ДОКУМЕНТ О СРБИЈИ И СРПСКОМ НАРОДУ: Ћосићев дневник веран снимак наше новије историје уживо

ИЗУЗЕТНО богата и стваралачка биографија Добрице Ћосића - једнако као и његова библиографија - његово замашно књижевно дело, али и публицистика, и политичко деловање, може се, свакако, перципирати као метафоричка слика судбине српског народа и српског простора на прелазу из једног у други миленијум.

Фото Књига "Време са оцем"

Његов животни и стваралачки ход дубоко је и освешћено испреплетен са судбином Србије и њеним менама на смени векова. Ћосићев стваралачки ангажман, у коме се промена форме исказује као перманентно креативно начело, складно се употпуњује и прожима са његовим политичким праксом. У креативној, имагинативној равни, Ћосић је у својим прозама епски широко и документовано реконструисао историјску вертикалу Србије и српског народа у настојању да очува, профилише и модернизује своје историјско биће. Историја Ћосићевог вишеструког ангажмана прелама се у самом његовом сложеном, кривудавом, противуречном, храбром и драматичном животном путу, колико и у његовом маркантном књижевном рукопису.

У оквиру Ћосићевог вишекњижја посебну конотацију имају, свакако, његови огледи, есеји и исповедни, дневнички искази, који су, с једне стране, значајни за разумевање његове поетике, а с друге - као особени дискурс у коме писац открива и самоиспитује политичку стварност Србије. У овим исказима аутор износи своје дилеме, ставове, критике, похвале и недоумице поводом многих питања, како из особеног "личног угла" тако и на једној општијој и сложенијој равни српског друштва у турбулентном времену на размеђи столећа.

Фото Књига "Време са оцем"

КРИТИЧАР Предраг Палавестра назвао је Ћосића "темпераментним заступником идеје о ангажованој књижевности", настављачем писаца који су такође снажно деловали у културним и друштвеним подухватима свога времена (Вук, Доситеј, С. Марковић, Ј. Скерлић). Поетика Д. Ћосића у овим делима показала се, пише Палавестра, и као његова етика, посебно у Акцији (1964), Моћи и стрепњама (1971), "књизи немира" Стварно и могуће (1982) и Променама (1992).

С друге стране, исповедни дискурс представља драгоцен документ о Србији и српском народу у том периоду, о коме Ћосић - у двострукој позицији литерате и државника - настоји да изгради особену, колико интимну и личну толико и продубљену, аналитичку перцепцију.

Најзад, са литерарног становишта гледано, ови фрагменти су својеврсни "прозори" у скривени свет велике политике и драматичних, а понекад и далекосежних одлука на којима су се преламала одсудна питања историјског пута Србије. Ћосић у својим исповестима као да, пре свега, води дијалог са самим собом и, у том смислу, повремено, подсећа на античке обрасце вођа и истовремено ретора који су, најчешће у литерарном самопропитивању, тражили ослонац и потпору. Отуда његова реч као да осцилира у сазвучју између реторичког дискурса античких оратора и нашег Андрића у познатим самоисповедним пасажима објављеним под насловом Шта сањам и шта ми се догађа (1976).

* * * * * * * * * * *

Записи о власти која се самопрогласила за демократску

ЋОСИЋЕВА ДНЕВНИЧКА проза, која се повремено гради као необичан мозаик цитата и аутопоетичких исказа, јединствен је пример књижевног и политичког активизма у нас; она сведочи о драматици непосредног учествовања у друштвеним и културним токовима и напору да се изгради критичка, или бар независна позиција у односу на владајућу политичку мисао. Како је признао у књизи Акција, Ћосић је зазивао "храброст сазнања, храброст у истинама, храброст за њихове последице и захтеве". Такав дневник овај брижник дуже од шест деценија исписује као "личну историју једног доба" (први прави дневнички запис настао је 1951, после изласка из штампе романа Далеко је сунце, иако је писац и раније, с времена на време, објављивао белешке о својим сусретима и разговорима с људима). Овај јединствен опус у српској књижевности, који потврђује да Добрица Ћосић - заокруживши свој романсијерски венац - "не може да престане да буде писац - макар свог дневника", с дирљивом посвећеношћу приређује пишчева ћерка Ана, књижевни историчар исписаног пера (име добила према јунакињи Давичовог романа Песма). Докториравши на слици света у приповедачком делу Бранка Ћопића (првог живог писца кога је Ћосић срео, у јесен 1944, у мензи Централног одбора УСАОЈ-а у Београду), Ана се запослила у Институту за књижевност; осим дисертације, објавила је књигу Старе и нове књижевне теме (2007) и студију о покушајима да се 1980. покрене часопис Јавност (2011). Последњих година претежно се бави сређивањем и приређивањем за штампу Ћосићевих књига, остајући тако у непрекидном дијалогу не само с њим већ и с његовим волуминозним опусом. Сам Ћосић, пак, у предговору првом тому Личне историје једног доба (2009), увидевши да дотадашњи наслов (Пишчеви записи) не одражава довољно "стварни садржај целине која је стварана у континуитету", коначан календарски оквир и садржинско значење својих записа види као својеврсно "зрење у времену".

ЗА ПРОМИШЉАЊЕ и разумевање савременог тренутка српског народа и државе, Ћосићева дневничка и аутофикцијска проза је посебно занимљива и подстицајна. Она представља изванредно знаковито политичко, аналитичко и интимно штиво, коме сасвим особену боју даје Ћосићева политичка и државничка рефлексија. То се, пре свега, односи на том под насловом У туђем веку (2011). Дневнички записи и коментари разних тема из живе стварности Србије и света на размеђу векова обухватају период од јануара 2000. године до Ђинђићевог убиства (март 2003). Белешке, коментари и аутопоетичке рефлексије из овог периода представљају, отуда, веран снимак новије српске историје in vivo - у коме је јарким бојама осветљен један од најбурнијих и најтрагичнијих периода наше новије повести и дата објективизована слика Србије на почетку новог миленијума. Овде се, судећи према ауторским самоисповедањима, Ћосић суочава са најдраматичнијим тренутком у историји Србије савременог доба.

Горки и истинољубиви записи из књиге У туђем веку, која је у 2011. била једна од најчитанијих у Србији (упркос медијском глувилу око ње), представљају досад најоштрије критичко тумачење историјског и културног контекста бурне прве деценије XXI века. Већ проверени сведок и учесник драматичних збивања у последњих шест деценија, пише у овом тому о перверзијама доба које се у лаким, површним освртима сматра демократским (време ДОС). О последицама власти у којој предњаче лажни домаћи експерти и стварни домаћи шпијуни, и о персоналној револуцији која је кадровски обогаљила Србију. Пошто су државом, привредом, дипломатијом и медијима завладали људи неспособнији и непоштенији од оних који су налозима и моткама тзв. кризних штабова - дакле, нелегално - смењени. (Иако потпуни списак никад није сачињен, сматра се да је, после 5. октобра 2000, без елементарне процедуре, грубо отерано десетине хиљада "бивших", неподобних руководилаца.)

* * * * * * * * * * *

Досови министри претварају државуу приватну фирму

ДОБРИЦА ЋОСИЋ је у књизи У туђем веку дао прецизне слике нарави нове власти, која се самопрогласила за демократску, и судбине милиона оних који су поверовали слатким лажима те власти. Кад се прочита ова књига, у којој непреврела и жива стварност директно улази у историју и литературу, прилично јасно ће се схватити дубина наше трагедије, којој као да нема краја. Ћосић је спознао право лице ДОС-ове владавине и разоткрио заблуде оних који су пошли за њом. Чак је и сам писац признао да им је у почетку поверовао, али се после горко покајао.

На страни 239. свог дневника, Ћосић, 2. фебруара 2002, отворено признаје:

Стидим се своје оптимистичке глупости што сам 5. октобра у пола десет увече дао Гласу Америке изјаву да је у Србији, без проливања крви, победила демократска револуција!

Нешто ниже, на истој страници, Ћосић бележи да се "у Србији наставља самоокупација, колаборанти се сада називају антинационалисти". На страни 250. Ћосић пише да "ступамо у дуго, деценијско ропство". На страни 254. додаје како "никад, заиста никад у прошлости, Србијом нису владали, били моћнији и гласнији, гори, покваренији и безначајнији људи".

Фото архива

Настављајући, на истој страници: "Ово је време опасних и неодговорних људи. Данас се све може и сме. То јесте остварени нихилизам." На страни 259. забринути Ћосић пише: "Србија наставља да пропада. Не постоји ниједна област друштвеног, државног, просветног, здравственог живота, саобраћаја... која се побољшала. Социјална деградација је ужасавајућа. Такозвани ДОС не само да није зауставио пропадање Србије, него је персоналном, страначком политиком то пропадање и убрзао".

ВЕОМА ОШТРО суди о министрима "за које народ није гласао": "Њима је коалиција ДОС доделила власт". О министрима културе и просвете, које је слушао на скупу "Дијаспора и отаџбина", Ћосић записује (18. априла 2001): "Па то су очајни медиокритети! Ти људи говоре саме глупости". О тзв. демократској гарнитури на власти Ћосић, под датумом 16. јул 2002. године, пише следеће: "Та политичка булумента брзо је показала своје право лице: властољубље, користољубље, непатриотизам, слугерањство према страним силама - Америци, Немачкој, Европској унији" (стр. 277). Нешто касније, писац поименично набраја одговорне, не штедећи ни свог пријатеља Коштуницу (о чијем правничком знању и поштењу пише с уважавањем), али још је оштрији према бројним ДОС-овим перјаницама. О Ђинђићевој енергији Ћосић такође пише с уважавањем, али му не прашта ни мане. По аутору дневника, Ђинђић "нема угледа да буде ујединитељ", "руководи Србијом као привредним предузећем", око себе је у кабинету "окупио људе сумњиве прошлости", "кадровски је обогаљио Србију претварајући је у мултипартијску, али партитократску државу" (155). Ћосић 10. августа 2001. записује да је Ђинђић "опасно приватизовао власт; претворио је државу у своју фирму којом владају његови људи. На власти у Скупштини, установама, јавном животу - влада интелектуални олош уз надзор страних 'експерата", који су окупирали све државне установе у којима се доносе одлуке. Србија није сада самостална и слободна држава. Србија капитулира да би била примљена у Европску унију".

* * * * * * * * * * *

Милошевић симбол отпора америчком империјализму

ДАНА 29. ЈУНА 2002. године резигнирано записује: "Да није Божица болесна, пуцао бих себи у главу".

На више места Ћосић пише како Ђинђић уопште не уважава људе из тима који је окупио, како влада сам, аутократски, иако је штампа пуна олако датих оцена да имамо на челу првог демократског премијера (по истим законима и истој процедури били су изабрани претходни, као и потоњи српски премијери. Народ на изборима бира парламент, а парламент, потом, бира премијера, за кога не постоји услов да буде на посланичкој листи).

Ћосић настоји да докаже зашто је Ђинђић аутократа, затим ко су мафијаши око њега, и колико је он сам у власти новца. Једна од најчешћих оцена нове власти гласи: разузданост...

Мноштво имена ондашњих и садашњих квазидемократа дефилује овом књигом, која сугерише да не треба слепо веровати наводним спасиоцима и овој громогласној симулацији од демократије. "А све се то збива под плаштом демократије - контрареволуција се данас назива транзицијом", закључује писац на страни 301. књиге писане у аутентичном жанровском одређењу, без временске дистанце, у првој деценији века који је сведок и хроничар индикативно назвао - туђим.

Фото: Танјуг

Ћосић се у исповедној прози јавља истовремено као актер историјских збивања, а затим као њихов тумач и, најзад, као критичар и пресудитељ. Не штедећи Слободана Милошевића, кога сматра најкобнијим српским политичарем у ХХ веку (који ће, упркос свему, такође по Ћосићу, "за деценију-две бити симбол отпора америчком империјализму и хегемонизму"), Ћосић такође критички пише о одлуци српских власти да се Милошевић изручи Хашком трибуналу. Ћосић 24. јуна 2001. сведочи: "Та уредба у српској историји има морални карактер потписивања пакта са Немачком 1941, а у историјској ретроспективи подсећа на Милошево убиство Карађорђа." У исповедном тону писац ће у дневничким записима на више места поставити питање "српског усуда", као и "политичке недораслости" њених актера захтевима историјског тренутка.

СУОЧАВАЈУЋИ се сам са собом, Ћосић се у овом беспоштедном самооткривању дотиче и многих недоумица које су пратиле његову импозантну активност писца, академика и homo politiсus-a: једну од њих препознаје и у чињеници да је у добром делу свога драматичног века покушавао да у Србији створи одговорну опозицију - а најчешће је, како сам сведочи, наилазио на "зазирање и отклон новонасталог политичког естаблиш- мента". У знатном делу дневничких размишљања, Ћосић настоји да продре у мотиве и циљеве "светских моћника" - ЕУ, САД и других - као и да процени реалне изгледе изнурене и девастиране земље да стане на ноге и крене у истинску будућност са својим окружењем.

У дневничким исказима Ћосић се очитује у двојности и, чак, у вишеструкости својих функција и разноликости сопствених ликова. За разумевање његове сложене и вишеслојне личности отуда је веома знаковит ауторов особени, интимни и исповедни тон у коме се препознаје његово најдубље унутрашње биће. Дневничке белешке откривају једну посебну, другачију личност, која поред "политичког живота" води и сложен унутрашњи живот. У многим исказима увид политичара "прекрива" унутрашња импресија и хамлетовски доживљај света. Посебно је дубок његов однос према пријатељима, нарочито оним са којима је остварио дуготрајно другарство. Такви су, на пример, његови исповедни, готово лирски сублимирани пасажи посвећени умрлим друговима, пријатељима и сапутницима, обједињени у књигама Писцимога века (2002), Пријатељи (2005) и Пријатељи мога века (2011).

ПИСАЊЕ КАО ТЕРАПИЈА

"ЋОСИЋА не доживљавам као опортунисту, бар не онаквог каквих има међу неким писцима, да политичаре и не спомињем. Он носи у себи нешто изворно пркосно и бунџијско, мада је питање колико су ове црте израз национално несвесног, а колико реактивно-неуротичног.

Када је био Титов љубимац и када му је овај на Брионима нудио кућу за писање, одбио је да сасвим постане државни писац. Руски писци које је сретао у Русији били су му пример који опомиње. Најузбудљивији сусрет био је са Леонидом Леоновим у његовој дачи у Подмосковљу. Док је Леонов потресно и искрено причао кроз какве је паклове и искушења пролазио у време Стаљина, сви су плакали.

Владета Јеротић

Годинама после рата Добрица је сањао како пуца из револвера у некога, али метак лењо и споро пролази кроз ваздух и пада испред особе у коју пуца. Потом пуца у себе, а метак се као бомбона лепи за његово чело. Мучило га је понављање овог сна. Тада му је жена саветовала да тај сан стави у роман, можда ће се тако растеретити.

Тако су настале Деобе, у којима отац убија сина. После завршетка романа никада више није то сањао. Слично је било и са писањем Бајке. Мисли да му је ово дело спасло живот.

Налазио се у тешкој душевној кризи и писање Бајке било је спасоносно. Пита се какав би био човек и како би живео да не пише. Када сам му навео Кафкино мишљење да је писац који не пише чудовиште, одмах се сложио.

Каже ми како једе, пије и прекомерно трчи којекуда, док не почне да пише. А тада је кадар да пише по шеснаест сати без прекида, не осећајући никакву глад." (запис из 1976/77).
(Владета Јеротић, Посете, одломци, 2007)

Препоручујемо

Друштво

0 31

НАЈВЕЋИ ЈУНАК ТОПЛИЧКОГ УСТАНКА: Комитски војвода Димитрије Беговић, понос српског рода

10. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 5

СВЕТ ЈЕ ГЛЕДАО ОЧИМА СВОЈЕ НАЦИЈЕ: Јован Мишковић, најученији српски војсковођа у новом веку

09. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

НАУКА ОРУЂЕ ДРЖАВЕ У СЛУЖБИ НАРОДА - Стојан Новаковић: Најинтелектуалнији српски политичар

08. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 0

ДУХОВНИ ВОЂА ЈЕДНОГ ПОКОЛЕЊА - Јеврем Грујић: Отац грађанског парламентаризма

07. 02. 2024. у 10:02

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације