Друштво

РАВНОПРАВНО УЈЕДИЊЕЊЕ ДВЕ СРПСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ: Бока у националном препороду прве половине 19. века

Пише: Академик Славенко Терзић

25. 10. 2023. у 07:00

БЕЗ РАЗУМЕВАЊА општег балканског и европског политичког амбијента краја 18. и прве половине 19. века није могуће разумети ни политички ни културно-верски живот Боке.

РАВНОПРАВНО УЈЕДИЊЕЊЕ ДВЕ СРПСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ: Бока у националном препороду прве половине 19. века

За само седамнаест година, од 1797. до 1814. године, Бока је променила пет господара и њихових управа. Миром у Кампоформију (1797) Наполеон је венецијанске поседе Истру, Далмацију и Боку предао Аустрији - престала је да се вијори "застава Св. Марка која се вијала 376 година у Котору и Боки". Лазар Томановић истиче "да је Бокељима под млетачком владом кроз четири вијека већ у крви била прешла скоро потпуна слобода. Разне општине бокешке биле су се развиле у толико засебних република, суревњивих до крајности између себе. Осјећај индивидуалности развио се и између села појединих до највећег степена /.../ Та индивидуалност иде тако далеко, да скоро свако село има свој особити нагласак у говору, а у њеколико и своју различиту народну ношњу".

Радикални политички потреси почетком 19. века изазвали су дубоке промене и у друштвеном организму Боке - од политичког освешћивања и промена у социјалној структури до измена у привредном и кутлурно-верском животу, праћених демографским опадањем и исељавањем. Извесно буђење стигло је са француском управом 1806-1813/14, а касније са јачањем националних покрета четрдесетих година 19. века. Не треба губити из вида општепознату чињеницу да се мали народи, а нарочито балкански често били пиони "на шаховској дасци крупне европске политике".

Суочена са тешким политичким и ратним искушењима од мира у Кампоформију (1797) до Бечког конгреса (1814/15), Бока је у периоду Свете алијансе, од 1815. до 1848. године, живела без ратних потреса. Епохa привидног европског мира, донела је, под аустријском управом, нове политичке, привредне и културно-религиозне изазове. Свест о себи и својој самосвојности Бока је током прве половине 19. века најјасније изразила кроз два историјска догађаја: Скупштином у Доброти 29. октобра/10. новембра 1813. године и Одговором бококоторских општина са Скупштине у Прчању Хрватско-славонском сабору у Загребу 13/25. јуна 1848. године.

ПРВА АУСТРИЈСКА владавина над Боком 1797-1806. године донела је, осим пометње проузроковане одјецима са европских ратишта, једино јачање улоге Католичке цркве на Јадранском приморју. Аустријска влада је у лето 1798. наредила "да православни Далматинци морају светковати све латинске празнике". Истина, православни Бокељи су све до 1810. године били потчињени цетињском митрополиту. Владавина цара Франца (Фрања) од 1792. до 1835. године била је прожета духом снажног верског прозелитизма који ће се нарочито испољити после 1815. године. Од 1792. до 1806. владао је као Фрањо II, последњи цар Светог римског царства, да би се 1806. одрекао те титуле. Две године пре одрицања, 1804. преузео је (као Фрањо I) титулу наследног цара Аустрије.

Бока Которска је почетком 19. века са Будвом и Паштровићима имала око 40.000 становника. Несумњиво је да је крајем 18. и почетком 19. века због ратних догађаја дошло до опадања привредне моћи Боке. Према Нику Луковићу Бокељи су 1797. године имали 300 бродова од којих су многи, ради одбране од гусара, били наоружани са већим бројем топова. Имали су трговачке куће у Трсту и Венецији: породице Верона и Флорио из Прчања имали су трговачке куће у Коринту и Теби преко којих су увозили грчки сир и уље, породице Трипковић и Ивановић из Доброте куће у Драчу ради набавке дувана и у Валони ради набавке црне смоле, а породица Луковић на Крфу ради набавке уља. Нико Луковић тврди да се број бокељских бродова смањио за четрдест, иако неки други подаци указују да није дошло до радикалнијег опадања флоте и да је Бока чак 1805. године имала укупно 396 бродова.

* * * * * * * *

ФРАНЦУЗИ УНОСЕ ДУХ ЛИБЕРАЛИЗМА И ГРАДЕ ПУТЕВЕ

У ПОЛИТИЧКОМ ПОГЛЕДУ Бока Которска је за време прве аустријске владавине "сматрала (се) посебном покрајином (провинцијом) и административно није била потчињена Наместништву у Задру", али је Беч, и поред толерисања старих аутономних привилегија, од почетка испољавао централистичке тежње. Било је разлика у политичким оријентацијама становништва Боке: православни Бокељи су у таквим околностима упирали своје погледе према Цетињу, док су католици били више окренути Бечу, прижељкујући долазак аустријског генерала Рукавине. У једном опису Боке Которске с почетка 19. века који се чува у Библиотеци Поморског музеја у Венецији становништво је приказано на следећи начин: "Становништво броји око 40.000 људи подијељених у три класе: племића, трговаца и кметова. Највећи дио становништва исповједа православну вјеру али католици су богатији".

После пораза Аустрије и Русије код Аустерлица 1805. године, миром у Пожуну (Братислави) 26. децембра 1805. Аустрија се одрекла свих територија у Италији и на јадранској обали.

Одузете млетачке поседе Наполеон је прикључио новоствореној Краљевини Италији.

Запоседајући Истру, Далмацију и Боку Которску Наполеон је увелико стварао претпоставке за даљи продор према Балкану. Русија је покушала да се супротстави француској експанзији на Балкан: почетком 1806. године источно Средоземље и Јадран су постали позорница сукоба између ове две силе. Руски цар Александар I назвао је Боку "једином позицијом која би могла да заустави француске напоре против Истока". Руска ескадра под командом вицеадмирала Дмитрија Сењавина стигла је на Крф јануара 1806. године са задатком да чува Јонска острва, Пелопонез и целу Грчку од упада Француза, а марта исте године ушла је у Јадран и заједно са Црногорцима и Бокељима заузела Котор и успоставила блокаду далматинске обале на којој су се већ налазили Французи.

ПО НАРЕДБИ ВИЦЕАДМИРАЛА Сењавина у Бококоторски залив је пре њега, 16/28. фебруара 1806. године, ушла група бродова под командом капетана бојног брода Хенрика Х. Беле.

Политичку припрему ове операције обавили су прво руски генерал-мајор Марко Ивелић (родом Србин из Рисна у руској служби од 1769) а потом и дипломата Стефан А. Санковски.

Санковски је средином фебруара 1806. године обнародовао да ће становништво Боке задржати све раније повластице и права "као под бившом млетачком владом", додајући нешто касније, јуна 1806, изричиту равноправност обеју вероисповести. Два дана после уласка руских бродова Санковски и митрополит Петар I Петровић Његош објавили су на броду "Азија" да становништво Боке Которске прелази "под покровитељство и чак поданство његовог имераторског величанства". Бока је у том тренутку за Русију била важна и због могућег успостављања везе са Херцеговцима и Карађорђем. Извори сведоче да је искрцавање 140 руских морнара на обалу дочекано плотунима и дизањем андрејевске заставе на которску тврђаву. Руска и црногорска војска су заједно са Бокељима ускоро успеле да заузму целу Боку Которску. Од фебруара 1806. до августа 1807. године Бока се налазила под руском управом: Санковски је постао цивилни управник а генерал-мајор Мусин-Пушкин војни командант. Руска војска је заједно са Црногорцима и Бокељима, 9-22. децембра 1806. године, заузела острва Корчулу и Брач. Мир у Тилзиту 25. јуна/7. јула 1807. године био је "преломна тачка у балканској политици Русије" - она је изгубила све позиције које је градила од 1789. године. Три дана после мира у Тилзиту Александар I је наредио Сењавину да Боку Которску и Јонска острва преда Французима и са ескадром крене према руским обалама.

Француска управа у Боки трајала је од 1807. до 1813. године иако је француски генерал Готије предао Котор почетком јануара 1814. године. Неспорно је да је француска администрација на челу са Виченцом Дандолом, а потом Мармоном и Бертраном, унела дух либерализма и низ новости у области привредног и друштвеног живота: исушивање мочвара, изградња путева, подстицање гајења кромпира, строго чување шума и пошумљавање кршева, сузбијање сточних болести и друге мере.

* * * * * * * *

ИДЕЈЕ О СТВАРАЊУ СЛАВЕНО-СРПСКОГ ЦАРСТВА

У КОТОРУ ЗА ВРЕМЕ француске управе деловала је Слободна зидарска ложа повезана са Великим Оријентом Француске. Разуме се да су у њој главни били Французи али као старешина се помиње и Спиридон Шутовић. Међу педесетак и више чланова Бокеља помињу се Рафо Ивановић, кнез из Доброте, Ђорђе Лазаревић, кнез из Грбља, Андрија Трипковић, капетан у Доброти, Станко Сагић из Паштровића и други. Седиште ложе било је на Тргу Св. Трифуна у кући кнеза Безкућија: по повлачењу Француза уништене су просторије ложе, ритуални предмети и архива. Француска управа је истиче Екмечић "учинила историјски крај средњовековној приморској општини са старим статутима".

Католички клер је био "у апсолутној већини одлучан противник француских управљача" видећи у њима "јакобинце" и "безбожнике".

Француска управа је донела црквену организацију православних Срба у Далмацији. Пре него што је 1809. године прогласио формирање Илирских провинција, Наполеон је 1808, у духу слободе вероисповести и равноправности вера, прогласио и једнакост православне цркве: православни Срби су у Шибенику добили своју епископију, конзисторију (духовни суд), сјемениште и четрдесет парохија са годишњом помоћи од 30.000 лира. За далматинског епископа именован је 1810. године Венедикт Краљевић чијој епархији је припојена и Бока са посебним викаријатом (седиште епархије пренето је 1841. године из Шибеника у Задар).

Крајем марта 1810. архимандрит манастира Крупе Герасим Зелић именован је за генералног викара за Боку. Аустријска власт га је сматрала опасним противником: по наређењу далматинског намесника генерала Фрања Томашића Зелић се крајем јула 1820. јавио аустријском канцелару Саурау који му је саопштио: "Заповидио је Цар да стојиш у Бечу и да се учиш методу аустријском". Остао је конфиниран у Бечу три године, а затим до краја живота у Будиму. Касније, 1869. године, оснива се Бококоторска епархија (почиње са радом 1871), да би 1873. обе епархије биле издвојене из Патријаршије у Сремским Карловцима и припојене Буковинској митрополији у Черновцима.

НАПОЛЕОНОВ ПОРАЗ у походу на Русију довео је и до пораза француских трупа у Боки.

Велику помоћ у новцу и оружју Црногорцима и Бокељима пружила је енглеска ескадра под командом адмирала Фриментла. Артиљерија са енглеских бродова убрзала је одлазак Француза из Боке и прелазак великог дела бокељских општина (осим Котора) у руке Бокеља и Црногораца. Тиме су створени предуслови за одржавање познате Скупштине у Доброти, 29. октобра 1813. године, чија је одлука о уједињењу Боке и Црне Горе била само један корак у процесу очекиваног ширег српског ослобођења и уједињења. Почетак Српске револуције у Шумадији 1804. године одјекнуо је и у Боки... Трговац из Трста Томо Милиновић, родом из Мориња, постао је, лијући топове, Карађорђев топчибаша, док се Јоко Суботић из Рисна са петнаест земљака прикључио Карађорђевој војсци код Сјенице 1809. године. Помињу се и други Бокељи у Карађорђевој војсци као што су Ђуро Живковић и Марко Митровић из Паштровића. Средином 19. века велики брод на једра капетана Илије Рисовића из Херцег Новог носио је име Карађорђе. Неки Бокељи су учествовали и у Другом српском устанку.[...] Због спорог и тешког остваривања Карађорђевог националног програма, црногорски митрополит Петар I је дошао на идеју да предложи "једно уже решење": да се Црна Гора, Бока Которска, Херцеговина и Далмација обједине у Славено-српско царство, са престоницом у Дубровнику на челу са руским царем и црногорским митрополитом као намесником.

* * * * * * * *

БОКА ПОСТАЈЕ ОГРОМНА АУСТРИЈСКА ТВРЂАВА

СКУПШТИНА У ДОБРОТИ 29. октобра / 10. новембра 1813. године (два километра од још увек опседнутог Котора) била је израз ослободилачке мисли Бокеља, Црногораца и Брђана испољена у тренутку краткотрајног ослобођења. Добротску конвенцију, како неки аутори називају одлуку о уједињењу Боке Которске и Црне Горе потписали су у име Боке представници свих шеснаест бокељских општина, укључујући и Будву, Маине, Брајиће, Поборе и Паштровиће, а у име Црне Горе и Брда митрополит Петар I и гувернадур Николај Радоњић. У одлуци се истиче да ће "двије сусједне провинције" заклињући се узајамно Господом Богом "бити вјерне и свагда и сваком случају и догађају остати уједно састављене". Њихови представници изјављују да пошто су се ставили "под високо и моћно покровитељство трију савезних држава Русије, Аустрије и Велике Британије", ако би "игда политичке прилике принудиле једну или другу провинцију подложити се једној понаособ буди којој од речених држава, да ће обадвије дијелити исту судбину, то јест да ће се обадвије подложити се истој влади, уз оне погодбе и с оним повластицама које су уживале и које надају се добити и унапријед".

Убрзо по доношењу одлуке о уједињењу, Скупштина је донела и одлуку о формирању Вијећа двију покрајина које су чинили председник, потпредседник, тридесет представника Боке и девет представника Црне Горе и Брда. Донета је и одлука о формирању Централне комисије са функцијама привремене владе коју су чинили председник и по девет представника Боке и Црне Горе и Брда. Председник оба тела, која су одмах по предаји Котора пресељена у град, био је митрополит Петар I, док је потпредседник комисије био Алвиз Висковић из Пераста. Централна комисија је као извршна власт имала ресоре за финансије (касијер је био капетан Вицко Ивановић из Доброте), за правду, јавну безбедност ("стража") и администрацију. Међу заповедницима страже помињу се сердар Ђико Мартиновић са Цетиња и кнез Јово Тујковић из Грбља. Власт Централне комисије као привремене заједничке владе трајала је нешто мање од осам месеци. Њен рад није био једноставан - како због сталне ратне опасности, тако и због "унутрашњих борби између појединих група и струја".

НАЈКРУПНИЈЕ ПИТАЊЕ размимоилажења било је питање протектората: уместо избора два изасланика који су требали да саопште силама заштитницама - Русији, Аустрији и Енглеској одлуку о уједињењу Боке са Црном Гором, представници католичких општина са центром у Перасту тежили су присаједињењу Аустрији, док су православне општине окупљене око Котора које је подржао и руски пуковник Никић биле за покровитељство Русије.

Митрополит Петар I је, видећи неслогу око питања покровитељства, без шире консултације, упутио сердара Саву Пламенца руском цару Александру I у Париз молећи за покровитељство Русије и потврду "сједињења с Боком и да јој придружи Конавле са границом на Цавтату".

Представници аустрофилске струје под великим утицајем дубровачког опата Јакова Брунација, упутили су аустријском цару Фрању I Петра Луковића с молбом да их прими у своје поданство - истичући да су Бокељи искусили његову "очинску и благу владу од 1797. до краја 1805". Аустријски цар је примио Луковића у Тројесу, 22. фебруара 1814. године, истичући да је "дирнут изразима оданости", обећавши становништву Боке "доказе своје очинске љубави". У одговору руског цара митрополиту Петру I од 20. маја 1814. године решење питања Боке саопштено је на следећи начин: "Мислимо да смо на Ваше задовољство утврдили да та земља уђе у састав аустријске државе, под чијом је заштитом цветала /.../ Према томе позивам Ваше преподобије да у општем интересу не само не сметате поседању градова аустријским трупама, и да се са својим храбрим Црногорцима вратите у своју земљу, него и да употребите свој утицај међу становницима Боке Которске односно безусловне послушности према одлуци савезних држава, уверавајући их да ће се очувати њихова права и привилегије." Аустријске трупе под командом генерала Тодора Милутиновића у складу са одлуком Бечког конгреса окупирале су Боку у периоду од 8. до 12. јуна 1814. године. Тако је Бока, како закључује један аутор, "постала огромна тврђава и важна база за аустријску ратну морнарицу".

Препоручујемо

ЛОБИРАЊЕ УЗ ПОМОЋ ЗЛАТНИХ ДУКАТА: Србија добила медијски рат против британске владе усред Лондона

Друштво

0 6

ЛОБИРАЊЕ УЗ ПОМОЋ ЗЛАТНИХ ДУКАТА: Србија добила медијски рат против британске владе усред Лондона

15. 10. 2023. у 07:00

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СТВАРАО ИСТОРИЈУ: Филип Христић, први представник елите која је градила модерну Србију

Друштво

0 1

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СТВАРАО ИСТОРИЈУ: Филип Христић, први представник елите која је градила модерну Србију

13. 10. 2023. у 07:00

КУРШУМ ЗА ГЕНЕРАЛА ПРАОЦА ВЕЛИКИХ ПОБЕДА: Припреме за ослобођење старе Србије зауставио Мајски преврат 1903. године

Друштво

0 2

КУРШУМ ЗА ГЕНЕРАЛА ПРАОЦА ВЕЛИКИХ ПОБЕДА: Припреме за ослобођење старе Србије зауставио Мајски преврат 1903. године

12. 10. 2023. у 07:00

ТВОРАЦ НОВЕ ВОЈНЕ ДОКТРИНЕ ПОЗНАВАО СРПСКОГ ВОЈНИКА У ДУШУ: Крајем 19. века српска војска је устројена по европским стандардима

Друштво

0 2

ТВОРАЦ НОВЕ ВОЈНЕ ДОКТРИНЕ ПОЗНАВАО СРПСКОГ ВОЈНИКА У ДУШУ: Крајем 19. века српска војска је устројена по европским стандардима

11. 10. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

АЛАРМАНТНО! ПРИПРЕМИТЕ ЗАЛИХЕ ЗА 72 САТА: Европа пред катастрофом, a ове земље у опасности

Свет

0 14

АЛАРМАНТНО! "ПРИПРЕМИТЕ ЗАЛИХЕ ЗА 72 САТА": Европа пред катастрофом, a ове земље у опасности

У ИЗВЕШТАЈУ о цивилној и војној спремности Европе, који је објављен у среду, наводи се како би становници Европске уније требало да прикупе залихе неопходних потрепштина у случају избијања рата или неке друге велике опасности, пише "Њузвик".

04. 11. 2024. у 16:15