КУЋА ЈЕРЕСИ У СИМИНОЈ УЛИЦИ: Добровољни силазак Добрице Ћосића са брода Јосипа Броза

У ЋОСИЋЕВИМ дневничким белешкама и књигама портрета посебно место посвећено је ликовима и делу групе младих интелектуалаца која се у првим послератним годинама почела окупљати у једној великој соби у Симиној 9а у Београду, преко пута злогласне "Главњаче" (некадашње седиште полиције и затвора).

Матија Бећковић, Жика Стојковић, у позадини Добрица Ћосић / Фото Матија Бећковић

Реч је о студентској адреси Војислава Ђурића, потоњег византолога и историчара уметности, и Борислава Михајловића Михиза, каснијег књижевног критичара, на којој су се водили отворени и оштри полемички разговори, не само о положају уметности већ и о судбини сутрашњег друштва. Ћосић на једном месту пише да је то, тада, била најслободнија трибина у Београду, а на другом се саглашава да је то ипак била "кућа јереси": "Ту су се рушиле све светиње и ауторитети; ту смо се до избезумљења и гађења мучили за некакве истине о нашој стварности; ту смо се гушали око социјалистичког реализма и слободе стварања; ту су се окупљали амбициозни, даровити и духовити незадовољници и њихови поштоваоци; ту је долазио свако ко је желео нешто "забрањено" и "неправилно" да каже о новој власти и уметности која се у тим данима стварала; ту се, више од свега на свету, презирала и исмевала људска глупост..."

Најстарији у тој групи био је Миодраг Мића Поповић, кога је Ћосић упознао јануара 1945, кад је, као "сликар у Пропагандном одељењу Друге армије", писао молбу да га упуте у борачку јединицу, на Сремски фронт. "Седео сам четири месеца у Штабу корпуса, ни пуцањ пушке нисам чуо", писао је будући сликар. "То је довољно да човек сам себе почне дубоко да презире. Ја мислим да постанем сликар! Хоћу ли моћи овде, онако интензивно као на фронту, да доживим ове велике дане, који сутра, после рата, треба да постану покретачи једног новог сликарства?"

Добрица за радним столом, Фото Породични арахив Ане Ћосић Вукић

НАЧЕЛНИК Пропагандног одељења услишио је молбу Миће Поповића и послао га на фронт, где је убрзо примљен у Партију, потом и рањен у јуришу на немачки бункер; али, одласком у борбу будући сликар изашао је из психолошке кризе и повратио пољуљано достојанство.
Сем Поповића, у Симину 9а долазила су још два будућа велика сликара: Бата Михајловић и Петар Омчикус. Они су тада сликали младог Ћосића, а он је у зрелим годинама узвратио топлим портретима у својим биографским приповестима. Додуше, у првим белешкама, из 1946. и 1947, Ћосић их је описао у тексту "Људи без компаса". То се односило и на друге, касније водеће интелектуалце и научнике из те групе: на песника и историчара уметности Дејана Медаковића, на филозофа Михаила Ђурића, на лингвисту Павла Ивића, историчара књижевности Живорада  ћа, професора Стојана Суботина и још понеког. Ћосић је с њима остао у трајној пријатељској и стваралачкој вези, и свима је, најчешће поводом смрти (последњи је, 2019, умро Петар Омчикус), посветио по неколико страница у својим књигама. Животу и делу Миће Поповића такорећи читаву књигу, поводом изложбе "Призори" (1974), која је била забрањена јер аутор није пристао да уклони две спорне слике. Извесне интелектуалне па и политичке разлике нису угрозиле пријатељство унутар групе "симиноваца", мада Ћосић признаје да се, док је обављао партијске и политичке функције, понекад осећао као да живи "двоструким животом": "Радио сам са правоверницима, а пријатељевао с грешницима."

* * * * * * * * *

Љубав и доброта као јединствен знак надмоћности

СА ОДСТОЈАЊА од више од пола столећа, можда би се могло рећи да су разлике у погледима угрозиле само једно пријатељство из Симине 9а, оно између Ћосића и Дејана Медаковића. Ћосићева и Медаковићева сагласја о српском питању, српско-хрватским односима и судбини Југославије била су "у границама грађанске неутралности", сећа се Ћосић. Али, током историјске олује која је деведесетих година захватила Србију и Југославију, Медаковић је био све критичнији према Ћосићевим политичким ставовима.

Још оштрији је био према погледима Миће Поповића и Б. Михајловића Михиза. Кад је Медаковић (2003) објавио књигу својих успомена Дани, сећања - чије је делове Политика пренела као фељтон - Ћосић се, можда први пут, озбиљно наљутио на свог дугогодишњег пријатеља. Чак се осетио и увређеним, о чему сведоче белешке у Ћосићевим дневницима.

Намеравао је да делове тих бележака пошаље Медаковићу ("да сазна моје мишљење о свом "истинољубљу""), али је и од тога одустао. Био је чуо да Медаковић озбиљно болује, и није хтео старог пријатеља додатно да растужи и повреди. Своје јавно бављење ликом и делом Дејана Медаковића, Добрица Ћосић завршио је молбом (могло би се рећи и - налогом) Ани Ћосић, наследнику и редактору пишчевих дневничких и других бележака; да из њих о Дејану Медаковићу публикује "само оно што неће да повреди његово самољубље".

У роману Време смрти, један јунак каже да се за срећом (и будућношћу) гата још од Евине јабуке. Добрица Ћосић је, подједнако у својим јавним иступањима и (интерним) дневничким белешкама, сматрао својом срећом то што је, осим породице, окружен и бројним пријатељима. Могло би се рећи да је Ћосић имао таленат за стицање и очување пријатељстава; један од ближих из тог широког круга, професор Драган Недељковић, називајући Ћосића "човеком чиста срца", говорио нам је, чак, о његовој љубави и доброти као о "јединственом знаку надмоћности".

КАО ПИСАЦ И ЈАВНИ радник који се напајао на народним врелима, Ћосић је знао да је веровање у срећу постојало и код најстаријих Срба. У српској митолошкој свести срећа је замишљана као необично лепа девојка која људима преде златну нит. Срећу има, веровало се, онај коме је досуђена приликом доласка на овај свет.

Али, као у митологији и народним песмама, срећа и несрећа се узајамно прате. Отуда и пословица: "Где је срећа, ту је и несрећа", за коју је и Вук знао. Несрећа је у митолошким сликама српског народа представљана најчешће као седа старица с мутним, окрвављеним очима, и вазда сањива. "Несрећа танко преде", говори се у народу.

У свом дугом, радом, спорењима и борбом испуњеном животу, Добрица Ћосић није могао да избегне сусрет с том седом и злосрећном старицом, која некад говори немуштим језиком.

Ћосића су деценијама оштро нападали и здесна и слева, можда више здесна. Једни су критиковали његове политичке ставове (о Косову, демократији, социјализму, слободи медија и слободи уопште), други су га порицали као писца и филозофа. И кад је имао право да јавно брани своја уверења - пуне две деценије то му није било омогућено - Ћосић је веома ретко улазио у полемику с неистомишљеницима. Као "човек са даром за пријатељства", и јавни делатник радознао за друго и друкчије мишљење, био је толерантан чак и према грубим и необразложеним увидима. Умео је да прашта, осим понекад, кад би га грубо напали "порицатељи, клеветници и незналице".

* * * * * * * * *

Обрачун са пријатељима због дијалектике класне борбе

СВОЈ СТАВ о онима који су га критиковали, с разлогом или без разлога, Ћосић радије уноси у своје дневнике него што их, док су још врући, непреврели, дели с јавношћу. Тако, испод датума 8. јануар 1968, пре пленума ЦК СК Србије на коме ће бити квалификован као српски националиста, Ћосић бележи ко га је све и како од српских руководилаца убеђивао да одустане од својих ставова. На "другарску претњу" Петра Стамболића и Стевана Дороњског, Ћосић је одговорио "другарском претњом" да ни по коју цену неће одустати од својих уверења, нити од намере да на пленуму говори пуних 45 минута.

"И под вешалима ћу говорити", рекао је Ћосић огорчено Стамболићу и Дороњском и устао да пође. Гледали су га занемело и забринуто; једино је Стамболић устао да га испрати, рекавши, према Ћосићевом запису, исказ који може бити од значаја за будућег хроничара партијских борби у Србији и Југославији шездесетих и седамдесетих година XX века:

- Ја сам, Добрице, до сада као комуниста учествовао у партијском обрачуну са Жујовићем, Нешковићем, Ђиласом, Ранковићем... А најтеже ми пада обрачун с тобом. Али, не могу да га избегнем. Дијалектика класне борбе тако налаже...

На ове речи, одбивши да узме ауто којим су понудили да га одвезе до куће, Ћосић је одговорио:

- Ако ти дијалектика класне борбе налаже, онда се, друже Перо, не мучи због мене...

Забринут за своју будућност, и у исход борбе у којој ће бити на позицији отпадника, националисте и непријатеља, Ћосић је, препун једа, пешице отишао до куће. Уместо рођенданске вечере, чекала га је Божица која је већ спремала ствари за тиху селидбу у Гроцку, у тишину Дунава.

ЋОСИЋ ЈЕ ПЕТРА Стамболића сматрао - уз Кочу Поповића - најобразованијим српским комунистом и државним функционером. Новембра 1975, у дневник уноси оцену да је Стамболић "показивао највише разумевања за интелектуалце, писце и научнике". Био је предусретљив према ствараоцима и спреман да разуме и помогне, али "само док не зађемо у њихов, политички забран". Тада је Ћосић јавно обећао да ће, ако буде имао времена, радо написати политички портрет Петра Стамболића, "великог кнеза српске комунистичке бирократије".

Од некадашњих живих сабораца, Ћосић је записао неколико не баш пријатних реченица о Мирку Тепавцу, који се на пленуму 1968. "бољшевички згражавао над упозорењима о бирократском аутономаштву у Војводини и шиптарском сепаратизму". Дана 15. октобра 1983, кад "Титовина" (Ћосићев неологизам који, зачудо, није пустио дубљи корен у јавном комуницирању) запада у агонију, а војвођански сепаратизам се ослонио на Хрватску, Словенију и Босну, "храбрећи се њиховим антисрпством", Ћосић (у свом дневнику) замера Тепавцу што се не оглашава већ се посветио хобију - изради уметничке столарије.

Некадашњем пријатељу "либерала" Марка Никезића и Латинке Перовић (критички став према њиховом "либерализму" Ћосић маркира наводницима) не пада на памет да се придружи демократској, антититовској опозицији у Београду, бележи Ћосић, и иронично додаје: "То јесте ризик, али за људе храбре у рату, какав је био Тепавац, то је само мало запостављање столарског бидермајера". Судећи према поруци коју је Тепавац посредством професора Свете Стојановића упутио Ћосићу, стари комуниста и партизан одлучно одбија сваку политизацију. "И ћути као миш у тикви", коментарише Ћосић Тепавчев став, присетивши се изреке из свог завичаја.

* * * * * * * * *

Србофобија, константа политике западних држава

О ЛАТИНКИ ПЕРОВИЋ наш писац нескривено пише као о лажном либералу, о Никезићу такође. По Ћосићу, то нису људи који носе велике реформистичке идеје. Додуше, по образовању и језику разликују се од догматичара и старих конзервативаца, али је управо ту њихову одлику Броз злоупотребио у обрачуну са Србијом. Према Ћосићевом дневничком запису од 15. октобра 1972, ови српски лажни либерали помогли су Брозу да изведе некакву српско-хрватску симетрију, да "намири своју увређену Хрватску" због партијских казни носиоцима тзв. хрватског пролећа. Пробуђени дух демократије у српској интелигенцији биће тада, закључује Ћосић, сурово угушен - догматичари и конзервативци поново су учврстили пољуљане позиције.

Три године касније, фебруара 1975, после вести да је осморо професора Филозофског факултета у Београду (Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Загорка Голубовић, Драгољуб Мићуновић, Света Стојановић, Миладин Животић, Триво Инђић и Небојша Попов) типично стаљинистичким методама отерано с посла, Ћосић сетно бележи како су хрватски националисти (протагонисти тзв. хрватског прољећа) имали неупоредиво већу подршку Запада него "српски либерали" и "праксисовци". Тада, у једној полуреченици, Ћосић закључује како су Коча, Никезић и Мијалко "неупоредиво веће демократе од Трипала, Шибла, Савке и Харамије, и већи антититоисти од хрватских националиста". Чудећи се што Запад слави хрватске сепаратисте, Добрица Ћосић истог дана бележи како су политички анимозитет према Србији и србофобија "константе у политици Запада и титоизму". Запис се завршава констатацијом да мотиви оваквог понашања Запада имају корене у аустроугарској и германској идеологији. [...]

На критичке опаске колега писаца, чак и кад су неаргументоване и увредљиве, Добрица Ћосић углавном не реагује јавно. Радије се опредељује за (дневнички) монолог него за јавни дијалог.

НЕКИ ПИСЦИ, поготову из млађе и средње генерације, нису бирали речи у оцени Ћосићевог књижевног дела и учинка његовог јавног деловања. Међу најредовније Ћосићеве опоненте спадају: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић... Оспоравано је све - од књижевног талента, преко хуманистичке позиције у јавним споровима, до начина на који промишља отворена политичка питања. Према мишљењу историчара Предрага Марковића, критички текстови о Ћосићу "нису могли да доведу у питање његов морални интегритет".

Ћосић сматра да међу онима који га критикују има поприлично штеточина, незналица и покварењака који га опањкавају из интересних разлога. Жалости га покоја инвектива која долази од људи чије дело цени и који, неретко, седе с њим заједно у Академији, уметничким удружењима и одборима за одбрану слободе. У том смислу, тешко му је пала опаска из 1991. веома плодног и талентованог драмског писца Душка Ковачевића према којој је Ћосић "са две руке гурао српски народ у комунизам, а ниједном га руком није из комунизма вадио". Ћосић није реплицирао ни на ову оцену, али је то, на своју руку, учинио Б. Михајловић Михиз у НИН-у од 12. априла исте године. Угледни критичар, пријатељ обојице писаца, тада је, у интервјуу Бори Кривокапићу, казао:

- Није у праву принц српске драматургије. И док је био у владајућој гарнитури, Добрица Ћосић је чинио и учинио много на либерализацији нашег културног живота - да споменем само оснивање НИН - а и Београдског драмског позоришта. Са Брозовог брода он није избачен, сишао је сам, својом вољом. Треба ли да додам да је више од две деценије Ћосић у отвореној опозицији, почев од оног историјског иступа о Косову и војвођанском аутономаштву. Он је промотор безброј демократских иницијатива и оснивач најзначајнијег интелектуалног и моралног опозиционог одбора, и могао бих ређати унедоглед... Добрица Ћосић за последњих четврт века никада није дао безрезервну подршку било којој партији, па ни владајућој...

МОРАЛНИ КАПИТАЛ

"БЕСПРЕКОРНИ морални интегритет Ћосићев нико није ни покушао да доведе у питање. Током пола века, није било тешко нападати Добрицу Ћосића, а било је исплативо. Највећи део његових критичара удобно је живео на рачун Титове, Милошевићеве па и страних држава. За разлику од њих, откако је постао писац, Ћосић живи само од љубави и поштовања својих читалаца, да не будем патетичан па да кажем - свог народа. Овај социјални моменат наглашавам само зато да покажем да је реч о човеку који је као улог у борбу за своје идеје стављао своју егзистенцију, од посете Голом отоку па надаље. Од бруталних прогона режима га није спасавао статус миљеника, што му подмећу данашњи велики антикомунисти, иначе у оно време углавном послушни партијски секретари, већ велики углед у земљи и свету, баш као и Бранка Ћопића, Сашу Петровића и друге уметнике."

(Предраг Ј. Марковић, Реч у Коларчевој задужбини, 2004)

Препоручујемо

Друштво

0 3

НЕКОМЕ ЦРН, А СРБИМА БЕО КАО СНЕГ: Како је хајдук Ђорђе Петровић постао Карађорђе

16. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 7

ВОЖД ЈЕ БИО ЛИЧНОСТ ЗА СВА ВРЕМЕНА: На самом почетку xix века са Карађорђем могао је да се мери само Наполеон

15. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

ОСЛОБОЂЕЊЕ И ОБНОВА ДРЖАВЕ ИДЕЈЕ ВОДИЉЕ СРПСКОГ ВОЖДА: Наполеон уздрмао Европу, а Карађорђе Османлијско царство

14. 02. 2024. у 10:42

Друштво

0 31

НАЈВЕЋИ ЈУНАК ТОПЛИЧКОГ УСТАНКА: Комитски војвода Димитрије Беговић, понос српског рода

10. 02. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације