ПРВИ СРПСКИ НОВИНАР И УСТАВОТВОРАЦ: Димитрије Давидовић је вишеструко задужио наш народ

СРПСКОГ великана који је био један од стубова државности Србије у првој половини 19. века, Димитрија Давидовића, кад га се сете поводом неке годишњице, својатају и новинари и уставотворци.

Димитрије Давидовић је написао устав либерално демократске оријентације, Фото Музеј Србије, Историјски архив Крагујевац, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Фејсбук" и "Википедија "

Истина је да припада и једном и другом соју, у Бечу је 1. августа 1813. штампао први број “Новина Сербских”, које се сматрају првим дневним листом у Срба, али је истина и то  да је био и много више од тога - врстан дипломата, законодавац, државник, писац, па чак и, не баш успели, мада приљежни историчар . Најзначајнији је по томе што је отварао разноврсне капије слободе неслободним Србима - и као “отац српске штампе” и као човек који је 1830. године издејствовао хатишериф о унутрашњој аутономији Србије и као творац тзв. Сретењског, као не само првог српског, већ и за оно време веома модерног и слободоумног устава .

Рођен 23. октобра 1789. године у Земуну у трговачкој породици. После нeзавршене гимназије у Сремским Карловцима, започео је студиј филозофије у Кежмарку, а наставио га у Пешти, где је потом студирао и медицину. У Беч  је прешао 1812. године ради завршетка студија медицине. Но, судбина је хтела да по доласку у Бечу ради на ангажовању буђења националне свести код Срба и других Јужних Словена. Када је покренуо новине Димитрије Давидовић је имао свега 24 године.

Међутим, Аустрија није дозвољавала да се штампа било шта што би могло да компликује њене односе са Турском.  Отуда се у “Новинама Сербским” ништа није писало о Србији... и Давидовић је запао због тога у велике финансијске невоље...и  1822. године је угасио лист и са породицом прешао у Србију са жељом да на тлу Србије покрене прве дневне српске новине што је и остварио али тек након дванаеаст година.

ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ  је задужио српски народ  далеко значајнијим делима. Још у време свог боравка у Бечу за време одржавања Бечког конгреса (1814-1815), а и касније непрекидно је   чинио  значајне политичке услуге Србији и Србима. Остало је  забележено да је заједно са протом Матијом  Ненадовићем успео да буде примљен 20. маја 1814. године у аудијенцију код аустријског цара. Њиховој молби да помогне царским ауторитетом повратак Срба у Србију који су избегли након Првог српског устанка, цар Франц ипак није изашао у сусрет отворено им рекавши да му то не дозвољава његов, тренутни однос са Турском. Зато његова одлука да из Беча дође у Србију нити је била изненадна нити је у Србији некога изненадила.

Прва страна Сретењског утава из 1855. године, Фото Музеј Србије, Историјски архив Крагујевац, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Фејсбук" и "Википедија "

По доласку у Србију 1821. постао је убрзо секретар кнеза Милоша, а потом министар спољних и унутрашњих послова. Уживао је књажево поверење и знао све његове приватне и државне тајне. Огроман је допринос Димитрија Давидовића у изради по Србе веома повољних хатишерифа из 1830. и 1833. године. Њима је Србија престала бити турски пашалук и призната је од Турске као аутономна кнежевина... Султановим бератом је признато наследно право кнежевског достојанства.

Димитрије Давидовић је био што писац, што иницијатор веома великог броја важних закона и прописа. Поменимо само пропис о реорганизацији Велике школе, о оснивању Војне академије, Богословије, музеја, “Ученог друштва”...

Ипак, круна његовог политичког прегнућа је стварање првог српског устава 1835. године.

Тада, када је више од пола Европљана још увек живело у државама без устава, мала и још не сасвим слободна Србија је захваљујући Димитрију Давидовићу усвојила и кнежевом заклетвом потврдила један одиста напредан и демократски Устав.

СУКОБ СА КНЕЗОМ ЗБОГ НОВИНА

У КРАГУЈЕВЦУ су 5. јануара 1834. године штампане “Новине србске”, које су 1843. преименоване у “Србске новине”, да би 1870. добиле назив “Српске новине” које ће задржати до краја свог постојања 1919. године. Но, Димитрије Давидовић је веома кратко уживао у својој радости . Након само 15 месеци уредниковања дошао је у сукоб са књазом Милошем и морао да напусти и посао уредника и Србију.

* * * * * * * * * *

Велике силе укидају Србији највиши правни акт

УСТАВ ЈЕ БИО састављен од 14 глава које су укупно имале 142 чланова.Низ одредби тога устава су у равни најдемократскијих и најпрогресивнијих европских антифеудалних решења онога времена. Решења нису ишла ни у корист осиљеног кнеза нити његових супарника.  Давидовић је мудро скројио, по мери Србије, један уставни крешчендо њене сељачке револуције.

Већ наслови, а још више и садржаји прве три главе Сретењског устава : “Достоинство и простор Сербије”, “Боја и грб Сербије” и “Власти сербске” јасно упућују на њену практичну сувереност. У уставу се Србија прецизно назива “независимо књажевство”, одређују се застава ( “отворено црвена, бјела и челикастоугасита”) и грб као државни симболи, а Совјет се по први пут назива “државним”, што до тад ни један хатишериф није садржао. Да је Србија слободна земља најјасније је показивао члан Сретењског устава у коме пише да “роб како ступи на српску земљу онога часа постаје слободним”.

Грб Србије, Фото Музеј Србије, Историјски архив Крагујевац, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Фејсбук" и "Википедија "

Да је Србија демократска држава указивао је уставни положај Скупштине без чијег одобрења се “никакав данак не може наложити нити ударити”. Уведен је и принцип поделе власти уставном одредбом “да су три власти сербске - законодателна, законоизвршителна и судејска”. Законодавну и управну требало је да врше књаз и Совјет. Законодавна процедура је била тако осмишљена да министри (попечитељи) предлажу закон Совјету, уколико га Совјет усвоји подноси га књазу на одобрење. Књаз је имао право да два пута стави вето на предлог закона, међутим, уколико и трећи пут Совјет да позитивно образложење предлога закона, књаз га је морао аутоматски одобрити.

Позиција књаза је заштићена низом одредби, почев од тога да “не одговара ни за какво дјело владјенија ни прављенија”, па све до тога да њега као “главу државе” не може “нико ни тужити ни судити” чиме се одрицало такво право не само његовим ривалима, већ и Турској као држави...Књажева власт је у великој мери пренета на Државни совјет који представља извршну власт у лику шест попечитеља (правде, унутрашњих дела, финансија, спољних послова, војске и просвете), председника и секретара.

САЗИВ СКУПШТИНЕ  је био предвиђен најмање једанпут годишње (на Ђурђевдан) а сви крајеви Србије су били заступљени са одговарајућим бројем депутата. Скупштина је одређивала висину пореза и књажеве плате, и заједно са Совјетом имала да бира новог кнеза уколико би изумрла династија Обреновића. Установљена је војна обавеза. Војска је у једном делу требало да буде стајаћа, а делом да буде уписна (по позиву из потребе).

Устав гарантује свима право на заштиту приватне као неприкосновене својине, затим  право на приватност будући да “Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обшченародну штету”, једнакост пред законом и садржи још много за оно време веома модерних идеја.

Застава Србије, Фото Музеј Србије, Историјски архив Крагујевац, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Фејсбук" и "Википедија "

Нажалост, овај устав којим се Србија и данас може поносити, ако ни због чега другог, а оно због његове либерално демократске оријентације, био је врло кратког века. Зла воља великих, пре свега Русије, Турске и Аустрије  учинила је да после шест недеља буде опозван, а да Димитрије Давидовић као његов творац, буде  на интервенцију Русије протеран  са Милошевог двора.

Оптужба је гласила да се овим уставом уноси револуционарни “француски расад у српску шуму”. Конзервативне снаге у три велике царевине биле су више него узнемирене “уставним чудом” Србије. Као ретко када сложиле су се у свом ставу. Устав је морао бити укинут. Србија је морала  бити кажњена за искорак у будућност која јој још није била ни од кога одобрена. Проблем је био у томе што је још увек у многим европским државама, а о Турској и Русији да и не говоримо, реч уставност била синоним за реч револуција.

Што се његовог творца, Димитрија Давидовића тиче, када буде три године након губитка кнежеве милости, тешко болестан и заборављен од свих умро 6. априла 1838. у крајњем сиромаштву свог смедеревског егзила, вест о његовој смрти, смрти човека кога су до пре пар година у Бечу звали српским Метернихом,  неће бити забележена чак ни у новинама које је он основао, а које су поживеле након њега скоро сто година.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ХРВАТИ ОСПОРАВАЈУ КРИВИЦУ СВОГ "БОЖЈЕГ ПРАВЕДНИКА": Питање беатификације и канонизације Алојзија Степинца

06. 12. 2023. у 12:18

Друштво

0 0

НАДБИСКУП СМРТИ НИЈЕ БИО СОЛУНСКИ ДОБРОВОЉАЦ: Алојзије Степинац – злочинац или светац – неканонизовани блаженик

05. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 6

ПРИСВАЈАЊЕ ЈЕЗИКА ПРЕКО ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Епилог систематске кроатизације српског простора у другој половини XIX века

02. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 33

КРОАТИЗАЦИЈА СРБА КАТОЛИКА: Хрватско отимање дубровачке српске писмености и ћириличних и латинских књига

01. 12. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације