НИСМО ОЧЕКИВАЛИ ПРИВИЛЕГИЈЕ ЗБОГ СВОЈИХ ПРЕДАКА! Диригент Бојан Суђић и архитекта Ђорђе Ненадовић о славној породици која је стварала државу

ПОРОДИЦА Ненадовић једна је од најзаслужнијих за развој модерне српске државе. Порекло воде од обор-кнеза подгорске кнежине Станоја Ненадовића. А током неколико векова, ређале су се личности које су имале велики утицај на историјске токове и однос политичких снага у земљи. Неки су их чак звали "владарима из сенке".

Wikimedia

Сигурно најпознатији били су обор-кнез Тамнавске и Посавске кнежине Ваљевске нахије Алекса Ненадовић, један од најугледнијих Срба, убијен у Сечи кнезова 1804. године, затим његов брат Јаков, војвода из Првог српског устанка, попечитељ унутрашњих дела и председник Правитељствујушчег совјета, као и прота Матеја, аутор чувених "Мемоара", политичар, дипломата и први председник Правитељствујушчег совјета. Прота Матеја покренуо је са стрицем Јаковом у ваљевској и шабачкој нахији Први српски устанак.

Међу осталом децом, прота Матеја имао је сина Светозара, који је стрељан као учесник у завери против кнеза Михаила, 1868. године. Данас од њега воде порекло носиоци презимена Ненадовић. Ипак, најпознатији протин син био је Љубомир Ненадовић, познат као чика-Љуба, књижевник и министар просвете Кнежевине Србије. Он није имао деце.

Светозар је био пешадијски потпоручник у српској војсци, који постаје управник чувеног затвора, Гургусовачке куле, у Зајечару. Године 1862. аванзује за начелника топчидерске апсане, одакле су 1868. кренули атентатори на кнеза Михаила. Стрељан је због наводне умешаности у злочин и планирани преврат у корист династије Карађорђевић. Стрељана су и његова браћа од стрица, коњички капетан Младен и Сима Ненадовић, као и брат од тетке Андрија Вилотијевић. У време смрти, са Јеленом Протић, Светозар је имао петоро малолетне деце, међу којима сина Матеју.

Управо овај Матеја био је прадеда нашим саговорницима, чувеном диригенту Бојану Суђићу и познатом архитекти Ђорђу Ненадовићу.

- Од унука кнеза Станоја из Бранковине, обор-кнеза ваљевске нахије Алексе Ненадовића и његовог сина, проте Матеје Ненадовића и сина му Светозара, сежу директне везе и до мене и моје породице - каже Бојан Суђић за "Новости". - Син Светозара, Матеја Ненадовић, био је истински визионар, индустријалац, изградио је електричну централу у Ваљеву и увео улично осветљење, те је, уживајући велики углед међу суграђанима, постао и председник општине Ваљево. Био је носилац ордена Карађорђеве звезде, ордена Југословенске круне и ордена Светог Саве. Матејин син и мој деда Ђорђе, као студент права био је учесник оба балканска рата, један од 1.300 каплара у Великом рату и носилац највиших војничких одликовања - Златне медаље Обилића за храброст и Ордена Белог орла са мачевима. Као први српски официр ушао је на челу српских јединица у ослобођени Нови Сад. Био је и судија Управног суда, до ослобођења и новог режима, од кога се дистанцирао.

Деда Ђорђе је био ожењен Катарином, ћерком Милана Струнџалића, помоћника министра правде, председника Апелационог суда и члана Касационог суда. Са њом је имао троје деце: Матеју, Милана и Мирјану.

- Моја мајка Мирјана је рођена у годинама пред рат, проживљавајући ратни вихор и касније године младости на рубу егзистенције. Припадност породици Ненадовић јој је представљала озбиљно бреме, док је одрастала у измењеним друштвеним околностима и вредностима. Верујем да је барем део своје етичке непоколебљивости и снаге пренела на мене - каже наш славни диригент.

Додаје и да није било претка по мајчиној линији који се није суочавао са најозбиљнијим животним изазовима и страдањима. Често су били у самом епицентру друштвених ломова:

- Описи бурних догађаја проте Матеје из његових "Мемоара" преносили су се и надаље, обележавајући животни пут потомака, дајући нам свима, верујем, снагу да се над нашим данашњим искушењима само осмехнемо упоређујући их са изазовима из прошлости.

Диригент Бојан Суђић са мајком МирјаномFoto: Privatna arhiva

POGLEDAJ GALERIJU

Суђић додаје да се деца нису осећала "специјално" због породичног наслеђа. Јесу били поносни, али та припадност Ненадовићима никада није истицана као нека посебност, нити су их родитељи оптерећивали историјским бременом. Бојан је још као мали, одлазећи код деда Ђорђа, на зиду виђао "иконостас" са десетак породичних фотографија предака, од проте Матеје, преко чика-Љубе, па Алексе... Ипак, није се пуно причало о славној прошлости, јер се у социјалистичком друштву није пуно држало ни до националне историје, ни до 19. века. У фокусу је и даље био Други светски рат.

Такође каже да Ненадовићи нису били богати, а и оно што су имали развејали су ратни вихори. Од када су се поново вратили у Београд, крајем двадесетих година прошлог века, прво су живели под најам у Молеровој улици, а затим су прешли у други стан, у Краља Милутина.

- Моја мајка је тешко одрастала, било је то време зелене проје и тачкица. Нисмо имали никога на селу ко би нам помогао храном. Тај стан у Краља Милутина био је преко пута моје основне школе, па сам често боравио код деде и баке, чекајући да ме мама покупи. Касније, на факултету, једно време сам живео код њих. Ту сам имао клавир и могао несметано да вежбам и учим - сећа се Суђић.

Средњи Ђорђев син Милан, Бојанов ујак и Ђорђев стриц, није имао деце. Живео је и умро у Бечу.

Најстарији син Матеја, био је редовни професор Архитектонског факултета у Београду. Његови највреднији изведени пројекти јесу зграда "Југооцеаније" у Котору и Православни богословски факултет у Београду. Синови Ђорђе и Милош такође су архитекте. Милош је био професор на Архитектонском факултету, преминуо је током пандемије короне. Ђорђе је професор на Факултету савремених уметности у Београду. Њихов најзначајнији заједнички пројекат који су радили као тим Ненадовића, отац и два сина, јесте зграда Парохијског дома Храма Светог Саве на Врачарском платоу, из 2005. године.

Privatna arhiva

- Моја мајка Софија, која пуни деведесет шест година, такође је архитекта. Један је од аутора пројекта београдског Аеродрома ("Никола Тесла"), отвореног 1962 године. За то дело је добила Седмојулску награду исте године. Занимљиво је да је њен деда по мајци био Лазар, рођени брат војводе Живојина Мишића. Управо га је Лазар повео из села у град и омогућио му да се школује - каже Ђорђе Ненадовић за наш лист.

И он нам је потврдио да у оквиру породице нису много разговарали о историјској улози својих предака, нити су било када због тога очекивали привилегије.

- Први пут сам са разредом, у основној школи, у Војном музеју на Калемегдану, видео заставу проте Матеје. Већину наслеђених историјских артефаката моја породица предавала је црквеним и државним институцијама. У цркви, у Бранковини, чувају се предмети које је прота донео из Русије. Деда Ђорђе је умро кад сам имао 14 година. Причао ми је да је после рата изабрао да оде у пензију, јерму као судији није било дозвољено да се бави својим послом у том звању. Деду ћу заувек памтити као поноситог човека, благе нарави - сећа се Ђорђе Ненадовић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације