РАНКОВИЋ ИЗБИЈА БРОЗУ АРГУМЕНТЕ ИЗ РУКУ: Увод у четврти пленум - Тајни састанак Тита, Јована Веселинова и Петра Стамболића на Брионима

САВЕЗНА народна скупштина заседа 4. фебруара 1966. године. Јован Веселинов је савезни посланик и на седници је Скупштине.

Тито и Петар Стамболић, Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Његова секретарица Јелена Зечевић то зна и тога дана доћи ће касније, јавља ми се ујутру.

Сам сам у целом кабинету. У 11 сати звони специјални телефон друга Веселинова. По овлашћењу, као шеф кабинета, ја подижем слушалицу. Јавља се Богдан Црнобрња, генерални секретар-шеф кабинета председника Тита. Тражи Веселинова. Обавештавам га да је друг Веселинов у Савезној скупштини.

Црнобрња мени наређује да пронађем друга Веселинова и да га обавестим да сутра, 5. фебруара, у 10 сати мора бити код друга Тита на Брионима. Ја затим молим дежурне у Скупштини да обавесте Веселинова да хитно дође у свој кабинет. После једног сата Веселинов стиже, скида своју зимску виндјакну, веша је о чивилук и ја га стојећи обавештавам о поруци Црнобрње, да сутра у 10 сати мора бити код друга Тита на Брионима.
Мислио сам да ће Веселинов на Брионе отпутовати сутра рано ујутро, јер свакога дана за Брионе је летео ујутру рано специјални авион, војни, носио је за Тита пошту, београдске новине и увек по некога путника, ја л' из Титове лекарске екипе, ја л' некога странца, итд., па пошто мора рано из стана, Веселинов неће тако рано да буди своју супругу Станку и да јој он честита непосредно рођендан.

Међутим, око подне сутрадан долази Петар Којић, шофер друга Веселинова и каже ми:

"...Синоћ сам друга Жарка и Перу Стамболића одвезао на железничку станицу у Топчидеру, и њих двојица су се укрцали на локомотиву Плавога воза 'Динару' и отпутовали су на Брионе." Тек тада сам ја појмио да у локомотивама Плавога воза осим соба за посаду, постоји и једна или две собе и за специјалне путнике, собе, за преноћиште.

ВЕСЕЛИНОВ И СТАМБОЛИЋ стигли су на време код Тита. Кад путује Плави воз онда све успутне железничке станице и скретнице добијају телеграме: главни колосек мора бити слободан у толико и толико сати, минута... тачно се то зна, и онда, у овом случају локомотива "Динара" јури 100 км на сат! Тако је и 4/5 фебруара 1966. године било!

Тито, Стамболић и Веселинов читавога дана 5. фебруара 1966. разговарали су само о Ранковићу. Тито је почео разговор: "...Ранковић је постао типичан великосрпски националиста. Ја више с њим не могу ни о чему да разговарам!" Стамболић и Веселинов вратили су се 5. фебруара увече за Београд. Стигли су на топчидерску станицу 6. фебруара око 10 сати. Нису одлазили ни својим кућама-вилама, нити својим канцеларијама. Одмах су отишли у кабинет Ранковићев у згради ЦК СКЈ на Новом Београду (спрат XV) и сатима разговарали с њим. Упознали су га детаљније са разговором код Тита и Титовим опаскама.

Саопштили су Ранковићу десет Титових (али неких и њихових) примедби. Нарочито о Ранковићевом наводном великосрпском националисти. Ранковић ниједну од тих примедби није прихватио. Све их је негирао и доказивао њихову неоснованост.

Све ове детаље мени није казивао Јован Веселинов, јер га нисам ни питао о садржини разговара код Тита, али ми је све ово испричао Петар Стамболић, с ким сам имао чешћа ћаскања "на обострану корист!".

* * * * * * * * * * *

Како је београдска чаршија постала класни непријатељ

ТАЈНИ РАЗГОВОР на Брионима, показало се да је био својеврсна увертира у припремама Трећег пленума ЦК СКЈ, који је одржан 25. и 26. фебруара, а други део 11. марта 1966. године.

Било је статутарно правило да се Конгреси СКЈ одржавају сваке четири године, а пленуми ЦК СКЈ свака три месеца. Чињеница је, међутим, да од 1958. године, када је одржан Седми конгрес СКЈ у Љубљани, пролазило је и по шест година а да се следећи конгрес не заказује, односно следећи пленум заказује и после 6-8. месеци. То је био случај и са Осмим и Десетим конгресом СКЈ, као и сада са Трећим пленумом ЦК СКЈ.

Тито или неко други никада нису саопштили чланству СКЈ зашто се овако одступа од партијског Статута. Титов саветник за штампу Блажо Мандић је једном писао да је Тито понекада одлазио у иностранство само да би избегао међурепубличке свађе, углавном у вези са економијом, инвестицијама и трвењима о оцени прошлости, неких догађаја из историје.

Александар Ранковић у посети Косову и Метохији, Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Једноставно: владала је све интензивнија неслога у руководству политичкоме и државноме Југославије, пре свега у односима међу републикама, па су одлагани конгреси и пленуми ЦК СКЈ.

ТРЕЋИ ПЛЕНУМ фебруара и марта 1966. дошао је у јеку политичке па и државне конфузије, и Тито је коначно заказивао те скупове кад је оценио да ће његова "линија" лакше и потпуније победити.

Трећи пленум ЦК СКЈ, о коме је реч, карактерише, по моме суду, неколико новина. Прво, овај пленум је заказан и одржан у два дела. Први део био је 25. и 26. фебруара, а други део 11. марта 1966. године. Други новум: за Трећи пленум биле су претходно урађене, од стране одговарајуће комисије, тезе, као окосница будућих закључака Пленума. Тезе су разматране и усвојене на Другом пленуму 11. марта 1966. године. Тито је био мајстор да увек неке нове детаље лансира као, малтене, одлучујуће, спасоносне, по форми, нове знакове успешности у жељеном правцу. Да поменем и једну "ситницу": одмах после ослобођења рабљен је термин "београдска чаршија". Њу су чинили појединци раније београдске буржоазије, тзв. монархистичка камарила, речју: људи, појединци раније "експлоататорске класе". Касније се под појмом "београдска чаршија" подразумевао скуп београдских интелектуалаца, пре свега: писци, глумци, новинари, сликари... који су се окупљали "на чашице разговора" у кафанама хотела "Москва", "Балкан", "Касина", "Мажестик", Клуб писаца, позоришна кафана итд. И који су увек били критички настројени према актуелној политичкој ситуацији. Често их је Тито апострофирао, понекад им давао својство "класног непријатеља".

Ранковић и Тито, Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

КАД ЈЕ РЕЧ О КЛАСНОМ непријатељу, Тито је као вођа револуције, имао одрешене руке у мерама репресалија. Знао је да каже: "...Судије се држе прописа, закона као пијан плота!

На контрареволуционарне мере одговорићемо револуционарним мерама!"

У своме реферату на Трећем пленуму Тито више пута помиње "чаршију", али је не лоцира на Београд и Теразије, већ овога пута његова чаршија се односи на све средине у земљи, које имају критичке опаске на "линију" Савеза комуниста, посебно ако је реч о привредној реформи, а тада је она била у центру политике и свеколике активности Савеза комуниста.

Али је Тито том приликом изговорио и опаску да су и многи чланови СКЈ по своме деловању, критичкоме устројењу, део те "чаршије".

* * * * * * * * * * *

Паушалне оптужбе о кочничарима привредне реформе

НА ТРЕЋЕМ ПЛЕНУМУ 25. фебруара 1966. Тито је поднео уводни реферат. Био је то врло, врло обиман реферат. Третирао је десетину питања, али два су, по моме суду, била основна: спровођење привредне реформе, и друго: одговорност комуниста за успех реформе. Том приликом за многе са изненађењем Тито је констатовао да су се у мишљењима и критикама "измешали" комунисти и чаршија, и више се не зна ко шта заступа. Том приликом је наглашено констатовао да су међу главним "кочничарима" спровођења реформе и неки руководећи комунисти. И с тим у вези наглашава "да смо били прилично болећиви" према многим комунистима, па и оним на најистакнутијим положајима у држави и Савезу комуниста. С том и таквом праксом морамо одлучно раскрстити! Тито није конкретније навео имена и функције особа на које се мисли кад говори то што говори.

Али, касније је било јасно: мислио је првенствено на Александра Ранковића и људе око њега, али и на многе из извршних већа република, биће пре свега оне у Србији.

Јер, подсетимо се: после Четвртога пленума ЦК СКЈ Тито је у једном говору казао: "...Људи се стално питају па ко је главни 'кочничар' спровођења привредне реформе, и траже од мене да кажем ко конкретно и на који начин кочи спровођење задатака које намеће привредна реформа...". "Ево", каже Тито, "...казао сам сада, казали смо то на Четвртом пленуму ЦК СКЈ. Дакле, Александар Ранковић и људи око њега су главни кочничари..."

Тито ни тада ни касније није конкретније казао у чему и како су Ранковић и ини саботирали спровођење привредне реформе. Па, по моме мишљењу, није могао ни да говори конкретније, јер није имао ваљаних, конкретних доказа. Али, није био мали број грађана, па ни чланова Савеза комуниста Југославије, који су и поверовали тим Титовим, паушалним, исказима.

Слободан Пенезић Крцун и Јосип Броз, Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

ВАЖНО ЈЕ ДА "КАРАВАН" прође; С временом се све ублажава или заборавља. Тито је још говорио: морамо спречити затварање у комуне и републике; радни људи су у праву кад траже побољшање животнога стандарда, "неће више олако да подносе стезање каиша!"

И тако даље, и тако даље, са наглашеним ставом: "... Комунистима који не спроводе одлуке нашега Савеза нема места у Савезу".

Трећи пленум је посебно значајан и због обимног говора, дискусије Александра Ранковића; његова реч на пленуму може се квалификовати као кореферат. По обиму и по садржини, изјавама и оценама које је изрекао. Врло обимно и конкретно говорио је о национализму и шовинизму у Србији. Битно образложење дао је изјавом: "... Одлучна борба против појава шовинизма у Србији, олакшаће комунистима других република борбу против властитог шовинизма".

Његово обимно, конкретно набрајајући, доказивање, апострофирање појава национализма, шовинизма и унитаризма у Србији, по мом мишљену вероватно је последица разговора Тита, Стамболића и Веселинова 20 дана раније на Брионима "о Ранковићу", по Титовој оцени, као "изразитом српском националисти".

Као да је овим својим говором, конкретним набрајањима примера национализма и шовинизма у Србији, желео да Титу избије аргументе из руку. Али, можда се у Ранковићевој дискусији, осуди национализма и шовинизма у Србији, као "откаченој дасци" комунистима у другим републикама, да у својим републикама поведу одлучнију и успешнију борбу против њиховога национализма - крије једна трајно дејствујућа константа још од Комитерниних дана. Наиме, тврдило се да су национализам и шовинизам најопаснији у Србији, јер тиме подсећа остале у Југославији, на великосрпску владавину у Краљевини Југославији, и да због тога комунисти Србије имају посебну, наглашену одговорност.

* * * * * * * * * * *

Напади на српски хегемонизам уз помоћ друга Лењина

ТОЈ ТЕЗИ, О ПОСЕБНОЈ обавези Србије, комуниста Срба, жестоко се супротставио Слободан Пенезић 1964. године. "... Доста са том причом! Краљевина Југославија трајала је 23 године (од 1918. до 1941). Ево и нова, социјалистичка Југославија траје већ 23 године (од 1941. до 1964) и у том времену ако су Срби имали неке кривице, 'одужили смо то', и немој више нико да ми помиње ту наглашену одговорност Србије!"

Да, али касније је следила друга политика: Србија, српски народ, комунисти Србије имају наглашену одговорност за прилике у Југославији, јер је Србија највећа република, са најбројнијим становништвом. Кад се тим квалификативима и обавезама Србије супротставила чињеница о равноправности република, нација, онда се родила нова "обавеза"; у Србији живи најбројнија скупина људи -припадника националних мањина, касније промењен израз "национална мањина" у мањинским националним заједницама.

Полазило се и од Лењинове тезе: "...На рачун велике нације боље је пресолити, него не досолити". Лењин је то говорио за прилике у СССР и Русима као најбројнијем народу СССР. Још је он говорио: "...Кад загребеш Руса испод коже, код свакога ћеш наћи елементе Великоруса"!

Ранковић и Тито , Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

По аналогији, тако је и у Југославији, и појединци су се заиста позивали на те речи, оцене Лењинове када су подвлачили посебну одговорност Србије и Срба за складне међунационалне односе у Југославији: ФНРЈ, односно СФРЈ.

Можда је Ранковићево васпитање у духу поменутих квалификатива и Лењинових оцена било у темељу његове дискусије на Трећем пленуму ЦК СКЈ, марта 1966. године!? Све скупа своди се на девизу коју је обелоданио Лазар Колишевски: "...Да, вођена је политика: Слаба Србија-јака Југославија!"

У ЈЕДНОМ РАЗГОВОРУ после Трећег пленума Драги Стаменковић мени каже: "... Измигољи се друг Марко на Трећем пленуму!" Питам га како и у чему?

Стаменковић мени одговара: "...Тито је био решен да на Трећем пленуму одстрани друга Марка из чланства ЦК СКЈ, као великосрпског националисту. Као човека који види, по Титовој оцени, бујање национализма и шовинизма у Србији, а друг Марко ништа против тих појава не предузима. Марко је у своме иступу на Трећем пленуму, фактички корефератом, врло конкретно и обимно говорио о појавама национализма и шовинизма у неким срединама у Србији, посебно у Београду..."

Јован Веселинов Жарко , Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Тито је можда "пустио мушице" да се носи мишљу да на Трећем пленуму одстрани Ранковића из ЦК СКЈ, као великосрпскога националисту, да би тиме, и оним о чему је разговарао са Стамболићем и Веселиновим на Брионима 5. фебруара 1966, дакле 20 дана пре Трећег пленума, присилио Ранковића да се јавно, гласно огради од појава национализма и шовинизма у Србији, и да се тиме олакша Титу комбинација коју ће изложити на Четвртом пленуму, Брионскоме пленуму 1. јула 1966. године.

Јер, Ранковићева жестока, конкретна осуда појединих манифестација, које се могу крстити национализмом, шовинизмом, унитаризмом, старим оптужбама Срба и Србије, он ће изгубити престиж који ужива у Србији и међу Србима у Југославији, а тиме ће бити олакшана Титу офанзива коју припрема за Четврти пленум 1. јула 1966. Пленум против Ранковића, пре свега као шефа полиције, Удбе, а критика, напади на те службе увек наилазе на добар пријем код народа, па и многих комуниста.

Тито је био велики мајстор да ствари окрене у токове који њему одговарају. А, то му и није било тешко будући да је био прва личност и у држави, и у партији, и у војсци. Демократски централизам-врло је растегљива и често злоупотребљена владавина!

БОНУС ВИДЕО - ПОДКАСТ "НИЈЕ САМО НАСЛОВ" - Немања Старовић: Америчко друштво је подвојено више него икада пре

Препоручујемо

Друштво

0 4

НЕРАЗЈАШЊЕНА ТАЈНА ТРЕЋЕГ МЕТКА: Зашто је питање политичке позадине убиства Зорана Ђинђића одузето судству и предато политици

28. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 5

ЕВРОПА ЈЕ ОДЛУЧИЛА - КРАЉ МОРА ДА УМРЕ Убиство Александра Карађорђевића: Први пуцњи Другог светског рата

27. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 0

КО СЕ ПЛАШИО КРАЉА АЛЕКСАНДРА И ЗОРАНА ЂИНЂИЋА - Зашто су убијани српски владари

26. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 14

КАДИЋИ ОСВЕТИЛИ СИЛОВАНЕ ДЕВОЈКЕ: Данило Петровић Зеко није наследио господство стрица владике Рада

24. 02. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације