СТРОГ И ПРАВИЧАН СА ШЕРЕТСКИМ СМИСЛОМ ЗА ХУМОР: Мудро и постепено покретање строго забрањених тема

MОЈЕ СТРУЧНО и научно усавршавање, од појаве на Филозофском факултету па до доктората, некако је судбински било везано за Бранка Петрановића.

У Архиву Југославије почетком осамдестих година: Никола Жутић, Бранко Петрановић, Богдан Лекић, Вјенцеслав Глишић и Гојко Маловић , Фото Архив породице Петрановић

Са професором Петрановићем сам имао прве контакте приликом полагања пријемног испита на историјском одељењу Филозофског факултета у Београду. Тада ми је професор скренуо пажњу на значај проучавања историје Ромејског царства или Византије. То ме је мало изненадило из разлога што је он био професор савремене историје, односно историје Југославије а не средњовјековне Византије, чији је значај у историји правилно процијенио.

Приснији односи у настави су почели са семинарским вјежбама и испитима. Петрановића сам почео боље упознавати на трећој години студија преко вишесеместралног предмета Историје Југославије који се полагао на четвртој години.

За дипломски рад професор Петрановић ми је предложио научно озбиљну правно-историјску тему "Општи (парламентарни) избори у Краљевини СХС 1918-1929". У комисији за одбрану био је још проф. др Ђорђе Станковић, из пожешке славонске "Златне долине", Пред њима сам у јуну 1979. успјешно одбранио дипломски рад (оцјена 9). Петрановић ме је, дакле, све више придобијао да се бавим тим захтјевним динамичним периодом, нарочито занемареном историјом западних Срба у непријатељском вјерском (римокатоличком) и идеолошком (комунистичком) окружењу.

После одслужења војног рока 1980. године порасле су ми амбиције и разбуђена жеља да упишем постдипломске студије везано за историју Југославије. Неминовно је било да 1982. упишем магистарске студије под менторством проф. др Бранка Петрановића, пошто је он у то време био редовни професор и шеф катедре за историју Југославије. Те године, пред упис, са респектом сам ушао у кабинет проф. Петрановића, ког сам запамтио као строгог али правичног професора, код ког је негдје у прикрајку душе "боравило милосрђе", и шеретски смисао за хумор. Професора сам замолио да код њега упишем постдипломске магистарске студије. Пошто током студија нисам оставио баш неки нарочити утисак, он ми је озбиљним тоном саопштио да на студијима нисам блистао, да сам "лијен и успорен" и као такав ко зна кад ћу завршити магистарске студије.

ЗБОГ ТАКВЕ сумњичавости у моје способности није ми дао препоруку за упис на магистарске студије. Дакле у старту ми није никако био наклоњен иако ће у каснијим временима многи мислити да сам ја специјално повлаштен код њега, чак се "говоркало" да смо ми и рођаци, некако преко женске линије(?!). Највише ће ме прихватити послије моје изненадне "неочекиване" полетности и разбуђености, нарочито везано за брзину мог фанатичног истраживања и писања. Послије искуства на заједничкој књизи ("27. март") и великог броја мојих објављених чланака и прилога, он ће ми у једном тренутку саопштити да брже пишем од њега(?!)

Пошто сам ипак на студијима имао просјек 8,50, са дипломским радом преко девет, предао сам "папире" служби за постдипломске студије и био примљен. Тему рада одабрао сам послије мог одласка у читаоницу Архива Југославије са др Момчилом Митровићем, такође Бранковим старијим постдипломцем. Дежурну у архивској читаоници, Смиљу Грујичић, замолио сам да ми саопшти име архивског фонда који је најмање истраживан. Чудно ме погледавши Смиља ми је без околишања рекла да је то фонд Министарства и физичког васпитања народа Краљевине Југославије. Одмах су ми се пред очима указали југословенски Соколи, о којима ми је у раној младости причао отац Илија. Са мојим избором теме отишао сам пред Бранка Петрановића који ми је, очито задовољан са избором, одмах формулисао назив магистарског рада: "Физичка култура у Краљевини Југославији 1929-1941 - идеологија и политика".

* * * * * * * * * * *

Kаљење будућих академика и научних саветника

ДОБИО САМ НОВИ елан, полет и жељу за научним доказивањем са темом која ми је у потпуности одговарала. Проф. Петрановић је од неколицине својих постдипломаца оформио групу (семинарску) као припремну за израду магистарског рада. Био сам у јакој групи постдипломаца који су данас врхунски и истакнути историчари, професори, писци и академици. Ту су се калили академик проф. др Љуба Димић, др Миле Бјелајац, др Радмила Радић, проф. др Шербо Растодер из Црне Горе, проф. др Вељко Ђурић Мишина (који је с временом одустао и повукао се из групе), музејски савјетник професор Нешо Дамјановић данас популарни ТВ коментатор историјских емисија. Занимљива екипа, идеолошко-политички и национално разнолика.

Мој нерв српског националисте "у развоју" прорадио је у полемици са "црногорским зеленашем", данас академиком проф. др Шербом Растодером, који је за расправу прпремио рад "Белведерски збор 1936. године." Он је са излагањем кренуо оштро, говорећи о потлачености Црне Горе у великосрпској Краљевини истичући Белведерски скуп као начин протеста против српске хегемоније, београдског централизма. С друге стране, ја сам у својој полемици истакао да су учесници Белведеског протеста свој гнијев усмјерили управо против антисрпске владе Милана Стојадиновића у којој је сепаратизам испољио кроатофилски муслимански аутономаш Мехмед Спахо а нарочито патер Антон Корошец као министар полиције, који је своју жандармерију усмјеравао на српски народ, што ће се најбоље испољити за вријеме "Крваве литије" у Београду 19. јула 1937. године. Као доказ исправности моје тезе навео сам архивске документе из Збирке М. Стојадиновића (Архив Југославије) да су црногорски демонстранти носили српске тробојке (које су у то време биле и црногорске) и да су пјевали родољубиве српске и црногорске пјесме. Професор Петрановић ми је послије мог излагања упутио похвале за моје архивско документарно откриће, па ме је накнадно у нашим кафанским дружењима прозвао "хроничним архивитисом".

Промоција књиге „ 27.март 1941.“ : Никола Жутић, аутор овог текста, професор Петрановић, трећи здесна , Фото Архив породице Петрановић

ИМАО САМ НЕЛАГОДНУ ситуацију с проф. Петрановићем приликом предаје неукориченог рукописа мог магистарског рада, који је био "подебљи" (преко 500 густо куцаних страна). На моју несрећу дошао сам, очито нестрпљив, око 15 до 20. минута раније у његова стан. То је био довољан разлог за Бранка (који је у то вријеме био нервозан због болести) да по мени оспе жестоку вербалну "паљбу", са речима: "Гдје си ти растао, зар незнаш основни ред, како смо се договорили" ... Ја сам већ био на вратима, спреман да одустанем, да жртвујем сав дотадашњи списатељски рад. У том тренутку Бранко је изненада променио тон и узвикнуо: "Никола!, оли ћемо по једну лозу". С тим позивом све је изглађено и рад је отишао у праве руке на читање...

Врло добро се сјећам тренутка када ми је проф Петрановић у ходнику историјског одељења Филозофског факултета, на петом спрату, саопштио своје импресије о мом магистарском раду. Онако стојећи, с ногу, лаконски ми је саопштио: "Никола ово је књига. Треба да иде у штампу". У првом тренутку нисам вјеровао у изговорене похвале, нарочито послије претходне Петрановићеве негативне оцјене да нисам блистао на студијима.

Под Петрановићевим утицајем определио сам се, дакле, да истражујем идеологију и политику у култури, конкретно у физичкој култури Краљевине Југославије, с посебним освртом на либералне ("масонске"), југославенске соколе, доминантну организацију у области културе, који су, као "Југословени" имали жестоке идеолошке спорове и сукобе са Хрватским франковачко-радићевским Соколима и клерикалним организацијама Католичке акције - с Орловима, Крижарима, Фантовским одсецима и другима.

* * * * * * * * * * *

Критички осврт на великохрватски фанатизам

МАГИСТАРСКИ РАД "Физичка култура у Краљевини Југославији" одбранио сам 15. јуна 1987. у Београду пред комисијом: ментор проф др Бранко Петрановић, проф др Ђорђе Станковић и проф. др Ђорђе Кнежевић, са оценом 9. Осокољен похвалама одмах сам те 1987, послије одбране магистарског рада уписао докторат "Краљевина Југославија и Ватикан - однос државе и цркве 1918 - 1935", под менторством професора Петрановића. У комисији за одбрану били су наш највећи ватиканолог, академик Драгољуб Живојиновић и мој професор са одељења Историје Југославије, др Ђорђе Станковић.

Професор Петрановић је у својим научним радовим писао све оно о чему је причао са нама његовим постдипломцима у кафанским разговорима. У првом плану су била два антифашистичка покрета четника и партизана. Било је то осамдесетих година када је започет процес рехабилитације антинацистичког и антифашистичког равногорског покрета, а који су обазриво покренули професори Филозофског факултета др Јован Марјановић и др Бранко Петрановић, а отвореније Веселин Ђуретић... Тих година професор се све више критички освртао на великохрватски фанатизам, па је у нашим разговорима све више помињао загребачки каптол и Степинца као главне пропагандисте хрватског антисрпског сепаратизма.

Москва 1988. – Разговор о прузимању грађе о сукобу Стаљин – Тито: Бранко Петрановић четврти слева , Фото Архив породице Петрановић

ЗА ТВ СЕРИЈАЛ РТС "Политички сукоби у Краљевини Југославији" из 1989, чији је идејни зачетник и уредник био проф. Петрановић, говорио је на нов научни начин о тзв. фашистичкој монарходиктатури 1929. године. Између осталог он је изрекао следеће: "Дуго смо ову шестојануарску диктатуру у литератури звали монархофашистичком, војнофашистичком, великосрпском, док нисмо на основу историјске анализе успели да утврдимо њен карактер као карактер једне личне власти, једне апсолутистичке власти која споља неким својим методама може подсјећати на фашистичке режиме али се о њој не може говорити као фашистичкој независно од квалификација коју су јој давали комунисти, из једног простог разлога што диктатура није имала подршку у средњим сталежима, што краљ Александар мада се ослањао на војску, није имао партијску војску, диктатура и сам режим нису имали антисемитску ноту, с друге стране не може се говорити о покушајима образовања корпоративног система, при том Југославија је била вишенационална земља и у њој се ауторитарна власт, ауторитет вође, једнако код свих никако није могла утврдити."

У ТО САМ СЕ увјерио приликом нашег заједничког путовања на научни скуп "Борба македонског народа за федерализам и самосталност", који се одржавао у Делчеву 1989. Ја сам говорио о југославенским организацијама у Македонији и њиховој борби против "Македонствујушћих" (ВМРО-а). Присутни македонски историчари су жагором прокоментарисали помен тог имена .. На скупу је испољена невјероватна мржња према Србији и Милошевићу...

Послије тих бурних полемика за ријеч се јавио професор Петрановић са врло "пригодном темом" у складу са антисрпским дискусијама, о прозелитској антисрпској активности надбискупа загребачког Алојзија Степинца. Петрановићев надахнути говор, ослобођен свих стега из претходног комунистичког времена, трајао је око 15 минута, уз бурно негодовање македонских историчара.

* * * * * * * * * * *

Совјетски обавештајци међу инспираторима мартовског пуча

БОЕМСКИ РАСПОЛОЖЕНИ Бранко, у кафанским дружењима са својим постдипломцима, сносио је "терет" кафанских рачуна, па и у случајевима кад би неко од нас био "дужан" да части због свог научног успеха (издавања књиге, положеног испита и слично). Једном ријечју био је широкогруди кавалир и лаф.

На једном од тих дружења, у кафани "Топлице", у прољеће 1989, мој ментор Петрановић је предложио да урадимо тематску збирку докумената о мартовским догађајима 1941. године.

Ја сам као "хронични архивитис" био задужен да темељно истражим архиве и библиотеке, а нарочито Архив Југославије, у ком сам био запослен од 1984. године. Таква моја позиција олакшала ми је и убрзала истраживање, односно "копање по грађи".

У књизи смо настојали открити у историји дуго скривану тајну да су иницијатори, идејни творци тог фаталног догађаја по српски народ, британске тајне службе, а да су се комунисти тек накнадно, из другог плана појавили... Највећа непознаница у погледу инспиратора и организатора мартовског удара везана је за учећше Совјета, односно совјетских обавјештајних служби. Неких назнака има у југославенској архивској грађи, па се може тврдити да је обавјештајна веза између Београда и Москве ишла преко посланстава у Анкари.

Бранко Петрановић са уредничком екипом ТВ- серије „Политички сукоби у Краљевини Југославији“, Фото Архив породице Петрановић

Ова књига подигла је доста научне и ненаучне прашине 90 - тих година. На њу је ударила и љевица и десница. Публициста Десимир Тошић ову књигу је назвао "Удар из шупљег у празно", али те његове критике не треба узимати за озбиљно јер се радило о некомпетентном публицисти који је боравио у Лондону "по одређеном задатку". Дигла се и комунистичка љевица у лику професора Момчила Симића, који је имао некакав свој обрачун с професором Петрановићем, проглашавајући га чак и великосрбином, пошто се у књизи "27. март 1941" провлачила теза да су у мартовским демонстрацијама, не само у Београду, доминирали Срби.

МАГИСТАРСКИ рад о физичкој култури и Соколима у доброј мери ми је открио тајновити процес (позадину) друштвених историјских кретања на која су утицале кључне идеологије XIX и XX века - идеологије грађанског лаичког либерализма и ватиканског римокатолицизма и комунизма, које су на крају крајева и довеле до националног али и државног суноврата српског народа кроз XX век. Та спознаја ме је усмеравала на тему односа југославенске либералне антиклерикалне државе и Ватикана и његове "ратујуће цркве" (Eclesiae militans) у периоду између два рата, кроз непрестане веће или мање конфронтације. Ментор др Бранко Петрановић је 1987. је прихватио ову тему за израду докторске дисертације и одредио наслов ("Држава и Римокатоличка црква у Краљевини Југославији 1918-1935").

ПРОУЧАВАЈУЋИ ДЕЛО Бранка Петрановића може се истаћи присутност неопходног историјског ревизионизма коме је он могао приступити тек у другој половини осамдесетих година са освајањем историографских слобода после тзв. догађања народа. Током осамдесетих година коначно се, дакле, могло слободније промишљати о проказаном српском народу у контексту европских и светских политичких и идеолошких догађања.

Комунистичке стеге у области националног су попуштале, што је омогућило спровођење ревизије комунистичке догматске историографије, али и либералне монархистичке, обавијене у панегиричко југославенско рухо. Сатанизација српског народа кроз 19. и 20. век, од стране Хабзбурговаца, Римске цркве, наци-фашиста, Коминтерне и југославенских комуниста, могла се постепено одстрањивати и слободније побијати темељним историографским истраживањима. У право време се појавио и слободарски Меморандум САНУ који је свједочио о општој националној, научној, културној, вјерској и економској угрожености српског народа у комунистичкој Југославији. Све то је на крају уочио и мој ментор - професор др Бранко Петрановић.

Препоручујемо

Друштво

0 9

ИСТОРИЧАР ЛИЧНОГ И НАУЧНОГ АУТОРИТЕТА: Забрињавајуће заборављање и обесмишљавање академских мерила

21. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 0

ОСЛОБОДИО ИСТОРИЈУ ОД ВАЖЕЋИХ ЗАБЛУДА: Страствени истраживач са осећајем за разумевање прошлости и садашњости

19. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 8

РАСПАДАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ТРАЈАЛО ПРЕКО 30 ГОДИНА: Истина о револуцији може се сазнати тек после њеног пораза

22. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 5

ВЕКОВНИ СТРАХ ОД СРПСКОГ ВИРУСА: Корени стереотипа о нашем народу као противнику европског реда

13. 06. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације