ДОКУМЕНТАРНО СВЕДОЧАНСТВО О УСТАШКИМ КОЉАЧИМА И СТЕПИНЧЕВИМ ЖУПНИЦИМА: Зверства госпићких сејача смрти

СВЈЕДОЧАНСТВА о масовним покољима су бројна и на сву срећу сачувана.

Павелић је одликовао 129 католичких свештеника на челу са надбискупом Степинцем, Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Нарочито је драгоцјен списак хрватских усташа госпићког краја који су касапили и клали Србе од 10. априла до почетка септембра 1941. године на подручју система усташких логора Госпић.

Овај списак Хрвата (франковаца) госпићке опћине чува се у Архиву Југославије, а налази се у фонду Емигрантске владе Краљевине Југославије. На списку се налазе имена 254 усташа који су вршили злочине на територији Лике, који су били извршиоци клања и бацања у личке јаме. Ту су и описи мучења Срба, нпр. резање коже на каишеве, чупање ноктију, вађење очију, резање дојки, силовања и друго. Између осталих, ту се налазе: чувени кољач њемачког поријекла Руде Риц (Ritz), разни Тонковићи, Павелићи. Интересантан је случај кољача браће Колаковић. За госпићке гимназијалце и студенте педагошке академије они су врло интересантни јер се с њима у документу наводи њихова сестра Колаковић, која је "само посматрала мучења и клања Срба". Та њихова сестра ће бити законита жена професора Јосиповића, директора Педагошке академије.

НА СПИСКУ се, дакле, налази 254 госпићких и личких крвника, са описима њиховог начина убијања (касапљења и клања), наводим значајнија:

- Јуцо Угарковић, свршени осмошколац, 20 година стар, из Госпића, подстрекач и извршилац многих убистава у околици Госпића.

- Никола Касумовић, из Перушића, злогласни убица Срба.

- Никола Угарковић, из Госпића, запањивао људе својим зверствима и крволоштвом.

- Тошо Дујмовић, из Оточца, злостављао људе на окрутан начин, палио им табане а ужарене игле убадао под нокте.

- Јука Дујмовић, брат Тошин из Оточца, обојица месари. У оточкој клаоници дерали су трговца Перу Бранковића тако да су га положили на сто и одерали му кожу на кајише тако да је жртва издахнула у грозним мукама.

- Руде Риц, учитељ из Подлапца. Био командант усташа на сектору Книн - Огулин и руководио свим акцијама и покољима Срба.

- Никола Црни из Госпића, везивао Србе бодљикавом жицом и тако их провађао кроз место, а касније их убијао.

- Томица Риц, управник поште у Кореници, родом из Госпића, био командант усташа у Кореници, руководио хапшењима и убиствима Срба, у којима је и сам судјеловао, и то нарочито у Пријебоју.

- Иван Девчић, звани "Жицар", надзорник ПТТ линија у Кореници, родом из Госпића. Велики крволок и пљачкаш, обио српску цркву у Кореници, обешчастио је и опљачкао.

- Јуцо Рукавина, пропали ђак из Госпића, био усташа у Кореници и тамо клао и пљачкао Србе.

- Драго Асић, син гостионичара, из Госпића. Био велики крволок и пљачкаш. Лично учествовао у покољима Срба, а нарочито се као такав истакао у месту Медак, где је у медачкој плантажи свакодневно и сваке ноћи на зверски начин мучио, клао и пребијао Србе. Стално је ишао са крвавим чакширама, попрсканим српском крвљу и тако вршио клања. Као такав је отворено говорио и страшио Србе са крвавом камом. Непрекидно и без разлике је хапсио и убијао све што се српским именом звало.

- Стипан Дуковац, из села Рибника код Метка. Најкрволочнији усташа, био комесар и повереник општине Медак и руководио покољима Срба у истој општини. На дан 5. августа 1941, када је дошао у село Почитељ са већом групом усташа да изврши покољ и пљачку, био је дочекан у заседи од четника и убијен са још пет усташа.

- Ивица Дошен, механичар из Госпића, на служби у Грачацу, извршио велики покољ у околици Грачаца (у селу Штикади на Св. Илију у покољу убијено више од 300 Срба).

- Јосо Аџија, ковач из Госпића, највећи крволок и усташа, повереник за Лику.

- Божидар Соколић, из Госпића, председник усташког преког суда, као крволок и кривац за многа убиства познат у целој Лици.

- Јурица Фрковић, из Госпића. Командант усташког стожера, велики жупан, организатор усташког покрета за време Југославије, велики крволок Срба, те је био подстрекач за све злочине и убиства Срба.

- Иван Јурчић, професор у Госпићу, усташки официр, велики крволок.

- Јосип Сертић, ђак из Оточца, велики усташа, крволок и подстрекивач.

- Бруно Силаф, трговац из Госпића, пореклом Немац, један од главних подстрекача који је заједно са доле поменутим трговцима сазивао седнице које су одлучивале о судбини Срба.

* * * * * * * * * *

Католички духовници постају логорници у мантији

АНАЛИЗИРАЈУЋИ списак усташа логорника, евидентно је да су извршиоци припадници конфесионалне (конвертитске) интернационалне хрватске нације. Поменуте усташе добрим дијелом су похрваћени странци или вјерски конвертити (прекрштеници, односно покатоличени и похрваћени Срби православне вјере). Списак усташа-логорника, са детаљним описом покоља и касапљења говори о крволочности вјерских фанатика који су за ХХ вијек требали ипак бити анахрони рецидив некадашњих сурових вјерских (римокатоличко-протестантских) ратова широм Европе. На стотине "логорника у мантији" (римокатоличких свећеника) свједоче о фанатизованој идеологији Римокатоличке цркве, која специјалним одгојем од својих сјемеништараца ствара фанатизоване поклонике који су увијек били спремни да учествују као егзекутори припадника православне и Мојсијеве вере.

У списковима Управе државне безбедности налазе се пописи бројних свећеника - усташа.

На списку "Учешће свештенства у бандитизму и сарадња са одметницима" налази се стотине свећеника. У документацији Архива САНУ наведени су бројни одликовани свећеници који су претходно вршили злочине као усташки и крижарски сарадници. За жупнике интелектуалце поводом одликовања стајала је одредба да су одликовани за "устрајно хрватско држање и ревно бодрење народа да устраје у борбама и потешкоћама до коначне побједе хрватске мисли, те за предани и неуморни културни рад".

ПРЕМА СПИСКУ, одликовани су, између осталих, слиједећи свећеници са подручја Лике, Приморја и Горског Котара:

- Др Фран Бинички, свећеник жупник из Личког Осика, ред за заслуге I степена са звијездом, 1945, предложен за одликовање сребрним спомен-знаком о успостави НДХ за рад на ослобођењу НДХ и хрватског народа у времену прије 20. листопада 1934, тј. за илегални рад прије 1941. У том периоду отворено је дјеловао са франковачко-усташких позиција на подручју Госпића, Личког Осика и околине.

- Јосип (Јоле) Бујановић, сатник свећеник IV усташког стајаћег делатног здруга, мала сребрна колајна др Анте Павелића за храброст, година 1943: "Одликован што се као свећеник пригодом нападаја побуњеника на Госпић истакао храброшћу и одважношћу" ("Војни вјесник" бр. 47 од 3. студеног 1943, стр. 1708). Причувни усташки сатник духовник, промакнут у чин причувног усташког бојника духовника 1944. У народу се о њему причало као о највећем усташком крволоку.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

- др Анте Лончарић, каноник-жупник у Сењу, одликован "за дугогодишње пожртвовано и узорно ширење хрватске мисли и судјеловање у усташком покрету" (дјеловао на свећенство у Лици у антисрпском правцу).

- Љубо Магаш, жупник у Колан Барбату на Пагу, одликован редом за заслуге I ступња. Јавно се хвалио да је са усташом званим Павица, силовао па потом "убио неку Жидовку стару 18 година".

- Никола Машић, свећеник и управитељ учитељске школе у Госпићу (утицао на личке Хрвате да прихватају усташке идеје), ред за заслуге II ступња 1944;

- Гркокатолички бискуп др Јанко Шимрак, одликован редом за заслуге, велередом са звијездом за ревносну службу међу својим свећенством и повјереним му стадом, као и за сурадњу с хрватским државним областима у искреном усташком духу (са Степинцем предводио акцију масовног прекрштавања Срба, па тако и личких Срба).

* * * * * * * * * *

Шиканирања, мучења и убиства српских архијереја

И ЖУПНИК у Грачацу Миховил Марбер, одликован је редом за заслуге I ступња за допринос "побједи хрватске мисли". Овај "божји човек" је био непосредан организатор покоља Срба у селу Штикада 1. августа 1941. године. Масакру штикадских Срба је претходио позив грачачког жупника Марбера да се окупе Штикађани због прекрштавања. Пошто су се окупили, Хрвати на челу са жупником почели су маљевима и ножевима да касапе све што су стигли. Друге су бацали у понор Тучић. Подаци о убијеним крећу се до три стотине.

Историчар Виктор Новак је у Magnum crimenu записао слично свједочанство: "Миховил Марбер, културбундовац, на дан покоља довезао се аутомобилом из Грачаца и позвао народ да се искупи на Штикадским барама, гдје ће извршити покрштавање, те да онда Србе нико више неће гњавити. Срби су повјеровали жупнику, сакупили се у великом броју на одређеном мјесту. Неки који се нису одазвали били су накнадно присилно доведени. Ипак се један дио Срба спасио, јер су наслутили да им је жупник припремио засједу. И доиста, када су се Срби сакупили, изненада су наишли усташе из Гудуре и побили највећи дио оружјем, док су неки убијени сјекирама и маљевима, што се доказало приликом ископавања лешева 1942, када су Талијани тај дио окупирали и дозволили ексхумацију.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Штавише, утврдило се да су неки били закопани живи". Иначе жупник у Грачацу Миховил Марбер, одликован је редом за заслуге I ступња за допринос побједи хрватске мисли.

Поменуто масовно клање у Штикади, на челу са жупником Марбером, било је предмет расправе у судском процесу против Степинца и његових свећеника 1946. године.

СТОТИНЕ римокатоличких жупника и свећеника вршиле су ликвидације православних Срба, али још немилосрдније њиховог свећенства. Никад се није чуо глас кајања, "сућути" и кршћанског милосрђа према таквом немилосрдном чину. Нико из римокатоличке хијерархије, па ни метрополит Степинац, није се огласио поводом монструозних клања православног свећенства. Ти злочини су заиста били сурови. Убијено је више владика и преко 70 православних свештеника у госпићком систему логора смрти. Највише их је било из Горњокарловачке епархије. Према одлуци Светог архијерејског сабора од марта 1941, свима архијерејима је поручено да у случају ма каквих изванредних догађаја у земљи, остану у својим епархијама заједно са свештенством и својом паством. Због тога нико од архијереја (владика и митрополита) није драговољно напустио своје мјесто службовања, сем ако је био насилно, стражарно протјеран. Тако су српски архијереји и српско свештенство, сваки у свом мјесту службовања дочекали напад и окупацију Југославије.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Одмах су почела шиканирања, прогони, мучења и убијања архијереја и свештенства на суров и монструозан начин. Сви архијереји у НДХ доживјели су прогоне и физичко и душевно злостављање. Митрополит дабробосански из Грахова Петар Зимоњић из Сарајева је одведен у логор поред Загреба. Према свједочењима очевидаца, митрополит Зимоњић је био заточен у логору Госпић током јула. Митрополита су по једној верзији одвели у Копривницу (логор Даница), по другој у логор Јасеновац гдје је наводно убијен и потом бачен у ужарену пећ за печење цигала. Владици бањалучком Платону Јовановићу, рођеном у Београду 1874, по оснивању НДХ је наређено да, као "Србијанац", одмах напусти територију хрватске државе, али је он то наређење одбио да изврши. Према одлуци стожерника за Врбаску бановину Виктора Гутића, епископ Платон је убрзо ухапшен и заједно са протом Душаном Суботићем убијен код Котор Вароши у селу Врбања и бачен у ријеку Врбања.

* * * * * * * * * *

Велебит крије тајну о смрти владике Саве

СА ЕПИСКОПОМ горњокарловачким Савом Трлајићем догодио се исти случај као и са митрополитом дабробосанским Петром. И за њега се поуздано не зна гдје је и како изгубио живот. Године 1938. изабран је у Плашком за епископа горњокарловачког. Ситуација по Србе у Плашком била је повољнија у времену када су у њему окупациону власт вршили Италијани. Међутим, када су се Италијани, 25. маја 1941, повукли из огулинског среза, сву власт су предали усташама, који су одмах почели са хапшењима и убијањима Срба. У Плашком су одмах похапшени сви свештеници са владиком Савом на челу. Дана 23. маја усташе су дошле у епископски двор, однијели сав намјештај из црквеног суда, иселили епископа из његовог стана, који су у потпуности испразнили. Усташки логорник и кољач Јосип Томљеновић поручио је епископу Сави да напусти Плашки и оде у Србију, али је он то одбио. Због тога епископ Сава је ухапшен 17. јуна у својој резиденцији и везан одведен у Томљеновићеву кућу (шталу).

Епископ Сава је 19. јуна 1941. са осталим затвореницима везан изведен из Томљеновићеве штале и спроведен на жељезничку станицу у Плашком и првим возом одвезен у концентрациони логор Госпић. Са госпићке жељезничке станице пјешке је дотјеран у казнионицу, у којој је свакодневно мучен и понижаван. Половином августа из госпићке казнионице изведено је око 200 везаних Срба и одведено путем који води преко Велебита за Карлобаг и оток Паг. Међу њима се налазио и епископ Сава. То је било последње виђење епископа и посљедња вијест о њему. Сматра се да је убијен негде на Велебиту, и то на путу између Брушана и Карлобага, јер је, по причању талијанских новинара, на том путу мјесеца августа убијено око 8.000 Срба.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

МИТРОПОЛИТ загребачки Доситеј је 7. маја 1941. доведен у затвор загребачке полиције, гдје је мучен и понижаван. У мучењу митрополита се нарочито истакла Стилиновићева, студенткиња из Госпића. Она је митрополита тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Пошто је био тешко измрцварен од батина, усташке власти су одлучиле да га пошаљу у Београд, како им не би умро у затвору. Поред физичких, митрополит Доситеј је претрпео и јаке психичке шокове, па је постао душевно растројен. Умро је почетком јануара 1945. године у Београду.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Преостала двојица епископа са територије НДХ, зворничко-тузлански Нектарије и мостарски Николај, дошли су 1941. у Србију, гдје су били под заштитом њемачких и италијанских власти, па су на тај начин спасили животе.

Свештенство горњокарловачке епископије такође је масовно затварано у концентрационом логору Госпић и потом клано и убијано у велебитским јамама Јадовног и на отоку Пагу. У документима се помиње стравична судбина на десетине личких свештеника (пароха):

Карактеристични су случајеви Јована Бјеговићс из Дивосела који је од усташа ухапшен у Бихаћу 24. јуна 1941, као и већина бихаћких Срба, одакле је одведен у Босански Петровац.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Дана 21. јула одведен је у госпићку казнионицу, па у логор Слано, гдје је убијен 3. августа 1941; затим нарочито пароха Николе Богуновића са Зрмање који је ухапшен већ 15. маја 1941. у мјесту службовања у Доњем Лапцу. Одведен је у Госпић, гдје је био изложен тешким мучењима (тучен по табанима, боден усијаним иглама по бради, чупани су му нокти). Мајка га је једва познала по гласу кад је посјетила госпићки затвор. У јуну 1941. Богуновић је заједно са већом групом Срба везан жицом одведен на Јадовно, гдје је бачен у Шаранову јаму 25. јуна 1941. године. Послије убиства свештеника Богуновића усташе су дошле у његову кућу, опљачкале је, а супругу Дару и малолетне синове одвеле у село Борићевац и бациле их живе у јаму Јасеновачу.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ПРОФЕСОР КОЈИ НИЈЕ ПРИХВАТАО ТАБУЕ: Тридесет година од растанка са академиком Бранком Петрановићем

18. 06. 2024. у 11:52

Друштво

0 2

СРБОФОБИЈА АНТИСЕМИТИЗАМ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

13. 06. 2024. у 13:00

Друштво

0 5

ВЕКОВНИ СТРАХ ОД СРПСКОГ ВИРУСА: Корени стереотипа о нашем народу као противнику европског реда

13. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 3

МАЛИ РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ: Глобални изливи антисрпства: ниска мржње дужа од једног века

12. 06. 2024. у 10:35

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације