ПРВА ЉУБАВ И ИНСПИРАЦИЈА МИЛОВАНА ЂИЛАСА: Приказ аутобиографских записа једне од најзанимљивијих жена у "Ле Монду" НЕ ПУШТАТИ, ЗА АРХИВУ

У ФРАНЦУСКОМ "Ле Монду" недавно се појавила слика једне од најзанимљивијих жена из југословенске и српске историје, уз приказ њених аутобиографских записа, које је историчар Вељко Станић недавно приредио у књизи "Отписана" (издање "Вукотић медиа"). Митра Митровић, антифашисткиња, феминисткиња, партизанка, прва жена министар у једној југословенској влади, већник АВНОЈ-а, послератна посланица, прва супруга најпознатијег овдашњег дисидента Милована Ђиласа...

Приватна архива А. Ђилас

Једна од ретких која га је подржала 1954. године, иако су већ били разведени, бранећи социјализам са људским лицем и борећи се за демократске принципе, после чега бива скрајнута и лишена свих функција. "Ле Монд" наводи да је Митра и даље инспирација многим женама и помиње њен мурал, на Обилићевом венцу.

У крајње интимној и чак лирски писаној књизи сећања коју је приређивач Станојевић насловио "Отписана", Митра Митровић евоцира предратни живот у Београду, студије, ангажовање антифашистичке омладине, опчињеност Совјетским Савезом, љубав са Ђиласом... Креће од свог првог политичког сећања - на убиство Басаричека и Павла Радића, и рањавање његовог брата Стјепана у скупштини, па јурњаву жандара са исуканим сабљама београдском калдрмом (била је шести разред гимназије), а онда одлазак на факултет из родне Пожеге, упознавање са револуционарном омладином и левичарским идејама, бунт против шестојануарске диктатуре краља Александра... Дели са нама романе које чита, открива зашто није могла да напише оштру критику "мекане, сентименталне, женске поезије која одвлачи од живота" Десанке Максимовић, а коју јој је Партија наручила и сећа се првог сусрета са студентом Милованом.

Било је то усред мале слушаонице Филозофског факултета. Док је маштала о њему, доцент на фонетици Бранко Милетић ју је прозвао. Лежерно се полупридигла са клупе и рекла да не зна да одговори јер није слушала, а градиво ће већ научити до дипломског. Била је то њена мала победа, јер ју је Ђилас приметио и насмешио се. А онда је уследила шетња по Калемегдану, од шест до девет увече, када се закључава њен студентски дом, током које се одиграло, како наводи Митра, "толико интензивно упознавање, као да се радило о животу и смрти".

Па онда један сусрет у Ужичкој Пожеги, за време зимског распуста, када Милован на путу за Црну Гору долази да је обиђе, и шетају, кријући се од полиције, по љутом мразу околним путевима око градића, гробља, расадника, Лисишта.

Митра Митровић нам даје и врло прецизан приказ стања на факултету, борбе студената за аутономију универзитета, за право гласа за жене, слободу говора. Сведоци смо хапшења, илегалног рада, растурања летака, Герингове посете Београду, али и бацања ручно направљеног сузавца на свечаности коју су у част цара Николаја организовали руски емигранти, на Коларцу...

Описујући своју генерацију, она каже: "Ми смо у ствари били доста озлојеђен и оштар млади свет, окренут више социјалним питањима и неприпадању том друштву експлоатације, пљачке, крађе, простаклука, лажног морала, богатства с једне и сиромаштва с друге стране."

Ове несређене дневничке забележбе, које су могле бити и припрема за аутобиографију, Вељко Станојевић пронашао је у Митриној заоставштини, власништво др Алексе Ђиласа.

- Митра их није писала у тамници, али јесте у годинама самоће и напуштености након што је ова велика револуционарка, која се у првој послератној деценији налазила на челу просветне и културне политике у Србији, доживела искуство расцепа са Партијом и револуционарном свешћу - истиче Станојевић. - Ове успомене омогућавају да повежемо наизглед разбијене и одвојене делове њеног живота: предводнице студентског покрета, илегалке, заточенице Бањичког логора, партизанке, уреднице "Жене данас" и једне од главних личности Антифашистичког фронта жена, књижевнице.

Посебно упечатљиви делови везани су за суђење Ђиласу и посету затвору, где јој цензор, масних руку, жваћући нешто, држи неприлично и срамотно предавање каква би писма требало да пишу младе, честите девојке. Митра толико вешто описује ову сцену, да и читаоца спопадне срам и нелагода од сазнања да неки тамо задригао цензор чита најинтимнија девојачка писма момку. Иначе, на дан суђења Ђиласу 1933, Митра има завршни испит на студијама и остаје јој само још дипломски. После испита јури пред Суд за заштиту државе, у Кнеза Милоша, и стиже таман да чује изрицање пресуде - три године робије.

- Једва сам се од тренутне несвестице одржала на ногама да не паднем усред суднице. Успели смо да се (грчевито) поздравимо. И њих су одвели. Враћала сам се кући немоћна, улице су изгледале нешто друго, нестварне. Збрајала сам године, била је јесен 1933. (октобар), значило је до 23. априла 1936; управо сам била навршила 21 годину, Ђилас је био навршио 22; кад изиђе с робије бићу увелико у двадесет четвртој, он ће навршавати двадесет пет. Изгледало је бескрајно далеко. И било је - пише Митра.

Али, време је прошло, и она и сестра су дипломирале (она код чувеног академика др Александра Белића) и запослиле се (она у библиотеци Народне скупштине). Наставила је да се бави илегалним радом и Милован је изашао на слободу. Почели су да живе заједно, венчали се, скроман собичак са једва нешто ствари, у Улици Мајке Јевросиме. Лавабо у соби, клозет заједнички. Хране се у кафани "Код стрица", бацају новчић ко ће заложити пећ, креветске пресвлаке и Милованове кошуље даје на прање у "Чистоћу". Кад нема чистих кошуља, купује јефтине, цицане, шарене. Често иду у биоскоп "Балкан", Ђилас воли вестерне, а она дрема уз плехану пећ. Једном су свратили на ћевапчиће у бифе и налетели на политичаре Корошеца и Цветковића. Али, приватан живот је био само њихов, небитан за Партију, па о њему нису ни причали.

Vukotic media

Али зато јесу о егзекуцијама у СССР-у. Када је пред Милованом, у шетњи, изразила трачак сумње на основу јако штурих и једностраних информација, о томе да ли мора да буде баш толико смртних казни, одбрусио јој је: "Ти си критизер." Тек накнадно, сазнаће се за силне чистке, депортације, убиства... Ово незнање Митра до краја себи неће опростити, иако ће кривити све оне у оквиру КП који су се лично уверили у то шта се дешава у СССР-у, а од њих су крили и још им потхрањивали заблуде.

- Објављена готово пола века од настанка, аутобиографија Митре Митровић није некакав постхумни реванш нити освета одбачене и напуштене револуционарке - сматра Станојевић. - Није то ни књига самосажаљења нити баналног самооправдања. Једно од питања на које није лако одговорити је и како су у личности Митре Митровић били помирени рационалност и идеализам, прибраност и аналитички ум са спремношћу на акцију и жртву. Њене успомене још једном показују стару истину да је живот сложенији од сваке идеологије или унапред створеног политичког мишљења. Отписана у једном времену, она (п)остаје драгоцен и поуздан саговорник у времену нових запитаности и дилема.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације