ЛИНГВИСТИ ОЦЕЊУЈУ ДА ЈЕ КУЛТУРА ИЗРАЖАВАЊА У ЈАВНИМ НАСТУПИМА И МЕДИЈИМА ВЕОМА НИСКА: Полуписмени нас оверавају у сачекушама

СИРОМАШАН речник, непознавање граматике и правописа, замуцкивање, сакаћење речи, употреба поштапалица... и много тога још што одсликава слабу културу изражавања свакодневно нас запљускује у јавном животу. И то са места која би требало да буду пример писмености и доброг изражавања.

Фото Pixabay free images

Оно што видимо на малим екранима, у медијима и нарочито друштвеним мрежама уверава нас да се и на највишим политичким и културним адресама не говори нарочито високим стилом. Чак би се рекло - обратно, што виша адреса, то нижа писменост.

Стручњаци са којима смо разговарали кажу да је култура изражавања способност појединца да јасно, добро организованом мишљу искаже своје ставове, опажања, потребе или емоције, при чему је тај исказ заснован на језичкој правилности.

- Подразумева се да високообразовани људи треба да имају развијену културу изражавања, али у нашим условима то није увек тако - кажу наши саговорници. - Култура изражавања се гради и негује, не рађамо се са њом као што с рађамо са способношћу говора.

Данас је, међутим, веома мало јавних личности за које се може рећи да имају високу писменост и културу изражавања.

Због чега је тако?

- У одговору на ово питање добро је присетити се "Горског вијенца" и како поп Мићо одговара Вуку Мићуновићу, који се шали на рачун његовог читања: "Какав наук, такво и читање! / Да сам има бољег учитеља, / те бих и ја данас боље чита". Дакле, одговор се може сажето наћи у поп Мићину одговору: како су учили српски језик тако и владају њиме у својим пословима - каже нам др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика.

Наш саговорник напомиње да већина оних који обављају важне послове има факултетско образовање, међутим, они после средње школе не уче српски језик, па је разумљиво да смо често сведоци слабог знања.

- А на свим факултетима се учи енглески и често још неки светски језик, што није лоше - каже Танасић. - Лоше је то што се потцењује српски, који је службени језик. И углавном, за разлику од Његошева попа Миће, и не осећају да слабо знају српски језик, а још слабије о српском језику и његовом значају. У томе је узрок многих проблема везаних за српску језичку ситуацију.

Танасић подсећа и да су Одбор за стандардизацију српског језика и Конференција универзитета Србије предложили још пре пет година да се на све факултете уведе предмет српски језик у складу са профилима факултета.

- Али, тај предлог је глатко одбијен, и то без образложења - каже Танасић. - Није то била одлука вођена потребом и жељом да се студенти заштите од нових оптерећења. Студентски парламент Београдског универзитета је и без наше молбе упутио писмо КОНУС, подржао предлог и образложио да би увођење овог предмета допринело већој функционалној писмености будућих академаца, али и унапредило очување и неговање српског језика који представља стуб наше културе.

Овај лингвиста сматра да све ово говори да српски народ већ сто година у својој држави, из различитих разлога од којих ниједан није оправдан, нема "видну полицу на којој би стајала одговорност државе за положај српског језика".

Танасић истиче да се питање одговорности према нашем језику помињало једно време из државног врха, али кад је требало прећи с речи на дела, то се више не чује.

Да је медијски језик у Србији одраз државне посвећености проблему језичке културе, сматра проф. др Александар Милановић који објашњава да осим Савета за српски језик, чији је домен само издавање препорука и савета Влади Србије, не постоји ниједно тело које може директно утицати на језик наших медија, његову правилност и култивисаност.

- Многи лингвисти већ дуго указују на различите правописне, граматичке, лексичко-семантичке, стилске и друге неправилности у језику наших новинара - каже Милановић. - Бројни језички саветници базирају се управо на исправљању грешака из језика наших медија, од гласовног састава појединих речи па до њиховог погрешног значења, као на пример наслов "Пренесене мошти војводе из Првог српског устанка".

Као највећи проблем у језику наших медија, проф. Милановић види у свесној колоквијализацији. Он истиче да је банализација садржаја новинских текстова условила и снижавање стилског регистра у њима, па смо тако сведоци продора све већег броја колоквијализама, а у случају све бројније жуте, сензационалистичке штампе и сличних електронских медија - и све већег броја жаргонизама, па и вулгаризама у новинарски стил.

- Кренуло је са непотребним одомаћивањем безазлених колоквијализама који су сажимали дужину наслова - саобраћајка, нуклеарка, специјалац - потом је почео да продире омладински жаргон, да би се у њему сада одомаћио као необележен и велики број речи из криминалног миљеа, као што су сачекуша, пасти, диловати, оверити...

- Тиме се слаби језичко осећање конзумената медијског садржаја и бришу културолошке границе између ниског и високог у изражавању - каже овај професор.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације