НЕПРИКОСНОВЕНИ ГОСПОДАР СВОГ СТВАРАЛАШТВА: Успех млађих колега доживљавао као круну свог педагошког рада

КАО СТУДЕНТ прве године историје на Филозофском факултету у Београду имао сам велико задовољство да слушам предавања професора Бранка Петрановића на предмету Увод у историјске студије, као студент четврте године да слушам његова предавања на предмету Историја Југославије, као дипломирани историчар да будем уредник његових књига Србија у Другом светском рату 1939-1945. и Историчар и савремена епоха и да говорим на њиховим промоцијама.

Сусрет у редакцији: Милорад Вучелић, главни уредник „Новости“ и др Мирослав Перишић, аутор текста , Фото Архив породице Петрановић

Први део овог текста је сећање на тих неколико мартовско-априлских дана 1994. године, проведених са професором Бранком Петрановићем на промоцијама и у разговорима о његовој последњој књизи Историчар и савремена епоха, одржаних и вођених у поноћном програму Радио Политике, Дому Војске у Београду, Институту за новију историју Србије у Београду, Подгорици и Бару. Било је то непуна три месеца пре него што је неумитна болест однела професора Бранка Петрановића. (Сећање на мартовско-априлске дане 1994. први пут је објављено исте године под насловом "Историчар и засвођавање историјског дела о епохи" у Зборнику Научног скупа "Историчар и савремена епоха", посвећеног Бранку Петрановићу, а објављеног у издању Историјског института Црне Горе у Подгорици 1994).

Међу студентима историје упамћен као веома строг у погледу захтева за знањем, професор Петрановић je, истовремено, своје млађе колете, увек када je процењивао да то заслужују, несебично јавно похваљивао бираним речима, које су у њиховом научном раду неретко имале тежину пресудног подстицаја. Поштујући њихова ужа стручна интересовања, оком научника, педагога и хуманисте откривајући њихове афинитете, притом показујући велико разумевање за бројне тешкоће личне природе и животне околности у којима се баве научно-истраживачким радом, професор Бранко Петрановић се непрекидно залагао за своје кандидате. Неуморан у раду на својим књигама био je исти и када je требало одвојити по неколико сати за разговоре са колегама којима je била неопходна његова стручна помоћ или људска подршка.

* * * * * * * * * *

Изазови укрштања истраживачких резултата и научних виђења

САМО НЕКОЛИКО сати уочи промоције у Дому Војске, у јутро истог дана, завршена je целоноћна радио-емисија посвећена књизи Историчар и савремена епоха. У друштву саговорника Слободана Нешовића, Момчила Зечевића, Љубодрага Димића и Мирослава Перишића, у пријатној атмосфери студија Радио Политике, током зналачки припремљене и беспрекорно вођене емисије "Небо над Београдом", професор Петрановић је од поноћи до јутра, са њему својственим жаром и елоквенцијом, износио своја виђења епохе коју je живео и којом се више деценија страсно бавио. Поноћне саговорнике и слушаоце његово надмоћно владање тајнама историје и тада je, као и у бројним сличним разговорима, обавезивало на критичко промишљање прошлости. Три дана касније, у препуној сали Института за новију историју Србије, уследила je научна расправа о истој књизи, а вeћ сутрадан, оран за нова укрштања научних мишљења, jep "историчар не може да се бави историјом своје епохе а да притом не расправља са истраживачким резултатима и научним виђењима", запутио се ка још једној у то време захвалној средини за расправе на историјске теме - Црној Гори, на ко зна који по реду, нажалост и последњи, сусрет са поднебљем за које су га везивале слике очевог дома из раног детињства и младости, велики број пријатеља и осећање обавезе да своју нову књигу преда суду црногорских колега и јавности.

Фото Архив породице Петрановић

На шестодневном крстарењу обалом и брдима, сваким својим сатом испуњеним различитим садржајима, смењивали су се разговори о историји: у подгоричкој библиотеци "Радосав Љумовић" (на промоцији говорили: Бранислав Ковачевић, Момчило Зечевић, Зоран Лакић и Мирослав Перишић), Двору краља Николе у Бару, Историјском институту Црне Горе, на Радио Бару - са доживљајима земље чудноватих природних контраста и разноликости. Промоције у вечерњим сатима, а од раног јутра сваки дан, по жељи професора Бранка Петрановића, залажење у сваки кутак Црне Горе. Преподневне слике, дубоким снегом прекривеног жабљачког платоа и окрутног Дурмитора, пред чијом се узбуђујућом појавом застаје уз навирање прве мисли да се природа није нарочито трудила око његовог изгледа, смењивао je поподневни дах медитеранске цивилизације, свет прошлих култура израстао у Котору - граду "захвалном за изазивање културне радозналости". На преласку из зиме у пролеће Ада Бојана je деловала као место на другој планети. Најјужнија црногорска православно-католичко-муслиманска села распоређена дуж црногорско-албанске границе у залеђу Шаског језера, као ваљда у то време једини мултиетнички остатак и забачени симбол некадашње Југославије до којег још увек није допрла рука верске и националне искључивости, или се тако само нама чинило, будила су историјску асоцијацију да je "Југославија била једина држава у нововековној историји српског народа која je окупљала читав српски народ под једним државним кровом", да ни прва ни друга Југославија нису имале демократску алтернативу, односно да су две Југославије биле две диктатуре, да је историја косовско-метохијског проблема толико сложена и дуготрајућа да су сва решења привремена и да када се и чини да су трајна она нису коначна. Мисли нас, професорових сапутника (Момчило Зечевић, Срђан Шкоро, Мирослав Перишић), упућивале су се ка научним преокупацијама Бранка Петрановића у књигама "Агонија две Југославије" и "Југословенско искуство српске националне интеграције", као и ка његовој бриљантној полемици са загребачким економистом Бранком Хорватом о Косову, која је испуњавала странице "Књижевних новина" из броја у број осамдесетих година.

* * * * * * * * * *

Црногорци се пели на Ловћен како би видели Кремљ

НАСТАВАК ПУТОВАЊА враћао нас је на природне лепоте Црне Горе и будио нове и нове историјске асоцијације. Са историјских врхова Тарабоша, Брдице и Бардањолта, поприштима битака српско-црногорске војске против Турака 1913. године, назирали су се обриси Скадра, а погледом je господарила прелепа долина вијугаве Бојане. Дарови природе откривали су се и идући ободом Скадарског језера којим се, за радозналца који први пут туда пролази, изненађујуће дуго путује. Прво успутно одредиште, после проласка кроз столетну кестенову шуму, на поновном походу ка мору - дремљиви Вирпазар, са језерске стране зарастао у успаване локвање, изгледао je као неко не тако давно напуштено место које се одмара од историје. И док се вечити дијалог о прошлости, повремено преплитан размишљањем о садашњости и сутрашњици настављао, стари узани пут којим се успорено од Скадарског језера преко Старог Бара стиже у Бар до краја je богатио изражени авантуристички осећај. Већ следећег дана, на његовом измаку, присуствовали смо једној нестварној, готово филмској сцени. Из которског ресторана Бранко, како смо га звали још из времена када смо били његови студенти, нас је после поноћи повео да обиђемо његовог друга који му је као седамнаестогодишњаку спасао живот у рату. Када смо у пола ноћи упали у скроман стан његовог ратног друга затекли смо га како пише историју свог племена, његовог кума који одмах преводи на руски језик, и супругу која све то прекуцава на писаћој машини. После свих промоција, говора, сталних дискусија, обогаћени свим оним природним лепотама које смо видели, пропутовали и упознали, био је то незамислив доживљај који нам је до краја приближио менталитет црногорског поднебља. Та сцена нас је вратила на књигу професора Бранка Петрановића у којој је на једној од њених страница описао како су се Црногорци за време рата пели на Ловћен како би видели Кремљ.

Са промоције књиге „ Историја Југославије 1918-1988“ у Титограду: Бранислав Ковачевић, Бранко Петрановић, Душан Живковић и Зоран Лакић, Фото Архив породице Петрановић

ОВАЈ САМО ОВЛАШ подсећањем додирнут незаборавни животни доживљај враћа у памћење слике надахњујуће распричаности професора Бранка Петрановића о Југославији, Србији, Црној Гори, људима, обичајима, навикама... Проучавалац историје Југославије, веран тумач српске и црногорске прошлости, велики зналац менталитета људи на Балкану и незасити заљубљеник природних лепота као да je, попут записаног у "Личном доживљају прошлости као изазову историчара", тих дана и даље трагао за потпуним одговором на питање: шта je утицало и завело га "да целог живота испитује феномене прошлости", проверавао, преиспитивао, међусобно прожимао, спајао и одвајао знање и искуство - научно и доживљено. Повремена, ретка и краткотрајна његова загледаност у даљину, можда и већу од оне која je могла да стане у поглед уперен ка мору или врху Ловћена, на тако нешто ненавикнутом и помало забринутом посматрачу са стране одавала je утисак привидне или стварне одсутности. Одмах потом, врло брзо, пред причама о будућим књигама и путовањима такав утисак je нестајао.

У наше памћење непогрешиво урезана хронологија и динамика наведених догађаја смештених у неколико мартовско-априлских дана 1994. године само je скица за истиниту причу о једном од најплоднијих и најумнијих српских историчара 20. века, човеку богатог животног искуства, велике радне енергије, врхунском педагогу који је страсно готово до последњег дана проводио дан у архивским истраживањима или за радним столом, подједнако уживао у раду са студентима и у лепотама живота.

* * * * * * * * * *

Међународни контeкст и његова променљивост у историји

ИСТРАЖИВАЊЕ, ЧИТАЊЕ, писање, промоције, предавања, менторства, комисије за магистратуре и докторате, научне расправе, јавне трибине, полемике од Љубљане и Загреба до Скопља, научни скупови, округли столови, интервјуи, радио и телевизијске емисије, рецензије, садржајни разговори и дружења у кафани до дубоко у ноћ, путовања - били су, заправо, стални ритам живота професора Бранка Петрановића, ритам научника и личности која je била неприкосновени господар својих одлука и свог стваралачког пута.

Данас смо тридесет година удаљени од одласка Бранка Петрановића. Од тада до данас догодили су се "Дејтон", НАТО бомбардовање Србије, испорука председника Србије Слободана Милошевића Хагу и хашка тамничења српских генерала и политичара, одвајање Црне Горе од Србије, једнострано проглашење независности Косова и недавна, са исподполовично изгласана Резолуција УН о Сребреници. Данас је другачији и свет него што је био у време одласка Бранка Петрановића. Свих тих деценија недостају анализе Бранка Петрановића за сваки од тих догађаја, његове драматичне речи забринутости за судбину српског народа крајем 80-их и почетком 90-их година 20. века често се, под притиском свих каснијих догађаја враћају у мисли. Пад Берлинског зида чиме се завршила једна епоха и разбијање Југославије у крви, реализовано плановима спољних фактора, биле су тада свакодневне теме Бранка Петрановића у свим бројним разговорима са колегама и пријатељима. У једном од тих разговора рекао је нешто што је ретко ко од нас његових млађих, па и појединих старијих колега, тада разумевао на тај начин. Како је процес даље текао све више смо схватали колико је добро разумевао тај процес.

Фото Архив породице Петрановић

ЊЕГОВЕ РЕЧИ ДА НАС свет, мислећи на глобалног хегемона са својим савезницима, неће оставити на миру док не раздвоји "два ока у глави" (Србију и Црну Гору), а да ће "притисци на Србију да прихвати да буде Луксембург бити све већи", показале су се тачним. Таква антиципација извирала је из његовог дубоког разумевања на каквим темељима је био заснован светски поредак настао на резултатима Другог светског рата и непогрешиво је знао шта значи разграђивање тог поретка. И не само то. Био је велики познавалац ранијих епоха историје, посебно се осврћући на период од Берлинског конгреса до балканских ратова. Увек имајући у виду међународни контекст и његову променљивост у историји, улогу спољног фактора видео је у вековним тенденцијама да српски народ буде сведен на меру која му је од стране великих сила намењена. Колику пажњу је као историчар посвећивао међународном контексту уверљиво сведочи његова књига Србија у Другом светском рату 1939-1945, која у том погледу, упркос бројној историографској продукцији о Другом светском рату није надмашена.

Фото Архив породице Петрановић

Често је говорио и повремено писао о тешкоћама бављења савременом историјом, имајући у виду процесе у току, друштвене околности које утичу на позицију историчара, недоступност архивске грађе. Упозоравао је да историчар савремене историје мора да покушава да разумева процесе до својих дана, али је свој став о теорији дистанце изражавао цитатом да се "од лица сљубљеног лицу не види лице". Имао је потребу и да наводи речи руског историчара Покровског, Стаљинове жртве, који је писао да би се разумела историја потребно је "да се развеју магле, изађе из удолине, заобиђу планински завијуци, зађе иза највећег превоја да би се разбистрио и пукао поглед у даљину".

Препоручујемо

Друштво

0 9

ИСТОРИЧАР ЛИЧНОГ И НАУЧНОГ АУТОРИТЕТА: Забрињавајуће заборављање и обесмишљавање академских мерила

21. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 5

СА ЛАКОЋОМ ЗАОБИЛАЗИО ИДЕОЛОШКЕ "ПЛИЋАКЕ": "Кобно" одбацивање историјског искуства Југославије и Србије

20. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 0

ОСЛОБОДИО ИСТОРИЈУ ОД ВАЖЕЋИХ ЗАБЛУДА: Страствени истраживач са осећајем за разумевање прошлости и садашњости

19. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

ПРОФЕСОР КОЈИ НИЈЕ ПРИХВАТАО ТАБУЕ: Тридесет година од растанка са академиком Бранком Петрановићем

18. 06. 2024. у 11:52

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације