била је утемељена на међународним документима, на уговорима између Русије и Турске - Букурешком уговору, Акерманској конвенцији, Једренском уговору - на хатишерифима из 1829, 1830, 1833. и на берату из 1830, правним актима који су, захваљујући руском покровитељству, такође имали међународно покриће.
И Српска црква стекла је аутономију конкордатом потписаним са Цариградском патријаршијом у септембру 1831. године. Под притиском Русије и кнеза Милоша, Цариградска патријаршија признала је право Срба и њиховог кнеза да сами, без уплитања Патријаршије, бирају епископе. Заузврат, Цариградској патријаршији плаћан је годишњи порез и данак за избор београдског митрополита. Српска црква је тако поново стекла давно изгубљену самоуправу. Србија је постајала и духовно средиште српског народа.
Са цетињским митрополитом Петром I, кнез Милош се дописивао још у време Првог српског устанка. Размена писама наставила се до митрополитове смрти 1830. године, упркос његовој наклоности према Карађорђу, која је љутила кнеза Милоша. Русија је митрополита, од завршетка ратова 1814. до краја његове владавине, у потпуности занемарила. Ни он, ни гувернадур нису добијали одговоре на своја бројна писма и молбе за помоћ. У једном писму грофу Неселродеу из 1817, гувернадур Вуко Радоњић заложио се за уједињење Србије и Црне Горе, подсећајући га да су догађаји из 1809. потврдили да је то било заиста оствариво.
ОД ОПРЕЗНОГ КНЕЗА није се могло очекивати да јавно говори о уједињењу српских земаља.
Ипак, странци који су га посећивали записивали су да им је, вероватно и да би испитао њихове реакције и ставове њихових влада, помињао идеју уједињења Србије са Босном и Херцеговином и Старом Србијом. Један од њих забележиће да је кнез Милош имао поверљиве људе од Сарајева до Призрена и Скопља.
Ослобођење је било средишња идеја кнеза Милоша. Околности су га присиљавале да се задовољи аутономијом. О томе и о његовом изразитом српском родољубљу, као и о његовој свести да су остварени успеси представљали прелом у српској историји, сведочиле су и његове беседе настале поводом јавних читања хатишерифа из 1829. и 1830: "Велика је и вештествена разлика између садашњег и одсадашњег стања нашег: до сад је стање наше друго било, а од сад са свим друкчије постаје! До сад смо били безусловни поданици самовластија турског и робови, а сад постајемо самобитним народом [...] Сад постајемо равнима осталим благоображеним и срећним народима христијанских држава".
У беседи поводом проглашења Хатишерифа из 1830, на Св. Андрију Првозваног на Ташмајдану, кнез Милош је ове успехе сагледао у оквирима српских предања и историјских искустава: "Ко је икад мислио, да ће Србија, на пољу Косову и у познија времена, а имено при последњој пропасти, 1813. године, у робство обраћена, да ће, велим, икад главу дићи?
Сад ју диже! Радуј се томе и ти света земљо отечества нашег, радуј се и ти роде, прељубезни роде мој!"
Михаило Гавриловић, увек одмерен у проценама, поводом догађаја из 1830. године, написао је: "Једном речи, хатишерифом и бератом од 1830. године Србија је добила чврсту основу за свој политички развитак и ушла у ред држава. Без сумње, то је највећи успех у српској спољашњој политици у XIX веку".
ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)
МИНИСТАРСТВО културе је, припремајући се за обележавање 150 година од рођења српске научнице Милеве Ајнштајн, на аукцији аукцијске куће Кристи у Лондону купило вредну документарну грађу коју чини серија од 43 потписана аутограмска писма Алберта Ајнштајна упућена Милеви Марић, са 10 аутограмских писама које је потписала Милева, упућених Ајнштајну.
12. 12. 2024. у 13:43
ОВОГ ДАТУМА ТЕМПЕРАТУРА ПАДА НА МИНУС 15: Детаљна временска прогноза до краја децембра
МЕТЕОРОЛОГ Иван Ристић најавио је да нас након краткотрајне стабилизације времена у другој половини децембра очекује јаче захлађење тачно 21. и 22. децембра.
12. 12. 2024. у 13:58
"УЦЕЊИВАО НАС ЈЕ": Илић 23 године крио разлог свађе са Поповићем
МИРОСЛАВ Илић одржао је први од два велика солистичка концерта у „Сава центру”, и то баш на 74. рођендан.
13. 12. 2024. у 17:54
Коментари (0)