РАСПАДАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ТРАЈАЛО ПРЕКО 30 ГОДИНА: Истина о револуцији може се сазнати тек после њеног пораза

ИСТОРИЈА није, попут егзактних наука, везана стриктном строгошћу истраживачких поступака, иако ових није лишена.

Фото Архив породице Петрановић

Постоји и сазнајни процес, појава нових извора, откривање зачетака, раније незапажених или скривених појава, разграђивање старе епохе и настајање нове; временом долази и до бољег разумевања односа нове историјске основе и ранијих процеса и старих идеја, привидно превазиђених идеологија (националних и других). Но, упркос свему томе, све што је коректно чињенички урађено до сада наставља да живи као трајни фонд сазнања.

Једнопартијска власт је у нас трајала 45 година, више него дуго, без преседана за демократске земље, власт без икакве стварне контроле: парламентарне, финансијске, судске итд. Стога тек сада откривамо неке зачетке будућих криза (питање стратегије ћутања у случају геноцида, сепаратизам албанских комуниста који су 1941. стигли из Албаније, различита мерила приликом обликовања федералних јединица, позадину финансијских трансакција, тајних нагодби врха, потмуле фракцијске борбе у одавно нејединственом руководству итд). Један наш угледни социолог, близак историји, обратио се питањем историчарима: зашто они раније нису критиковали Титов култ, његову ауторитарну власт, политички цезаризам?

Петрановић: Историја не може да продре у тајне облике вршења власти , Фото Архив породице Петрановић

Поред тога што знамо да је политички врх био неприкосновен, недодирљив, готово сакралан, а на другој страни снабдевен свим могућим репресивним механизмима, можемо ли сметнути с ума да историја, као наука појединачних чињеница, не може да у сваком таквом покушају не продре у конкретан животопис и тајне облике вршења власти. Социолог је могао да говори о харизми, наравно са свим опасностима приликом изношења њене опште ознаке, али историчар би себи исписивао смртну пресуду уколико би конкретно судио ранијем и садашњем животу вође (под претпоставком да је тај живот познавао у свим појединостима), његовим промашајима, апсолутистичко-диктаторском стилу вођења политике.

КАФКИН ЈОЗЕФ К. каже да није све у томе што ће нас затворити, него у ономе што долази са осудом, што је прати. Како друкчије објаснити да су витрине наших књижара већ деценијама биле пуне најразноврсније литературе која је имала критичан однос према марксизму, комунизму, социјализму, колективизму, револуцији, итд., али да су се књиге из области савремене историје из пера странаца могле тек на прсте пребројати, и то од пре неколико година, најпре од писаца који су прихватали владајућа политичка схватања о историји прошлог рата и самоуправљању.

Значи ли то да историчари имају право на опроштајницу? Није реч о томе. Постоје радови и нека их стручна критика и јавност, старије и новије генерације историчара, савремене и будуће, оцењују. Коме из струке није познато да су многи радови у поменутом времену написани lege artis, како о Краљевини Југославији, тако и о времену рата и револуције, па делом и о послератном периоду. То је пошло за руком сваком оном посленику музе Клио који је извео прецизну реконструкцију, свесно оперисао чињеницама, што садржи имплицитну критику; уочавао и отварао неке нове проблеме, поступно освајао простор стваралачког испољавања. Можемо поменути на десетине таквих радова: о страначком животу и парламентаризму у Краљевини СХС, преуређењу Југославије 1939, 27. марту, левим застрањивањима како се некад говорило, јер се данас овај појам одбацује као еуфемизам, конференцији у Бујану, анатомији партијског бића послератног система, обликовању Србије као сложене федералне јединице, избеглицама у прошлом рату, репресивним мерама Немаца у Србији 1941, тзв. Ужичкој републици, ратним злочинима итд. (Памтимо речи једног нашег угледног историчара да се истина о револуцији може сазнати тек после њеног пораза).

Апологетска, химнична и једнострано афирмативна литература је за нама. Стишава се помало и талас глади за сензационалистичком литературом о Србији и Југославији у Другом светском рату, смањује интерес за историју "кроз кључаоницу".

* * * * * * * * * *

Последице мрвљења и потискивања идеолошког жрвња

ОБЈЕКТИВНИ ПРОЦЕС сазнања проверава или ће тек проверавати разне теорије конспирације и завера, разних мистификација, извесних или измишљених. Траје још, међутим, интерегнум у коме је надвладавала или још надвлађује непроверена и методолошки некоректна, самим тим квазилитература, окренута ранијим вулгарним и једностраним пројекцијама или савременим националистичким скретањима по сваку цену. Смемо ли заборавити да се преко раније и садашње литературе и те како остваривала и остварује политичка инструментализација несвојствена научном стваралаштву? [...]

Обележавамо 50 година од устанка народа Југославије у времену које одликује постојање две прилично опречне литературе о догађајима који су 1941. делили Србију. За нас то није необична појава, најмање трагична, већ израз протеклог времена, измењене историјске ситуације, досегнутости слободе расправе, развоја историографије. Чак и када се те литературе драстично не слажу, најмање постоји разлог за узбуђивање. Штавише, знак су да се и у историографији "нешто креће". Сукоби гледишта - под условом да се политички не функционализују - могу само доводити до расплитања проблема у историографији, кроз мирну, разложну расправу, без повећања температуре. Научна расправа треба да раздвоји семе од кукоља, одстрани плеву, открије суштину историјског збивања.

Фото Архив породице Петрановић

Једнострана и осиромашена политичка и научна свест о минулој епохи само је за кратко могла одложити размишљање о нашој недавној прошлости у рационално-критичким категоријама. Све што је идеолошки жрвањ мрвио и истискивао, деформисао и сумњичио скоро 50 година почело је да се пропушта кроз филтер критичке валоризације. Није реч о насилној или исфорсираној ревизији историје већ нормалном преиспитивању, као резултат завршених историјских процеса једне епохе. [...]

Бранко Петрановић је предвидео расплет распада заједничке држве , Фото Архив породице Петрановић

Има ли ишта горе од сужених оптика историје, којих изгледа да не недостаје и у нашем времену? Рецимо, једне, опште распрострањене која није успела да у социјалистичком реформизму последњих 40 година увиди ограничености које су омогућавале, чак и олакшавале, одржавање ауторитарне владавине. Или, схватања да је наша криза рођена у савременом раздобљу игнорисањем да је распадање Југославије старо преко 30 година, чија су спољна обележја изражена у националистичким плимама, националним економијама, схватању о Југославији као транзитној станици, претварању интернационалиста у националисте, растакању Југославије екстремном децентрализацијом која је водила уобличавању републичких држава и омогућавала националне хомогенизације вишенационалног друштва, деградирања једних народа на рачун уздизања других, чак и оних квалификованих као националне мањине (народности). Посебну опасност представља освајање фатализма којему наруку иде злосретни текући југословенски рат кога се ужасавају и они који га воде, народи око нас, европска и светска јавност. Као да су се откинуле неке мрачне снаге које желе да се узајамно униште, посеју мржњу за вечита времена, оставе за собом рушевине и трајно трауматизирају свести. Као несумњиву жртву видимо српски народ, још угроженији него што је био у прошлом рату. Са свим уважавањима реалности изражене у годинама и деценијама тоталитаризма и ћутања о српском егзистенцијалном питању, смемо ли се данас препустити фатализму да је трајни етнички сукоб наша судбина наредног века? Зар не морамо најзад схватити да цивилизацијски ход не можемо увек почињати из почетка? Ако прихватимо модел мишљења о неизбежности етничких сукобљавања онда ћемо изнова почињати и наново се стропоштавати у провалију давно превазиђених времена. Наравно, ако преживимо! [...]

(Објављено у предговору књиге Србија у Другом светском рату 1939-1945, 1992)

Препоручујемо

Друштво

6 231

ЈУГОСЛАВИЈИ СПАСА НЕМА: Слободан Пенезић Крцун - Тито је тражио да се Дражи омогући да побегне

17. 03. 2024. у 07:00

Друштво

5 1

КРАЉ ЈЕ МОРАО ДА БИРА ИЗМЕЂУ УСТАВА И ДРЖАВЕ: Зашто је Александар Карађорђевић увео шестојануарску диктатуру

31. 01. 2024. у 10:47

Друштво

0 4

КАТОЛИЧКИ КЛЕР ЈЕ МРЗЕО ЈУГОСЛАВИЈУ: Књижевник Ђуро Виловић о Степинчевој "крвавој цркви" и усташкој НДХ

11. 12. 2023. у 07:00

Друштво

1 24

САМО ТРИ ЖУПАНИЈЕ СУ БИЛЕ ХРВАТСКЕ: Филолози о кајкавском дијалекту и српском штокавском говору

30. 11. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације