ИСТОРИЈСКО И ПРИРОДНО ПРАВО НА СРПСКОЈ СТРАНИ: Од ослобођења и уједињења јужнословенских народа до идеје отрежњеног Југословенства

ЗА ГАРАШАНИНОВО схватање државе уопште, необично је важан један његов "рукопис већег обима", кога би у интересу утемељења наше политичке науке не само на интернационалним, него и на националним идејним темељима вредело објавити.

Кнез Михаило Обреновић , Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Гарашанинова дефиниција сваке државе у тој "књижици" (како је он називао) гласи:

"Држава је природно-нуждно условје историчног бића народа, ван државе човек нема живота нити историје: због тога свако човеческо дејствовање почиње тек с државом".

Гарашанин, који је очигледно читао и Русоов "Друштвени уговор" и Монтескјеов "Дух закона", већ тада, средином педесетих година XIX века, необично рано за Југоисточну Европу, говори у овом спису о правној држави.

У том и познијим списима теоријско-политичког карактера, Гарашанин сматра да је држава "Србија створ Револуције словенског елемента против турског државног бића - она је призната кристализација језгра христијанско-славенски интереса у Турском царству и основ даљег развитка истих". Као таквој, њен задатак је, или окупљање "свих Југословена у једну државу, или бар у један од више држава сојуз". Као што се види, Гарашанин, иако прихвата југословенску државу, односно "више држава сојуз", благу предност даје централистичкој у односу на федеративну, а нарочито конфедеративну југословенску државу.

Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Главна преокупација му ипак и тада остаје окупљање свих Срба у једну државу као у, пре свега, етничку заједницу, јер, "Срби, који су народ у Босни и Срби у Књажевству Србији или у Црној Гори, Срби Хрватске и Славонске војне границе и они који су у Војводству знаду се сви као један народ".

Као специфичност српског народа запажа његову историјски условљену разноврсност, од верске до карактеролошке. За њега су босански муслимани Срби којима признаје специфичност међу Словенима: "Босански Турци или правилније муслимански Срби, сасвим су неко особито појављење у Славенству".

ЦРНОГОРЦИМА, КОЈИМА признаје државност дугу преко 150 година, пребацује карактеролошку уображеност израслу на ратништву које је "укрепило Црногорце у дрзком мишљењу, да је Црна Гора од пропасти Србског Царства носиоц христијанско-славонске државне идеје Стефана Душана Силног". Ипак, по Гарашанину, ни Црногорци, ни босански муслимани, ни било који други део српског народа не може због својих локалних специфичности бити одбачен од српске матице: "ма само одрећи се немогуће јединствене свести Срба, свагда као част србског народа и у свези с овим стојећи сматрати".

Након 1848. године не помиње много југословенско, већ опет далеко више, "Србско Царство", чији су погледи окренути ка Истоку.

Руски страхови од српских амбиција заузимања Цариграда били су реални, бар када је реч о концептима које су правили српски државници. Тако се Гарашанин директно изјашњава да намерава Цариград "главном вароши тог правоверног Србског царства учинити". Разлог за ово, очигледно излажење чак и из граница Душановог царства, Гарашанин налази у чињеници да је Цариград "бисер славенског истока".

Врло значајни елементи Гарашаниновог концепта државе настају шездесетих година XIX века, у време другог властодршства кнеза Михаила.

На пример, у тајну српско-грчку конвенцију настојао је 1861. године уградити своје идеје о српској држави из "Начертанија". Краљевство Србско би као и у "Начертанију", поред Србије у свом саставу имало и Босну и Херцеговину, Стару Србију, Горњу Албанију, а једина дилема се јавља око Црне Горе. Она је виђена као природни саставни део Краљевства Србског, али Гарашанин несигуран у праве намере Црне Горе, чини ограду када, предлажући улазак и Црне Горе у Краљевство Србско, каже: "У случају ако ова не би постојано остала при томе да сачињава књажество одвојено и независно".

* * * * * * * * * *

"Толковање артије" за стварање балканског савеза

БИТНО ЈЕ УОЧИТИ две новине при анализи његовог концепта државе у овом времену. Прво, Гарашанин дефинитивно напушта позицију вазалности српске државе, штавише, инсистира да "цељ" Србије треба "да буде распадање Турског царства, а не делење и никако одржање" (подвукао Д. С.). Друго, методи за које се Гарашанин опредељује први пут се дефинишу као револуционарни, односно револуционарно-ослободилачки. Србија има задатак да припреми устанак тако што ће организовати "револуционарне покрете" у неослобођеним српским земљама, а треба и да "добави нужно оружје те да снабде потребе Провинција Босне, Ерцеговине и Бугарске, у којима би се могли подићи покрети револуционарни".

Исто тако се у овом значајном српском предлогу српско-грчке конвенције, те 1861. године, захтева истоветно коришћење таквих метода и са грчке стране. Њено је да подигне револуционарни покрет и устанак припремајући и наоружавајући народ Тесалије, Епира и Македоније.

Никола Пашић, Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

У "толковању артије", које је за регента по овој конвенцији припремио Гарашанин, излаже се цео геостратешки спектар решења која би из овог договора могла произаћи. Како је то више домен историјске науке, задржаћемо се само на тумачењу државотворног концепта у том времену.

Прво, то је концепт искључиво српске државе. Друго, Гарашанин се усмерава ка југу, ка областима у којима је својевремено царевао Душан Силни, што упућује да се Гарашанин и овде ослања на историјско право. Међутим, сада се Гарашанин позива и на природно право захтевајући територије које су економски и војно потребне Србији. Као залог осигурања изостанка доминације и са српске и са грчке стране у Југоисточној Европи, предлаже стварање бугарске државе као противтеже свима, па и поделу све три поменуте државе на "више држава" ради историјски условљене разнообразности.

РЕЗУЛТАНТА БИ БИО Балкански савез, лабава конфедерација, односно "србско-грчки-бугарско-арнаутски бунд". Балкански савез би учинио балканске народе мање зависним од поигравања великих сила. Проблем тог савеза је проблем његове будуће оријентације.

Европа, на којој је било да подржи или одбаци ову идеју балканских државника, по свему судећи није желела уједињени Балкан. Сам Гарашанин зато признаје "сумњиво је да би овај србско-грчко-бугарско-арнаутски бунд давао доста јемства Европи против планова својих суседних великих сила".

Југословенству се Гарашанин враћа у Програму југословенске политике који је упутио Штросмајеру марта 1867. године, само шест месеци након што је склопио први уговор између Србије и Црне Горе. То омогућује закључак да би у анализи Гарашанинових планова будуће државе требало избећи искључивости које су се сводиле на тврдње да је он само за Велику Србију или само за Југославију.

Он је, попут Николе Пашића много касније, обе ове варијанте све време посматрао као два израза могућности да се цео српски народ нађе, сам или са другима, у својој држави. Као потврда за то нека послужи податак да се у поменутом уговору између Црне Горе и Србије, који је у великој мери креирао Гарашанин, изричито тражи да се "цео српски народ у Турској има ослободити и ујединити 'у будућу Велику Србију'" (то је и прва званична употреба тог термина - прим. Д. С.), а у Програму југословенске политике (који је, пошто је достављен Штросмајеру неки месец касније, морао бити конципиран у приближно исто време када и Србско-Црногорски уговор) да се "југословенска племена" уједине у једну савезну државу. Федеративно уређена држава потпуне верске толеранције, ипак, више није планирана као творевина стварана само српском крвљу. Гарашанин овом приликом недвосмислено захтева да сви народи поднесу равноправан терет ради стварања равноправног добра у форми заједничке државе, што указује на еволуцију његовог почетног концепта у државнички компликованији пројекат, као и на Гарашанинов пређени идејни пут од виђења Срба и Србије као јединог праксеолошки делатног фактора ослобођења и уједињења јужнословенских народа до идеје отрежњеног југословенства.

Препоручујемо

Друштво

1 7

ВАТИКАН КАО ЛАБОРАТОРИЈА ИДЕЈА: Стварање Хрватске бановине и настанак српског културног клуба

17. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 5

СРБИ УШЛИ У НОВУ ДРЖАВУ БЕЗ ФОРМУЛИСАНОГ ЦИЉА: Политички изазови за стабилизовање нове Југословенске заједнице

14. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 6

НАДБИСКУП БЕЗОЧНИ ФАЛСИФИКАТОР ИСТОРИЈЕ: Извештај Алојзија Степинца Папи Пију XII у мају 1943. године

08. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ХРВАТИ ОСПОРАВАЈУ КРИВИЦУ СВОГ "БОЖЈЕГ ПРАВЕДНИКА": Питање беатификације и канонизације Алојзија Степинца

06. 12. 2023. у 12:18

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације