СВЕТ ЈЕ ГЛЕДАО ОЧИМА СВОЈЕ НАЦИЈЕ: Јован Мишковић, најученији српски војсковођа у новом веку

ИАКО је, без сумње, Jован Мишковић пре свега великан војне струке не може се пренебрећи чињеница да је он, већ самим тим што је био министар, уједно и државник, односно политичар.

Jован Мишковић са сином , Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Осим тога, чак и да није био министар, Јован Мишковић је попут других великих људи имао своје политичке ставове и идеје које завређују пажњу и данашњих истраживача, ако ништа друго, оно због потпунијег осветљавања његовог лика и дела.

Рођен је у Неготину 6. јула 1844. године. Нећемо погрешити ако развој политичке мисли Јована Мишковића поделимо у две основне фазе. Прва фаза, коју условно можемо назвати младалачком је више приступачна за истраживање и омогућује лакше доношење закључака у погледу идентификације карактера Мишковићеве политичке мисли. Његова тадашња политичка мисао и укупни политички ставови се могу окарактерисати као апсолутни патриотизам. У том периоду нису приметне Мишковићеве наклоности некој од тада важећих политичких струја и странака у Србији, већ из простог разлога што се од војске захтевала, ако не аполитичност оно бар зацело апартијност.

Мишковић је заљубљеник у слободу свога народа и поклоник његова сваковрсна добра, а не само сигурности живљења коју народу обезбеђује војска квалитетном одбраном заједнице.

У тој, искључиво родољубивој фази ослобођеној дневно-политичких калкулација Јован Мишковић се сав посветио унапређењу интереса српства. Тако треба разумети његову опредељеност да се као официр бави не само географијом, археологијом, етнологијом, већ и бележењем језичког блага, унеколико настављајући дело Вука Караџића и то уз подршку Стојана Новаковића. Просветитељски карактер тог његовог, више друштвеног него научног ангажмана огледа се и у томе што је бележио и распростирао алтернативну медицину односно, како се то онда говорило - народно лекарство.

У ТОМЕ ЈЕ БИО толико успешан и тиме занет да је одбијао чак и примедбе Стојана Новаковића, који је настојао да га одврати од истраживања лековитог биља и начина лечења биљем сматрајући да Мишковић није на том пољу довољно стручан. У опором одговору Мишковића Новаковићу јасно се види Мишковићев мотив бављења тиме:

Генерал Jован Мишковић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

"Ако ми будемо чекали да Панчић и стручни људи покупе ботаничке и друге називе то зацело још задуго нећемо имати своје рођене терминологије за ботанику и друге шпецијалне науке."

Вредни Јован Мишковић је очито сматрао да официр ако може треба да буде и на тај начин у служби свом народу те није чудо да је предложен за почасног члана Српског лекарског друштва 28. 10. 1873. године за своју приљежност и постигнуте резултате баш на плану фармакогнозије, односно науке о лековитом биљу.

Опијен бригом за нацију и успешном војничком каријером, Јован Мишковић је неминовно занемаривао породицу. Горка је иронија судбине да човек који је непрекидно сакупљао фармакогнозијску грађу, зарад целог свога народа, није могао наћи лека ниједном свом детету. Или, можда се тиме бавио баш да би им нашао лека.

Мишковићева истраживачка ширина обухватала је и националну историју. Од својих младалачких дана па до смрти та страст га није напуштала што потврђује низ његових чланака, а круну тих напора чини дело "Косовска битка - војноисторијска расправа". Да су у питању квалитетни текстови сведоче похвале великог српског историчара Илариона Руварца. У тој фази сви Мишковићеви радови су прожети тоном патриотизма без обзира на њихову тематику. Мало ко је од српских официра тога времена, као Мишковић, својим укупним делом потврдио исправност тезе да свет гледамо својим очима, али да га видимо очима нашег колективитета.

* * * * * * * * * *

Поставио темељ модерне српске војске

ЈОВАН МИШКОВИЋ је, без сумње, на укупан свет гледао очима своје нације. Посматрајући све кроз војно-патриотску призму, он пише о удаљеним планинама старе Србије, Црне Горе и Херцеговине као о слици поробљене браће, а лирско патриотска нота је присутна и у чисто војним извештајима и записима. Отуда бележи то да је Београд као "какав стари, у бојевима оседели ратник, који је славна времена преживео па жали што он није са њима заједно угинуо".

Као официр обављао је готово све командне и друге дужности које су биле у тадашњој српској војсци. У Српско-турском рату 1876/1877. године био је командант Чачанске, а потом Ужичке бригаде и командант Књажевачке војске, потом начелник Штаба Тимочке војске и начелник Оперативног одељења Врховне команде. У Српско-турском рату 1885. године био је командант Дринске дивизије, која је учествовала у бици на Сливници. Од 1888. до 1890. године обављао је дужност начелника Главног генералштаба.

НА ДУЖНОСТИ министра војног Јован Мишковић је први пут био од 1878. до 1880. (у 34. години живота), а други пут 1897. и за то време спровео је "преустројство" српске војске, Главног генералштаба, Војног министарства и Војне академије, чиме је поставио темеље модерне српске војске. Поред осталог, као министар војни посебну бригу је посветио "преустројству" Војне академије, где у програму њеног реорганизовања каже "да специјално образовани официри из ње излазити могу"...А бити српски официр била је не само част већ и чврст доказ социјалног и културног успона. [...]

Стојан Новаковић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Преломни, иако не тако видни тренутак у развоју Мишковићеве политичке мисли, нарочито делања, треба везивати за моменат његовог постављења за ађутанта кнеза Милана Обреновића 21. 8. 1878. године...Бити у двору, као центру политичке моћи уз скуте првом човеку државе, на једном од практично најважнијих војно-политичких места у државном апарату у времену у коме Србија ратује и спрема се за нове ратове, значило је неминовно бити у вртложним политичким водама. Каква је моћ дворске политике и колики је њен утицај на војне каријере показује пар података. Када је 1. 10. 1878. године постављен за министра војске понуђен му је и чин пуковника. Из скромности, одбио је унапређење, остао као министар у чину потпуковника, иако је српска војска имала генерале - Фрању Заха, Косту С. Протића, Ранка Алимпића, Јована Белимарковића и Милојка Лешјанина. Пуковник ће постати тек 1883. године када је немали број његових школских другова из Војне академије већ имао тај чин.

СКЛОНОСТ КА НАУЧНОМ РАДУ

ЗА ПИТОМЦА Артиљеријске школе, односно Војне академије, примљен је 6. септембра 1860. године, коју завршава 1865. године као четврти у класи са средњом оценом 4,86. Дакле, као што се види, био је одличан питомац и већ тада показао посебну склоност за решавање војничких задатака и за научни рад. Као питомац веома добро је схватио значај земљишта као једног од фактора оружане борбе, те приликом путовања кроз Србију, које је сваког лета са питомцима организовала Војна академија, брижљиво је водио белешке са тих путовања, посебно о земљишту и његовим карактеристикама. То ће бити почеци његовог научног рада чије ће резултате касније користити у многим истраживањима и научним подухватима.

* * * * * * * * * *

Велики утицај на политичка збивања из позадине

СА ЖИВОТНОМ зрелошћу и са вишим чиновима долази до његовог приближавања дневној политици. Као доследан обреновићевац Јован Мишковић је неумитно следио кривудаву политичку линију Милана Обреновића. Отуда недовољна политичка одређеност код Јована Мишковића у другој фази развоја његове политичке мисли и дела. Он ће, додуше, заувек остати родољуб. Међутим, прагматизам кнеза Милана неће оставити ни њега објективним, као што га није могао оставити аполитичним. Отуда је тешко изрећи суд о некаквом јасном Мишковићевом опредељењу за либерале, напредњаке или конзервативце. Документи показују да је Мишковићев утицај на политику био релативно прикривен али, велики, понекад чак и одлучујући. То код Јована Мишковића представља потврду о његовој умешаности у један нарочити вид политике која се и у политичкој теорији и у колоквијалном вокабулару назива дворска политика, за то је веома илустративан пример рецимо када отворено стаје на страну одбачене кнегиње Наталије што даје потврде политичкој чаршији за разне претпоставке и оговарања.

Мало познате детаље о свом ангажовању у тим нимало војничким биткама између кнеза и кнегиње и њихових политичких присташа Јован Мишковић је изнео у књизи "Последњих 6 година наше новије историје" која је објављена 1892. године у Београду. У њој је правдао свој, заправо, политички ангажман у тој бици за моћ речима "да је била сваког поштеног човека дужност бранити ову жену и њена погажена материнска права" . Иако за разлику од Мишковићевих првих радова ова књига није споменик српском народу већ једној дворској политичкој опцији, о њеној историјско-научној вредности довољно говори и то што је Слободан Јовановић користио у својим радовима као валидан извор.

Јован Мишковић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

ИЗВЕСНО ЈЕ да су нестабилност и прагматичност српске политике тога доба и Мишковићева судбина били тесно повезани, иако се о томе мало зна. Рецимо када је 1886. године кнез Милан покушао да формира владу у договору са Јованом Ристићем, као будућим председником владе, и Јованом Мишковићем, као министром војним, управо ће захтев пуковника Јована Мишковића да му се "унапред, без претходне сагласности осталих министара, обезбеди 14 милиона динара за потребе војске", бити узет као основ за преиспитивање краљеве одлуке и довести до формирања сасвим друге напредњачке владе са Гарашанином на челу у којој више није било места за Јована Мишковића. Уместо њега министар војни постаће генерал Ђура Хорватовић. [...]

Млади, уљудни, увек одмерени, високо и свестрано образовани Јован Мишковић је био рођен за дипломатију. Дипломата није постао из више разлога. Његов последњи политички задатак, одлазак у Русију да би цару Николају II, у име краља Александра Обреновића предао поруку о његовој женидби, на неки начин је симболизирао тезу да је сваки крај заправо могао бити почетак. То што је био одличан војник не потире ову другу могућност, јер уосталом код Срба два добра не иду никада заједно.

Иларион Руварац, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

У унутрашњој српској политици није био употребљен ни довољно ни добро, он сам, пак, није употребљавао друге. Био је страначки пасиван, али је имао развијене политичке идеје иако их није јавно промовисао. И поред зазора Милана Обреновића од неполитизираних официра успео је да га освоји врло млад. Да је ипак још као млад желео да утиче на високу политику доказује низ детаља попут писма Стојану Новаковићу од 7. 8. 1877. године које је заправо ништа друго до политичка порука врху државе у вези могуће одлуке Србије да се упусти у рат против Турске, јер Мишковић тражи од Новаковића да се тај став пренесе на "великом месту". Овде се још зарана показује Мишковићева склоност да учествује у креирању најважнијих политичких одлука на дискретан начин. [...]

* * * * * * * * * *

Дворске сплетке нико није могао да контролише

НЕПРЕКИДНЕ дворске игре нису се могле контролисати и довеле су до тога да Мишковић буде смењен када је по други пут био министар војни. Тачније, краљ Александар Обреновић је принудио владу да поднесе оставку, а потом је нови председник владе, односно председник министарства, како се тада називао, др Владан Ђорђевић понудио Мишковићу место начелника Генералштаба. Огорчен што је влада у којој је он био по други пут министар војни, поднела оставку зарад једне обичне интриге на коју је насео краљ Александар, Јован Мишковић је одбио ту понуду. На то га је обавезивала сопствена реч изговорена у љутини пред краљем да не рачуна више на њега "за никакве комбинације".

Осим тога, Мишковић је у том разговору са краљем испољио бес рекавши да је изнуђивање оставке од владе "исто тако крупна грешка као и удар 1. априла 1893. године и да ће се за последице некада љуто кајати".

Разуме се да се краљу то није могло допасти, па макар долазило из уста верног Јована Мишковића. После тог разговора са краљем генерал Јован Мишковић је пензионисан по хитном поступку те 1897. године у својој 54. години.

Политика и личне трагедије, а не ратови, исцрпли су животну снагу генерала Јована Мишковића. Био је сломљен здравствено, па и духовно, а како и не би када му је претходне, 1896. године умрло и последње његово дете, син Војин у 18. години.

Мишковић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Генерал Јован Мишковић био је победник у свим војним биткама које је водио. Био је доживотни заробљеник само своје нације. Политиком се бавио за свога живота онако како је најбоље знао и умео вођен прво патриотским, а онда и својим личним интересом. Био је не само министар и генерал већ и први , једини председник САНУ који је био активно војно лице (1900-1903. године). На то место га је поставио лично краљ Александар Обреновић.

ПАД ДИНАСТИЈЕ Обреновића условио је и његов политички крај. Као негдашњи тутор краља Александра Обреновића био је неподобан чак и за место председника САНУ те му је мандат на интервенцију карађорђеваца прекинут. Могло би се рећи - краљ дао, краљ узео.

Политика се бавила Јованом Мишковићем и после његове смрти тако што се заправо њиме није бавила. Брзо и свесно је заборављен овај велики човек новије српске историје, јер, када је преминуо 1908. године у својој 65. години он је за све, сем за најоданије пријатеље био само неко "бивши", неко из демонизованог окружења Обреновића.

Поводом смрти Јована Мишковића некрологе су писали сем по службеној дужности и неки његови блиски пријатељи попут проф. Светомира Николајевића, ректора Велике школе, који је био и истакнути члан масонске организације. Тај податак неке истраживаче логично наводи на размишљања и о тој, евентуалној езотеричној димензији Мишковићевог друштвено-политичког ангажмана, али са научне тачке гледишта, пријатељски некролог масона није довољан доказ за било какав суд о Јовану Мишковићу као масону и о његовој политичкој мисли као заснованој на масонским принципима. Чак и да је био масон то не би могло ни на који начин умањити оцену о њему као апсолутном патриоти.

Мишковић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Завера политичког заборава Јована Мишковића се наставила и након Другог светског рата јер социјализам и његова војска нису могли и желели да се много баве Мишковићем зато што је био краљев генерал. Није важно кога краља. Тада је сваки краљев генерал био лик изван сфере узора.

ВАПАЈ ЗА ОКУПЉАЊЕ СВИХ СРБА

НЕМА никакве дилеме да је Мишковић у свом укупном политичком ангажману био и остао пре свега националиста. Довољно је прочитати његов чланак "Општи поглед на окупацију Босне и Херцеговине" па да се види да је као убеђени националиста ипак притом био ближи концепту "Сви Срби у једној држави" који је дозвољавао стварање југословенске државе него класичној идеји Велике Србије. Свестан немоћи Србије да брзо и темељно прошири све своје границе у интересу окупљања српског народа под своје скуте, Мишковић вапи за правдом и будућношћу на начин типичан за присталице националистичке идеологије: "Државна граница повучена на Бечком конгресу и неприродна је и неправична. Кад ли ће доћи време да се ова неправда поправи?"

Препоручујемо

Друштво

0 1

ПРВИ СРПСКИ НОВИНАР И УСТАВОТВОРАЦ: Димитрије Давидовић је вишеструко задужио наш народ

31. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 1

ХРАБРИО НАРОД СВОЈИМ ЈУНАЧКИМ ДЕЛИМА: Ослобођење и обнова државе окосница политичке мисли Црног Ђорђа

29. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 5

УТИЦАЈ ПРЕЧАНСКИХ СРБА НА УСТАНИКЕ: Ратни планови за уједињење свих Српских територија

28. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 6

БУЂЕЊЕ НАРОДА РАСУТОГ ПО РАЗНИМ ЦАРСТВИМА: Просветитељи први заговорници обнове Српске државе

27. 12. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације