УГОВОРИ О РАДУ: Типови, разлике и обавезе

КАДА ставимо свој потпис на било који уговор, обавезујемо се да ћемо поштовати услове које тај документ садржи.

Фото: pexels.com

То је универзално правило које посебно добија на значају у контексту запошљавања. Управо уговори о раду које потписујемо могу бити сложени и понекад изазивају конфузију.

У наставку текста ћемо вам у најкраћим цртама објаснити различите типове уговора о радном ангажовању, њихове основне карактеристике и олакшати вам њихово разумевање.

Разлике између уговора за стално и уговора на одређено време

Пре него што истражимо различите облике запослења, битно је нагласити да основни закон дефинише радноправни однос кроз уговор о раду између послодавца и радника, било на одређено или неодређено време.

Уговор о раду на неодређено време, познатији као "уговор за стално", не одређује унапред трајање запослења. Ова врста уговора се разликује од осталих првенствено у погледу услова за прекид радног односа. Закон о раду прецизира разлоге за раскид овог типа уговора, при чему се отказ од стране послодавца издваја као посебно осетљиво питање, али то је тема за неку другу прилику.

С друге стране, уговор о раду на одређено време је дефинисан са прецизним крајем трајања. Разлози за овај тип уговора су јасни: потреба да се одређени послови заврше у конкретном року или као одговор на изненадне ситуације, обично са максималним трајањем од 24 месеца.

Изузетно, уговор на одређено може да траје дуже због специфичних разлога као што су замена привремено одсутног запосленог, пројекти, ангажман странаца до истека радне дозволе, запослење код нових послодаваца, или уговори са особама које су до пет година пред пензијом.

Након што смо размотрили основне разлике између уговора о раду на неодређено и одређено време, важно је шватити да радни однос није ограничен само на ове две форме. Законодавац пружа флексибилност кроз различите уговорне облике који омогућавају ангажовање на специфичне, прилагођене начине.

У том смислу, поред "стандардних” радних уговора, постоји више начина да се формализује радни ангажман кроз различите форме уговарања – уговор о делу, уговор о привременим и повременим пословима, уговор о допунском раду или уговор о стручном оспособљавању и усавршавању. Ове врсте уговора омогућавају обављање послова ван радног односа.

Уговор о делу

Уговор о делу омогућава послодавцу да ангажује појединца за задатке ван уобичајених активности компаније. Прописује се да се овакав уговор склапа само за задатке који нису део основне делатности. На пример, трговинска фирма не може ангажовати продавца по овом уговору. Међутим, власник може ангажовати радника за грађевинске послове.

Овај уговор мора бити у писаном облику и покрива послове изван делатности послодавца. При том, код овог типа уговора нема специфичних ограничења у вези са особама које могу бити укључене, што даје одређену флексибилност.

Уговор о привременим и повременим пословима

Када послодавац има потребу за обављањем послова који нису континуирани током целе године, већ се обављају периодично или привремено, постоји могућност закључивања уговора о привременим и повременим пословима.

Овакав уговор, према закону, може бити склопљен са неколико категорија лица, а то су:

* Незапослени,

Закон и за овакав уговор захтева да буде сачињен у писаној форми, чиме се ставља у категорију уговора са обавезном формом.

Према наведеном, јасно је да постоји неколико услова за закључивање уговора о привременим и повременим пословима:

* Послови морају бити повремени или привремени, односно да не трају дуже од 120 радних дана у једној календарској години.

* Могуће је склопити уговор само са људима који припадају наведеним категоријама.

* Уговор мора бити документован у писаној форми и обе уговорне стране га морају потписати.

Уговор о стручном оспособљавању и усавршавању

Уговор о стручном оспособљавању се закључује ради извршавања приправничког стажа или полагања стручног испита, што је често обавезно пре самосталног рада у одређеној области.

Такође, може се склопити ради стручног усавршавања и стицања специфичних вештина за рад у тој области, или за обављање специјализације, у складу са прописима.

Другим речима, овакав уговор се закључује када је потребно стећи приправнички стаж или положити стручни испит, на пример у области медицине, или када је прописано специфично стручно усавршавање како би се обављали одређени задаци.

Иако послодавац може пружити новчану накнаду лицу на стручном оспособљавању или усавршавању као додатни подстицај, то није обавезно законом. Ипак, послодавац је обавезан да омогући стицање искуства, знања и вештина.

Овај уговор је такође формалан документ који се мора саставити у писаној форми како би се јасно дефинисале обавезе обе стране.

Уговор о допунском раду

Уговор о допунском раду је тема коју ћемо на крају дотакнути, иако није често присутан међу младим радницима на почетку каријере. Ова врста уговора се односи на запослене који већ раде пуно радно време код једног послодавца.

Конкретно, запослени који већ има пуно радно време код једног послодавца може склопити уговор о допунском раду с другим послодавцем, али не више од једне трећине пуног радног времена.

У уговору о допунском раду прецизирају се права на новчану надокнаду и остала права и обавезе везана за рад, и закључује се у писаном облику.

Закључак

Према Закону о раду, основни начин запослења је путем радног односа, али као што видимо, допуштени су и други облици ангажовања, иако с мањим обимом права у поређењу с радним односом.

Уговор о раду подразумева плату и низ права међу којима су плаћено одсуство, годишњи одмор, боловање, ограничено радно време, док остали уговори углавном значе рад за накнаду, под условима који су договорени с послодавцем.

Другим речима, основни облик запослења - радни однос, формално пружа највише права. Ипак, то не значи да остали уговори не могу бити корисни у одређеним ситуацијама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације