ПАШИЋ ЈЕ УВЕК ВУКАО ДВА ПОТЕЗА КОЈИ СУ ВОДИЛИ ИСТОМ ЦИЉУ: Државник који је успео да оствари све територијалне циљеве

У НАСТОЈАЊУ да Србију прикаже као једино позвану да буде Пијемонт Јужних Словена, Пашић, очигледно из разлога патриотизма, свесно претерује када као политички бегунац из државе која га је осудила на смрт, пише да је "српска држава права демократска држава", односно "потпуно демократска држава какве у Европи нема, чак ни у Швајцарској".

Никола Пашић, мудар и храбар државник , Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Већ у овом рукопису су присутна два, донекле опречна, мада не и искључујућа, константна става у Пашићевом схватању државе која ће изаћи на видело у трећој фази развоја његовог концепта као изоштрена дилема - "велика Србија" или југословенска заједница.

Са једне стране, Пашић жели државу ослобођених и уједињених Срба, а са друге, увиђајући бројне предности великих држава, жели конституисање што веће државе. Када се уз то зна да је Пашић тежио етнографским границама, није било лако замислити велику државу у којој ће бити сав српски народ, а без других народа у њој. А ако су већ други народи присутни делом, онда за њих не може бити разлога да у њу не уђу у целости "сабирањем сродних пелемена у једну јаку државу". Срби су ти који треба да добро промисле о томе јер већ имају своју државу, а нарочито онда ако се сви уједине.

Пашић је знао да и великохрвати теже посебној, "великој Хрватској", коју би сачињавале поред Хрватске, још и Славонија, Далмација, неке словеначко-корушке земље и Босна и Херцеговина, јер тек са Босном и Херцеговином би "Хрватска образовала краљевство од 5 милиона душа" и била "велика Хрватска". "Знамо", каже Пашић, "да то нису крајње жеље Хрвата и да оне даље иду", али и то да оне засад нису остварљиве. Оно што је сад или ускоро могуће то су или "велика Србија" или српско-хрватска држава. При том заступа принцип да ако више нација живи у једној држави, држава треба да добије назив по највећој нацији. Ипак није искључив, јер, мада би били у заједничкој "држави Срби у већини, та држава ако се не назове великом Србијом ће носити име Српско-Хрватска" .

Делегати на мировној конференцији у Букурешту 1913. , Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ Србија и Црна Гора треба да приступе "тек онда кад би тим добиле више но што имају остајући у својим границама". Није згорега рећи да, иако је текст посвећен "слози Србо-Хрвата", кроз њега провејава поприлична ауторова неверица у успех тога уједињења. Довољно је навести само његову пророчку реченицу која се најмање два пута потврдила у наредном, XX веку: "Кад би та два народа већ била у једној држави, довели би је брзо до пропасти у тренуцима кад би се захтевала њихова слога у одбрану њихове заједнице".

После указа Намесништва о амнестији, од 26. 1. 1889, Пашић се враћа у Србију тријумфално дочекан у народу. Убрзо следи и долазак на једну од челних позиција државе чиме започиње Пашићева државничка каријера, која је била бриљантна иако су је често угрожавале немале опасности. (На пример 1899. био је затворски сужањ осуђен на 5 година робије због увреде краља Милана, а 1892. и 1923. мета атентатора)

* * * * * * * * * *

ИНТЕРЕС ДРЖАВЕ УВЕК ИСПРЕД ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ

СХВАЋЕНА АРИСТОТЕЛОВСКИ као заједница општег добра, Пашићева држава увек остаје народна држава. Нигде се, ни код кога у Србији тог времена, као код Пашића не може видети смисаоно, семантичко упориште разлике у корену речи коју за означавање државе користе словенски, и германски и романски народи. Док је код германских и романских народа у основи речи којом се означава држава латинска реч статус, што значи стање, словенски народи користе реч која потиче од глагола држати, и то држати, пре свега, народ, власт и територију. Реч држати значи и имати као своје, дакле она има и својинску димензију.

Имање првог елемента, дакле народа, Пашићу је, према свему судећи, представљало један од ретких животних циљева који му се остварио. Харизма дугобрадог, опрезног и вештог мудраца није се рефлектовала само у изборним подацима из којих се види да је он имао народ, него и у уверењу народа да је имао "Бају који зна шта ради". Мада је било и тренутака ненаклоности маса према Пашићу, оне су имале тек епизодни карактер. И по признањима противника, заслужено или незаслужено, тек остао је омиљен лик у српском народу и онда када се о њему није смело ни јавно ни гласно говорити ништа друго сем грдњи.

Никола Пашић и Арсен Карађорђевић у Врању 1915., Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Имајући преко народа власт као други елемент државе, Пашић је логиком офанзивног државника повео рачуна и о трећем - о територији.

Као државник Пашић се више не залаже за своје циљеве пером, већ их остварује. Све до I светског рата, он, као у партији шаха, која је у традицији политичке филозофије алегоријски израз за игру са смрћу, стално вуче потезе на два плана који у ствари воде истом циљу.

СА ЈЕДНЕ СТРАНЕ затвара, корак по корак, Аустроугарској економске, а онда и комуникацијске и војне видике на Истоку, а са друге, вођењем ратова и вештом политиком ослоњеном на Русију проширује територију Србије. (Пашићева проруска лична оријентација је његовим постављањем за дипломату у Русији прерасла у државну оријентацију Србије. Из сачуване дипломатске преписке Пашићеве види се његово настојање од првог званичног сусрета да се Србија што тешње повеже са Русијом.)

Председници влада Србије и Грчке Никола Пашић и Елефтериос Венизелос 1913. године, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Притисак на Србију који је уследио након уговора о царинској унији између Србије и Бугарске, претње Аустроугарске да ће продрети у Санџак и затворити границу за увоз робе из Србије, нису уплашиле политички врх Србије. На уцене и претње Беча пред којима би поклекле и много снажније земље од Србије, Пашић одговара "Србија је мала и слаба земља према Аустрији, али њено достојанство није ни за длаку слабије од достојанства ма које друге независне државе" . Будући да га је аустријска штампа демонизовала као "германофоба", спреман је и тада, као и много пута пре и после тога, да ради вишег циља жртвује своју каријеру и нуди ресор иностраних дела другоме "ако то ишта може помоћи Србији". Иако је политика била његов живот, а не тек професија којој је жртвовао приватност (на пример оженио се тек у 46. години), Пашић ће све до краја каријере задржати патриотски однос према држави, стављајући државни интерес увек испред партијског што је била и остала реткост код политичара овог тла у одношењу према држави. У складу са схватањем државе као народне изражава се и његов однос као државника - општа политичка профитабилност је изнад партијске и личне.

* * * * * * * * * *

ОСЛОБОДИЛАЧКИ А НЕ ЗАВОЈЕВАЧКИ ПРОГРАМ СРБИЈЕ

БИО ЈЕ НЕ САМО МУДАР него и храбар државник, што се види се из његових активности сузбијања претензија и великих и малих држава на територије на којима живи српски народ поручујући "бићемо се са сваким ко посегне за те земље па ма то био и рођени брат".

На пример, на руски пројект реформи у Турској Пашић, 21. 8. 1908. године, припрема меморандум у којем тражи проширење реформи на Стару Србију, признање српске нације и на тај начин што ће вицегувернер за Косовски вилајет бити Србин православне вере.

Поводом анексије Босне и Херцеговине инсистира на захтеву за аутономијом Босне и Херцеговине, а по питању решења српског питања у Турској пише, 1912. године, текст "Шта хоће Србија", у којем детаљно излаже и образлаже спољнополитички програм Србије као ослободилачки а не завојевачки.

Српска влада на Крфу 1917., Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Реалполитичко промишљање Пашићево условило је и његово реалполитичко поступање. Ни својим великим пријатељима Русима не попушта кад захтевају, 1913. године, да Бугарска има заједничку границу са Албанијом. Одлучно тражи ревизију уговора јер би опстанак Србије као државе био неизвестан уколико би била укештена између Албаније и Бугарске.

Лично је написао, 1912. године, Уговор о заједници Срба и Албанаца у Косовском вилајету, нудећи им аутономију која би се испољила не само у слободи вере, увођењу албанског језика у школе, судове, у управу њихових општина, него и у поштовању њихових старих судских обичаја и установљавању посебне албанске скупштине која би доносила законе о верским, школским и судским питањима.

Овако, без сумње, врло коректан предлог власти према националној мањини Албанци су одбили напросто зато што им је Аустроугарска гарантовала добијање независне државе.

Да се одлично сналазио и са "великима" и са "малим", показује пример његовог односа не само са Албанцима него и са другим суседним народима.

КАД ЈЕ РЕЧ О ТЕРИТОРИЈИ Србије у којој је Пашић био, без сумње, једна од главних државничких фигура, она је контролисала моравско-вардарску удолину као главну артерију Балкана и примакла се Солуну. Створена је заједничка граница са Црном Гором чиме је онемогућено даље надирање Аустроугарске у унутрашњост Балкана. Територија Србије је била скоро удвостручена. Пашићеве заслуге за све то нису биле мале. Аустроугарска, којој је преостао само превентивни рат као средство уништења тековина и престижа Србије, који су подстицали национално-ослободилачке тежње народа који су чамили у њој је означила Србију као државу, а Николу Пашића као државника за своје "непријатеље бр. 1".

Никола Пашић дочекује регента Алкесандра 1916. на Крфу, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

На плану демократизације државе Пашићеве корекције у схватању државе и односу према њој су махом испољене у одбацивању социјалистичких уверења. Одступа од идеје потпуног народног суверенитета прихватајући поделу суверенитета између народа и монарха, не тражи се више уклањање "класе богаташа" са власти, став према цркви је не само далеко попустљивији него кооперативан. И даље траје борба за остварење људских права, за државу модерног образовања и поштовање науке, слободе штампе и свеколико одговорне власти.

Залаже се за отворено одбијање комуницирања великих и малих држава са позиција не само политичке и војне, него и економске премоћи и силе, на пример, у случају када су САД тежиле успостављању неравноправних економских односа са Србијом.
Захтев против сваког терора државе се постепено претвара у оправдавање насиља почињеног у име "државног разлога". Идеја о држави наоружаног народа замењена је идејом о народној војсци. Ипак, остаје идеја о третирању одбрамбеног као виталног националног интереса о коме се старају и народ и држава.

* * * * * * * * * *

БАЈА ПАШИЋ УЧЕСТВОВАО У РУШЕЊУ ДВЕ ЦАРЕВИНЕ

БУДУЋИ ДА СУ ЗАХТЕВИ који се стављају пред државнике најчешће веома конкретни, и Пашићеви аутографи у овом периоду углавном носе печат практичности. Тако, на пример, кад као председник владе, у фебруару 1904. године, пише Будући програм о привредном и финансијском развоју земље, наоружању и модернизацији војске, развоју демократских установа и уклањању свих облика економске зависности од великих држава, у првом реду Аустроугарске, Пашић се углавном бави разрешењем низа микропроблема до у детаље, као што су, на пример, "врста воћа - нарочито феле које се траже на европској пијаци и које могу дуго да трају", начин паковања робе, развијање корпарства у том циљу, обезбеђење довољног броја железничких вагона, елеватора за пшеницу и сл.

У овој фази нема великих теоријских решења ни идеолошког профилирања државе. Пашић се учвршћује на власти, између осталог и тиме што је обавља најбоље и најсавесније што може. Супротно мишљењима о њему као "човеку досетке", Пашић је веома много радио и све његове одлуке су претежно плод веома озбиљних припрема којима је луцидан израз представљао тек зачин.

Јован Јовановић Пижон и Никола Пашић, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Овде је неопходно осврнути се на чињеницу да се у текстовима о Пашићу у овом периоду далеко више пажње посвећивало његовом "скретању" од социјализма него чињеници да је немалим делом услед Пашићевих напора Србија постала економски и политички независна држава.

Тачно је да је Пашић, као и његова Радикална странка, по доласку на власт донекле мењао низ својих схватања, па тако и схватање о држави. То је онај критични моменат сваког покрета када прераста у поредак и када се неминовно мора одрећи идеализације коју му је допуштала опозициона ситуираност у друштву. Свакако да је било лакше налазити другима грешке, него не грешити, те Пашић, доследан свом политичком реализму, мења свој однос према држави у мери у којој сматра да ће од тога и народ и држава имати више користи него од интрасингентног покушаја спровођења својевремено зацртаних програмских начела чија је функција, како се све више дало видети, била пре свега мобилизациона, дакле на плану привлачења маса у редове странке.

ЧЕСТИ НАПАДИ НА ПАШИЋА који трају од његовог времена до наших дана због одступања од партијских, неретко социјалистичких идеала и начела с којима је Радикална странка започела своју борбу, дају се научно амортизовати чињеницом да нема и није било странке која је имала апсолутно реалан програм, или која га се по доласку на власт у потпуности држала. Напросто, раскорак програматске теорије и државничке праксе се увек касније аналитички препознаје као раскорак жељеног, могућег и стварног. Пашић није могао бити изузетак од тог правила.

У трећој фази свог схватања и одношења према држави Пашић ће веома активно учествовати у слому две државе - царевине и стварању једне нове државне заједнице која ће се на крају обликовати као југословенска. При том ће, борећи се пре свега за интерес српског народа, учинити и неке друге нове и старе државе, пре свега Албанију, Бугарску и Румунију, мањим него што су планирале не само оне, него и велике силе.

Никола Пашић на венчању ћерке Паве, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Излишне су расправе да ли је његово решење било "велика Србија" или југословенска држава. Његово решење је било и једно и друго. Прво пожељније, друго остварљивије. Напросто се заборавља да Пашић ни за много мање важне ствари никада није имао само једно решење.

Нема никакве сумње да је за њега идеално решење била српска национална држава или бар југословенска државна заједница у којој би сви Срби имали и посебну, територијално заокружену целину. Међутим, то је превазилазило и његове могућности и могућности Србије. При том о свему томе нити је одлучивао само Пашић, нити само Србија. Њему је преостајало да чини највише што може, да реализује оно за шта сматра да је најбоље по српски народ, али да при том пази и да му се ни друго решење не исклизне. Истини за вољу, Пашић је рано почео да размишља о заједничкој држави најпре са Хрватима, а потом и с другим Јужним Словенима, иако никад није мислио да је то најбоље, већ само могуће, па чак и присилно решење.

Препоручујемо

Друштво

0 3

СРБИ САМИ МОРАЈУ ДА ИЗБОРЕ СЛОБОДУ: Стварање Светог савеза православне Русије, римокатоличке Аустрије и протестантске Пруске

09. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 1

СРБИЈА У ВРТЛОГУ ВЕЛИКИХ СИЛА: Прилози за историју Другог српског устанка и обнове државе

08. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 2

ЦЕНТАРФОР ОСВАЈА ОРЛОВСКО ГНЕЗДО: Великани српског фудбала између два светска рата

29. 07. 2023. у 07:00

Друштво

0 1

БРАЗИЛ, ЕНГЛЕСКА И НЕМАЧКА НА КОЛЕНИМА ПРЕД ЈУГОСЛАВИЈОМ: Између два рата, док су се функционери свађали, фудбал је цветао

28. 07. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације