КАКО СУ СРБИ ИСПУНИЛИ НЕМАЊИЋКИ ЗАВЕТ НА СРЕТЕЊЕ: Устанак 1804. и устав из 1835. на судбински дан који наговештава победу

Буна је дуго планирана и на Сретење је планула у Београдском пашалуку од Дунава до Дрине. Тиме је испуњено обећање српских кнезова који су се у Манастиру Боговађи 1803. пред духовним вођама устанка Хаџи Рувимом и Хаџи Ђером заклели да ће се дићи народ на оружје против дахија

vikipedija, архива Новости

СРЕТЕЊЕ је у српском обичајном календару дан који најављује велике промене и из кога се тумачи будућност. Србима који су обнављали државност Србије почетком 19. века сретењска симболика није била празноверица већ нешто природно и само по себи разумљиво. Зато су они 1804. одабрали Сретење да узму судбину у своје руке и зарате са одметнутим османским професионалним војницима, јаничарима, што је био изузетно ризичан подухват, јер су ови претходно поразили неколико елитних војних формација које је султан послао против њих.

vikipedija, архива Новости

Српским устаницима је било логично да се буна мора започети у посебном дану. Сретење је имало судбински набој наговештаја велике победе. Као хришћански празник оно подсећа на тренутак када је новорођени спаситељ света Исус Христ посвећен Богу у Јерусалимском храму. У народном веровању на Сретње се сусрећу и боре јалова зима и изобилно лето, које је још далеко али је неминовни победник.

Зато је на Сретење 1804. почела борба са великим циљем: "По Србији земљи да преврне и да друга постане судија". Многе доцније српске историје писане улагивачки према владајућој династији сводиле су почетак устанка на једно место и једну личност, али чињенице говоре другачије:

"Буна је дуго планирана и на Сретење је планула у Београдском пашалуку од Дунава до Дрине. Тиме је испуњено обећање српских кнезова који су се у Манастиру Боговађи 1803. пред духовним вођама устанка Хаџи Рувимом и Хаџи Ђером заклели да ће се дићи народ на оружје против дахија."

vikipedija, архива Новости

Буни су се придружили Срби расејани од Трста до Харкова, неки оружјем а неки знањем неопходним за стварање државних институција. Ту борбу је само накратко омела пропаст првог устанка 1813. која се десила без одсудне битке јер су Вожд и многе војводе и кнезови побегли из Србије чим су сазнали да је Русија закључила мир са Османским царством.

У многим већим народима губитак таквих значајних личности значио би и крај великог подухвата. Витални српски народ се пак невероватно брзо опоравио и изнедрио нове вође које су 1815. на Цвети, који је у српском обичајном календару празник пролећне обнове живота, подигле нови устанак и поразиле Османлије.

Кнежевини Србији је 1830. султановим хатишерифом призната аутономија и широка самосталност у оквиру Царства, али то није био крај борбе. Људима који су сами ослободили своју земљу било је само по себи разумљиво да "Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету" и да "Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним". Та уверења су унета у први Устав Књажества Србије обнародован на Сретење 1835. у Крагујевцу пред више од 10.000 одушевљених Срба.

vikipedija, архива Новости

Темељни правни акт је његов учени писац Димитрије Давидовић промишљено назвао светосавском речју устав и тако повезао обновљену српску државност са средњовековном. Наиме, термин устав је у српски језик увео Свети Сава, пишући прве законе за самосталну српску цркву и државу, а Сретењски уставом је оживљена његова идеја.

Европске монархије су биле запањене дрскошћу мале Кнежевине да донесе "револуцинарну конштитуцију" која је српским грађанима гарантовала људска и имовинска права. Слободарски устав је после страховитог притиска великих сила суспендован после само 55 дана, али то је било само одлагање неминовне победе коју је наговестио судбински празник.

vikipedija, архива Новости

Два Сретења 1804. и 1835. у данашњој науци се сматрају међама периода који је велики немачки историчар Леополд фон Ранке назвао "Српска револуција", означавајући тако јединствен процес истовременог националног и социјалног ослобођење једног народа. Сведочанства које је као савременик оставио су јединствена и непревазиђена, јер није као многи потоњи историчари направио грешку приписујући Српску револуцију појединцима. Ма како они талентовани били. Ранке је као посматрач са стране, неострашћено и без личног интереса да подилази било коме, закључио да су истакнути појединци морали да се појаве у српском народу због његовог духа и моралних закона који су вековима одржавали српску самобитност у непријатељском окружењу.

vikipedija, архива Новости

Он је уочио да ти кодекси имају дубоке корене и трагао је за њиховим почецима, а још више га је интересовало како су они очувани у вековима под османском окупацијом. Помно је сакупљао информације и открио да је "народна црква" установљена по идејама Немање и Саве била чувар српског идентитета после пропасти средњовековне државе, а да су средишта те борбе за самоодржање биле задужбине Немањића.

vikipedija, архива Новости

- Има мноштво историја, у којима су се подсмевали оним силним задужбинама српских краљева, манастирима њиховим, али пошто се срушила држава, коју су они подигли, ове су задужбине највише учиниле да се одржи у један мах и народност и вера - записао је Ранке.

Он је тадашњој Европи открио Србе као народ који не прводи много времена метанишући по црквама, али као дубоко верујући и богобојажљив, са јединственим обичајем, крсном славом. Посебно значајним сматрао је што хришћански празници које је српски народ празновао нису имали само догматски црквени смисао.

"По свима европским крајевима има трага у народном мишљењу од старинског обожавања природе; али је то већином само растурена развалина, нема свезе, не разуме се и не може се разумети. Међу Србима се сва година проведе у обичајима, који одводе мисли на ону тајанствену свезу, у којој човек стоји свезан с природом", записао је Ранке у "Историји Српске револуције".

Разумевање "тајанствених свеза" о којима је с дивљењем говорио немачки историчар временом је нестајало међу самим Србима, највише благодарећи њиховим елитама које су сматрали да су утолико ближе Европи, што више потцењују традиције свога народа.

vikipedija, архива Новости

- Дан државности увек је званично сећање на прошлост, нормирано идеолошким приоритетима. Током 19. века (у епохи Обреновића), централни национални празник Србије биле су Српске Цвети, датум подизања Другог српског устанка 1815. године. После суровог убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић 1903, нови краљ Петар I Карађорђевић суспендовао је већ у јуну све званичне празнике свргнуте династије, и за државни празник прогласио свој рођендан. Стицајем околности 1904. обележавана је стогодишњица Првог српског устанка, тако да је било логично да нови национални празник постане Сретење, дан када је Карађорђе 14. фебруара 1804. у Орашцу одржао збор који се узима као тренутак подизања устанка (датум је истакао историчар Љубо Ковачевић). Престоница је 14. фебруара 1904. свечано украшена, као када су у ранијим годинама празноване Српске Цвети, али збор у Орашцу није проглашен за национални празник, нити му је додељено истакнуто место у комеморативним свечаностима. Иако су то многи очекивали, Карађорђевићи нису прогласили Сретење за државни празник. Рођендан краља Петра остао је најважнији празник, пропагиран као династичка, државна и народна светковина - каже историчар др Милош Тимотијевић.

После Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Југославија) за Дан државности изабран је Дан уједињења, 1. децембар 1918. године. После Другог светског рата комунисти су за национални празник прогласили 29. новембар, дана када је у Јајцу одржано Друго заседање АВНОЈ-а 1943, односно датум када је 1945. Уставотворна скупштина Југославије укинула монархију.

Национално оријентисана опозиција, подсећа др Тимотијевић, поднела је 1991. захтев да се дан збора у Орашцу (организован на Сретење 1804) прогласи за државни празник, али тада још увек владајућа комунистичка политичка структура одбила је овај захтев и наставила да празнује Дан републике, 29. новембар:

- Сретење је за Дан државности Србије проглашено тек 2001. као датум када се обележавају два догађаја: подизање Првог српског устанка у Орашцу 14. фебруара 1804. и проглашавање устава у Крагујевцу 14. фебруара 1835. Највећи допринос овој одлуци дао је историчар проф. др Радош Љушић.

vikipedija, архива Новости

ЦЕНТРАЛНО МЕСТО

ИСТИЦАЊЕ Орашца као централног места подизања Првог српског устанка, а тиме и посредног наглашавања Сретења, започело је тек после Другог светског рата, посебно током обележавања 150 година Првог српског устанка 1954. године (највећи допринос дао је историчар Васо Чубриловић), каже др Милош Тимотијевић:

- Комунисти су на тај начин потирали династички значај Тополе и Опленца које су истицали Карађорђевићи. Ипак, све се одигравало у скученим оквирима контролисаног модела дозираног неговања српске националне традиције.

НЕРАДНИ ДАНИ КАО "МАГНЕТ"

СРЕТЕЊЕ је први пут званично обележено као Дан државности 2002. али организовање новог празника било је превише апстрактно, указује др Тимотијевић:

- Зато је Војска Републике Србије од 2007. године почела да обележава Сретење, али већ од 2012. нови дан Војске Србије постале су Цвети, датум подизања Другог српског устанка. Како би Дан државности - Сретење добио већу популарност изменом и допуном Закона о државним празницима из 2011. одлучено је да се прославља као два нерадна дана.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације