ИСТОРИЧАР ЛИЧНОГ И НАУЧНОГ АУТОРИТЕТА: Забрињавајуће заборављање и обесмишљавање академских мерила

ДОК РАЗМИШЉАМ како да оправдам поверење које ми је указано позивом да напишем текст поводом годишњице одласка Бранка Петрановића, најпре се питам коме су важне моје успомене и размишљања.

Фото Архив породице Петрановић

Можда само неколицини пријатеља са студија, на које је такође имао велики утицај и који су га волели ретком оданошћу ђака захвалних што и данас могу да се зову његовим студентима. Умирује ме пак сазнање да је дубоко поштовање које према њему осећамо, протеком времена иначе све снажније, првенствено одраз његових непролазних професорских и научних вредности, које чине част српској историографији и Београдском универзитету. Управо зато, верујем да их се треба сетити и јавно саопштити, поготово у савременом тренутку, који - између осталог - карактерише забрињавајуће заборављање и обесмишљавање суштинских академских мерила.

Последњих година и деценија, на пример, стварност ме је небројено много пута враћала неким болним предвиђањима и истинама, које је професор Петрановић изрицао почетком деведесетих година о трагичним исходима разбијања Југославије и њиховим последицама на будућност српске нације. По Србији и другим просторима насељеним Србима у то се доба орила историјско-политичком тренутку прилагођена песма: "Ко то каже, ко то лаже да Србија нема море, има море док је Црне Горе". Осим матичне српске државе, постојале су и две српске крајине, а Срби су контролисали 60-70% босанскохерцеговачке територије.

Иако се знало да тако не може остати, чинило се да су основе за повољан излаз из југословенске кризе довољно јаке да осигурају остварење најважнијих националних идеала из прошлости.

Професор Петрановић са групом студената на Козари , Фото Архив породице Петрановић

ВЕЋ БОЛЕСТАН, Бранко Петрановић знао је да ништа од тога није трајно. Упозоравао је на реалност губитака српских позиција у Хрватској, територијално смањење српске крајине у Босни и Херцеговини, отцепљење Црне Горе... Над свим тим мрачним "прогнозама", претераним како нам је деловало, као историјски усуд надвијала се његова тврдња да је Запад само једном допустио Србима да међе своје државе пруже преко Дрине, границе између два света, и да се то више никад неће догодити. Судбоносније чак и од тога изгледало је професорово уверење да Срби могу "све да изгубе", али да - ако се догоди да им буде отето Косово и то прихвате као чињеницу - више неће имати ниједну државу. Штавише, страховао је да ће, кад Запад с њима "заврши", бити добро ако им преостану границе из времена Берлинског конгреса.

Прошло је тридесет година, пуне три деценије током којих нас је сустизало и као нацију исцрпљивало једно по једно. Неко би то можда назвао "пророчанством", али су од Бранка Петрановића - они који су га пажљиво слушали - научили да је у питању нешто далеко озбиљније: проучавање и разумевање историјских процеса и свих њихових пратећих појава.

* * * * * * * * * *

Пленио бујицом иформација, анализа и тумачења

ГЕНЕРАЦИЈА КОЈОЈ припадам већ сада има онолико година колико је Бранко Петрановић имао када је напустио Филозофски факултет и отишао у пензију, али се и данас, када причамо о њему, осећамо као ђаци. Сачекао нас је већ на првој години студија, давне 1978, на којој нам је предавао Увод у историјске студије. Не знамо зашто смо били тако повлашћени, с обзиром на то да је на Одељењу за историју Филозофског факултета постојала традиција да тај предмет држи најмлађи доцент. Бранко Петрановић то није био, а припадао је колективу професора који су од овог Одељења направили праву легенду.

Када је само неколико година касније, после објављивања двотомне монографије Револуција и контрареволуција у Југославији (1941-1945), добио престижну НИН-ову награду за историографију и публицистику, Теодор Анђелић је интервју с њим, вођен јануара 1984, започео констатацијом да је Одељење за историју можда "најјаче", на једном од најјачих факултета у земљи. Заиста је било тако, будући да су наши професори били Слободан Душанић, Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Милош Благојевић, Божидар Ферјанчић, Љубомир Максимовић, Момчило Спремић, Јованка Калић, Радован Самарџић, Василије Крестић, Михаило Војводић, Драгољуб Живојиновић, Андреј Митровић, Бранко Петрановић...

У разговору са новинарима Милицом Кнежевић и Теодором Анђелићем, поводом добијања НИН-ове награде 1984. године, Фото Архив породице Петрановић

Огромно искуство и знање професора Петрановића било је таквих размера и садржине да га нисмо увек разумевали, ни на Уводу у историјске студије ни доцније, када нам је на четвртој години предавао Историју Југославије. Једноставно, ни образовно ни интелектуално нисмо били довољно развијени, али смо осећали да у његовим речима постоји нешто што ћемо тек докучити. Слушајући га, најпре на часовима, а потом на промоцијама књига и научним скуповима, на јавним предавањима и у полемикама, увек ми се чинило да присуствујем провали једне незаустављиве научне енергије.

МНОШТВО ИНФОРМАЦИЈА, анализа и тумачења изливао је као бујицу, пленећи пажњу свих присутних. Често је говорио последњи или међу последњим говорницима, када је осетно попуштала концентрација присутних колега, помало заморених дотадашњим излагањима.

Чим би узео реч, завладала би тишина, напета и пуна ишчекивања, никад узалудног, а увек награђеног новим мислима, чврстим аргументима и интригантним путоказима за наставак дискусије.

Сви који су некад и негде слушали Бранка Петрановића, а уз то и читали његове књиге, знају да је тако и писао. Силовито и ужурбано, као да неће да се троши на заустављања и преопширна објашњења, низао је како историјске чињенице тако идеје и размишљања. Као млад историчар, а и касније, у зрелим годинама, сретала сам колеге које су од других, а пре објављивања својих научних радова, љубоморно чувале не само сазнања до којих су долазиле него и најједноставнију фактографију, страхујући да ће им неко нешто "украсти".

Бранко Петрановић ( у средини) на промоцији књиге „Југословенске владе у избеглиштву“, Фото Архив породице Петрановић

Кад сам тек почињала истраживања, то ме је чудило и увек изнова подсећало на професорску и колегијалну великодушност Бранка Петрановића. Тешко је било отети се утиску да је толико тога имао да каже, напише и подели да није постојала могућност да буде "покраден".

* * * * * * * * * *

За велике књиге "школа се учи" тридесетак година

КАО ПРОФЕСОР није нас штедео, нарочито ако је слутио да неко има "штофа" за истраживање и писање. Постдипломцима је за теме магистарских радова давао крупне, неистражене проблеме, пуштајући их да се - после само неколико добијених упутстава - сналазе како знају и покажу да ли могу да постану историчари. Данас сваки савестан ментор са својим докторандима обавља сијасет консултација, као да их непрестано држи за руку док прелазе опасне раскрснице. Постдипломци и докторанди Бранка Петрановића нису имали такво осећање, али су знали да ће његов суд о завршеном послу и сугестије о нужним поправкама бити непогрешиви. Истовремено, страховали су од мишљења које ће чути, очекујући га са свешћу да ће после тога знати колико је реална њихова жеља да, како је у шали говорио, пошто су већ кренули у "Наполеонову војску", постану маршали.

Сећајући се тих дана, један пријатељ са студија и ја сложили смо се да се у млађим годинама веома ретко среће појава да студенти и докторанди према свом професору имају тако сложен однос, саткан од страхопоштовања, дивљења и љубави. Штавише, ми смо се понашали као да нас то што смо његови ђаци чини другачијим од осталих постдипломаца и чак нам даје право на својеврсни понос. Незаслужен, наравно. Помињући све друге своје професоре, у међусобним разговорима смо их тако и називали, а понекад и по презимену.

Бранко Петрановић на Кинeском зиду, Фото Архив породице Петрановић

Једино смо за професора Петрановића најчешће говорили само "Бранко". Тиме као да је све било речено, обједињујући широки спектар емоција које смо имали према њему. Био је "наш" и ми смо били "његови"! Не љутећи се ни због оштрине опаски које је повремено давао, препричавали смо како нас је повремено "сахрањивао" у две-три речи, јер смо знали да ни толико није трошио на оне од којих ништа није очекивао. И данас памтим како је једном надобудном колеги, увереном да у великој јавној полемици може да му буде равноправан саговорник, кратко и нестрпљиво одбрусио: "Ма, не разумеш ти то...!"

НЕЗАБОРАВЉЕНИ су остали и драгоцени савети Бранка Петрановића. Говорио нам је да се "школа учи" 20-30 година, а да се тек потом пишу велике књиге. Упозоравао нас је да у 20. веку мало тога можемо разумети ако не познајемо столеће које му је претходило и не упознамо се с историјским процесом обнове српске државности. Бавећи се историјом југословенске краљевине, наглашавао је како је то проблем који ће се тешко "предати" историографији, те да су се управо у том периоду појавила најтежа искушења с којима се суочавала и социјалистичка Југославија. Питао нас је како можемо да схватимо прошлост Југославије ако је нисмо пропутовали и зашто нам је важније да видимо Париз или Рим пре него што смо шетали улицама Књажевца. Када су неки од нас почели да полако и чак стидљиво објављују текстове у новинама, увек је пажљиво читао, опомињући нас да никад не заборавимо да нисмо новинари него историчари. Према његовом мишљењу, историчари су морали да знају зашто и како да пишу за новине, бавећи се својим, а не туђим послом.

Чинило нам се да је све што је професор Петрановић изговорио, чак и у шали, садржавало некакву поруку и имало дубљи смисао. Смејали смо се, на пример, када је једном приликом рекао за себе да је "човек Србин" и да као такав, за сваки случај, стане мирно када види неког ко је у униформи, макар био и ватрогасац. Неком другом пригодом, не желећи да мишљење изнесе сувише отворено, приметио је како му штампани отисак једног доктората делује "бледо". Ваљда није било довољно мастила, додао је. Будући да смо већ користили савременије технике, понекад је знао да каже: "Добро је, али сада све то препиши још једном, руком".

* * * * * * * * * *

Пораз српског народа сматрао је личном несрећом

ЗА ЊЕГОВА ЖИВОТА, као и протекле три деценије, понекад сам слушала како извесни историчари критикују Бранка Петрановића. Истицали су притом да је сувише лако писао, малтене "штанцовао", да се у текстовима понављао, да је био режимски историчар, а да је у зрелим годинама постао пример "ревизионистичких погледа"...

Не могу да прихватим било шта од тога, јер сам сигурна да је, као да је знао да је времена сувише мало, журио да каже све што је сазнао и научио. Појединим темама враћао се зато што је преиспитавао оно што је пре тога написао, а мењао се не због "моде" него под утицајем нових знања и схватања да се један историјски процес примицао крају пред очима његових немоћних савременика. Слушала сам колеге које су тврдиле да све оно што се од почетка разбијања југословенске државе дешавало српском народу треба да посматрамо као историчари, свесни да су кроз неколико хиљада година светске историје нестајали многобројни народи и њихове творевине. Баш из тог разлога, међутим, Милан Грол је замерао Слободану Јовановићу што је и о комадању југословенске краљевине и о геноциду над Србима могао да размишља као да, након стотину година, расправља са својим студентима у семинару Правног факултета. Сасвим супротно томе, професор Петрановић припадао је најужем кругу људи који су пропаст државе и историјски пораз српског народа сматрали личном несрећом. С друге стране, уз човека који је целог живота поштовао идеју социјалне правде, као једну од најлепших коју је изнедрила светска цивилизација, злобно је додавати епитет "режимски", тим пре што је о историји Комунистичке партије мало ко написао толико оштре, али изнад свега научно утемељене примедбе и тумачења.

Професор Петрановић у Москви..., Фото Архив породице Петрановић

РАЗГОВАРАЛА САМ о томе с колегама који се баве историјом Другог светског рата, а за које се у стручној јавности зна да се ни у чему суштинском не слажу, с обзиром на то да су обележени као "равногорски" или "партизански" историчари. Барем у једном погледу, међутим, једнодушни су, јер, и једни и други, без љубоморе и зависти, признају да су тумачења и закључци Бранка Петрановића непомериви, због чега је свима који су дошли после њега преостало једино да то што је изрекао, често на малом броју страна, потврђују хиљадама архивских докумената и стотинама напомена. С посебном топлином и радошћу пак увек сам се сећала више пута изречене констатације Василија Ђ. Крестића, који је - говорећи о свом раду на Одељењу за историју - казао да његовим петим спратом никад није ходао професор већег личног и научног ауторитета од оног који је имао Бранко Петрановић.

Професор Петрановић већ три деценије недостаје неколицини мојих пријатеља са студија и мени, али и целој српској историографији. У овом, по много чему страшном времену, били би нам потребни његова мудра реч и далековиди савети. Безмерно је жаљење што не можемо да их чујемо и што је собом однео знање и искуство какво је мало ко стекао. Ипак, треба рећи да је историјској науци, српском народу и колегама историчарима дао права научна блага, поставши узор коме се обраћамо у тренуцима дилема и духовних клонућа, питајући се шта би рекао о неким нашим поступцима. Управо отуд, чини ми се да никад није ни отишао.

Препоручујемо

Друштво

0 1

РАНКОВИЋ ИЗБИЈА БРОЗУ АРГУМЕНТЕ ИЗ РУКУ: Увод у четврти пленум - Тајни састанак Тита, Јована Веселинова и Петра Стамболића на Брионима

14. 03. 2024. у 07:00

Друштво

0 0

ПОСЛЕДЊА РАСКРСНИЦА ЈУГОСЛАВИЈЕ: Пола века од доношења Устава из 1974. године

06. 03. 2024. у 05:00

Друштво

0 6

ЦИА ПЛАНИРАЛА ОТМИЦУ СРПСКОГ ПРЕДСЕДНИКА: Смрт Слободана Милошевића брука за његове Хашке тамничаре

02. 03. 2024. у 07:00

Друштво

0 6

СУМЊЕ У СМРТ ИСТАКНУТИХ СРБА: Шта спаја судбине цара Душана, патријарха Варнаве, Крцуна и Милошевића

01. 03. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације