РАДИКАЛАН ЗАОКРЕТ У СТАВУ МЕЂУНАРОДНИХ ПОСРЕДНИКА: Формални и неформални сусрети Хрватских и Српских преговарача

КАО И ИВИЋ Пашалић и осталих двоје чланова хрватског изасланства, В. Шкаре-Ожболт и генерал П. Стипетић, тако је и Смиљан Рељић био врло неугодно изненађен и констерниран тиме што модератори и координатори женевских преговора Столтенберг и Аренс нису допуштали никакав, па чак ни физички контакт између чланова хрватске и српске делегације, што је већ на први поглед изгледало веома чудно и загонетно.

Хрвоје Шаринић је предводио многе хрватске делегације у преговорима са Србима, Фото ЕПА, Профимедеја, Тањуг, Докумнтација „Новости“ и „Борбе“, Фејзбук, Yоутубе, Принтсцреен, Википедија, Архив Дарка Худелиста ...

Рељић је био прилично искусан преговарач и знао је како се то ради, тим прије што је претходних мјесеци и година био члан преговарачког тима предстојника Уреда предсједника РХ и водитеља хрватскога преговарачког тима за преговоре с побуњеним Србима Хрвоја Шаринића, тако да је (и) од њега имао прилике пуно тога научити. Рекао ми је, уз остало:

- У студеноме (новембру) 1993. био сам на преговорима у Добановцима (насеље у Сријему, у Србији - оп. аут.), које је водио Хрвоје Шаринић. На тим се преговорима утврђивала линија разграничења. То је водио генерал Бо Пелнс из Шведске, и то је четири дана трајало... Од српских преговарача био је ту и генерал Миле Новаковић, а српску је делегацију предводио Горан Хаџић. А од наших су ту били: Хрвоје Шаринић, Давор Домазет Лошо, генерал Петар Стипетић, ја и шеф Шаринићева кабинета у Уреду за националну сигурност Душко Грабовац. Ти исти људи састају се након пар мјесеци на преговорима у Руској амбасади, у Босанској улици у Загребу. То је било након Добановаца. И сад гледајте како ти преговори функционирају: ту се и једе, и пије, и успоставља се нека комуникација, између нас и побуњених Срба. И ми се, мало-помало, упознајемо, неометано причамо једни с другима и успостављамо неке односе...

Као илустрацију тога, С. Рељић ми је навео један врло упечатљив примјер својеврснога људског и особног (не, дакле, на политичкој, односно државној разини) међусобног упознавања и зближавања Хрвата и Срба као чланова преговарачких екипа које судјелују на хрватско-српским преговорима. Радило се, конкретно, о односу какав су били успоставили заповједник војске РСК генерал Миле Новаковић и хрватски генерал Петар Стипетић.

- КАД СУ ЈОШ БИЛИ У ЈНА, тј. у Маршалки (у војарни - касарни - Маршал Тито, највећој војарни ЈНА у Загребу, смјештеној близу новозагребачког насеља Травно - оп. аут.) - рекао ми је Рељић - Миле Новаковић је војно-хијерархијски био подређен Петру Стипетићу те се као такав морао према њему и опходити. У оно пријашње вријеме, кад су обојица били у ЈНА. А сад, неколико година касније, у посве новим околностима, након избијања рата у Хрватској 1991, они се поновно сусрећу заједно, али овај пут у потпуно другачијим улогама, као припадници међусобно зараћених страна. Међутим, онај респект што га је Новаковић имао према Стипетићу у ономе прошломе, мирнодопском времену није се ни сада могао тек тако занемарити и избјећи, и то се баш видјело у њиховој особној комуникацији, на тим нашим преговорима, од Добановаца надаље...

Тим је веће било изненађење и чуђење и код једних и код других - и код чланова хрватскога изасланства, међу којима је био и генерал Стипетић, и код чланова српске делегације, коју је предводио генерал Новаковић, кад су се суочили с чињеницом да им Столтенберг и Аренс не допуштају чак ни да се међусобно физички приближе, а камоли да размијене барем реченицу или двије. А о неком правом преговарању, у политичком смислу ријечи, да и не говоримо...

- Ја и Перо Стипетић - испричао ми је Рељић - имали смо у глави да, у том дворцу у којем су се одвијали преговори, покушамо некако прићи генералу Новаковићу, с којим смо већ имали изграђен однос. Па да, можда, учинимо корак-два даље у тим нашим преговорима. Међутим, ми нисмо успијевали доћи до Срба, једноставно нам то нису допустили. Дуго смо чекали у парку у склопу дворца, мислим да се оданде видјело Женевско језеро. Српска је делегација била удаљена од нас неких 40 метара. И ми смо се, Перо Стипетић и ја, у једном тренутку покушали ноншалантно приближити Србима, барем да их поздравимо, да питамо како су. Али онда се, изненада, појаве полицајци с псима те нам запријече било какав додир! И ми се једноставно нисмо могли приближити једни другима, нити као људи нити као преговарачи...

* * * * * * * * * * *

Чудни и неразјашњени односи у српској делегацији

НА МОЈЕ ПИТАЊЕ што је могло бити у позадини и зашто им Столтенберг и Аренс нису допуштали да нормално међусобно комуницирају, Смиљан Рељић ми је одговорио:

- Мислим да су се међународни фактори, који су координирали читаву ову причу, плашили да би нешто могло искочити изван контекста што су га они првотно били замислили. Јер, у Добановцима смо ми имали ту изравну, неформалну комуникацију - што је било нешто сасвим друго од овога сад у Женеви. Ово овдје заправо и нису били озбиљно формализирани преговори. Ми чак нисмо сјели ни у салу, то је више било сједење у дворишту. То је Столтенберг тако био замислио. Мислим да су се ти међународни посредници бојали ескалације која би могла довести до још горега... План Z - 4 се ту више није ни спомињао, није га уопће било на столу, него је средишње питање било то да Хрватска хоће мирним путем заузети свој простор. То јест, Хрватска војска и полиција...

Фото ЕПА, Профимедеја, Тањуг, Докумнтација „Новости“ и „Борбе“, Фејзбук, Yоутубе, Принтсцреен, Википедија, Архив Дарка Худелиста ...

И Ивић Пашалић ми је, као шеф хрватског изасланства, такођер посвједочио да је на преговорима у Женеви било апсолутно искључено било какво особно, неформално зближавање хрватских и српских преговарача и скретање преговора са строго формалне на мање службене или неформалније облике у којима постоји знатно већи ступањ вјеројатности да би, евентуално, могло доћи до одређеног затопљавања или чак међусобног приближавања између двију сукобљених страна. Међутим, он ми је истакнуо да су за такав тијек преговора у значајној мјери били криви и политички представници побуњених Срба из Крајине, назочни на женевским преговорима, који су се држали, како ми је рекао, прилично хладно и резервирано. Овако ми је то описао:

- У ПРАВИЛУ, НА СВИМ преговорима оваквог типа, колико год то понекад изгледало чудно, ти си ипак на неки начин нећу рећи присиљен - али некако на њима долази и до тих особних сусрета. Гдје постоје неке паузе па се пије нека кава или се нешто једе... Обично су то прилике за неформалне сусрете. У неформалним сусретима ти можеш осјетити што људи доиста мисле. И наравно да су ти неформални сусрети прилика да се једног по једног преговарача ломи. Тако смо ми у нашем приступу имали предвиђено да ће, примјерице, генерал Петар Стипетић покушати прићи некоме од српских војника с којима се отприје познаје, да ће нетко други тко познаје овога или онога из нама супротстављенога, српског табора покушати утјецати на њ и на чисто особној разини... Јер то је уобичајени начин у политичким преговорима: да се користе особна познанства, особни сусрети, да осјетиш расположење на оној другој, непријатељској страни, да осјетиш докле су они спремни ићи, да их покушаш кроз такве, неформалније разговоре усмјерити на некакав договор.

Међутим, Срби су, овдје у Женеви, очито бјежали од тога. Јер било је међу њима и којекаквих фракција, неких чудних и неразјашњених односа, нејасноћа око тога тко је чији... Мени се на тренутке чинило - а то сам касно навечер 3. коловоза (августа) 1995, након повратка из Женеве у Загреб, и изјавио на ХТВ-у, у ТВ емисији Сликом на слику - да је у српском преговарачком тиму сватко свакога шпијунирао. Значи, ако овај припада фракцији Милана Бабића, онај, опет, кругу око Милана Мартића, онај тамо је директно наслоњен на Београд итд., увијек се ту гледа - ха! - тко је кога издао. То јест, тко се није држао договора, тко потајице сурађује с Хрватима... И у сватко свакога сумњичи! Наша, хрватска позиција била је крајње једноставна, а њихова (српска - оп. аут) врло комплицирана!

* * * * * * * * * * *

Страх у хрватској делегацији да неће испунити Туђманов задатак

СРЕТНА ЈЕ ОКОЛНОСТ по Хрватску, овдје у Женеви 3. коловоза (августа) 1995, била та да се у хрватском (Туђманову) изасланству налазила и једна веома искусна и прекаљена професионална преговарачица, Весна Шкаре-Ожболт (рођ. 1961. у Осијеку), којој су преговори с побуњеним Србима били, да тако кажем, дио уже професије, барем у то вријеме. Она је тада у Уреду предсједника РХ на Пантовчаку истодобно обнашала двије функције: с једне је стране била замјеница предстојника Уреда предсједника и водитеља хрватскога преговарачког тима за преговоре с побуњеним Србима Хрвоја Шаринића, а с друге је, у томе истоме Уреду, била и савјетница предсједника РХ Фрање Туђмана за политичка питања и преговоре.

Тако је искусно преговарачко око Весне Шкаре-Ожболт замијетило у женевској вили Saugy и неке детаље који су осталим члановима хрватске делегације, па и њезину шефу Ивићу Пашалићу, били промакли. Ево њезина виђења и интерпретације тих преговора - како ми је она то испричала у нашим разговорима 17. травња (априла) и 20. липња (јуна) 2024.:

- Преговори су почели у 10 сати, у томе дворцу који се налази на периферији Женеве.

Фото ЕПА, Профимедеја, Тањуг, Докумнтација „Новости“ и „Борбе“, Фејзбук, Yоутубе, Принтсцреен, Википедија, Архив Дарка Худелиста ...

Парцијални преговори. Прво разговарају с нама, онда разговарају с њима, па онда опет разговарају с нама, па опет разговарају с њима... И ја гледам, вријеме неумитно иде и требала је већ бити и пауза за ручак. И ја схваћам да они нас уопће не желе ставити за исти стол с њима те да ми нећемо моћи испунити задаћу због које смо ту дошли. Али Ивић Пашалић то није скужио. Није скужио зато што је он мислио да то тако мора бити. А ја сам скужила јер знам како се тактика води, ја сам преговарала прије тога милијун пута...

ВЕСНА ШКАРЕ-ОЖБОЛТ ми је то детаљније протумачила овим ријечима:

- Ивић није скужио тај тзв. shuttle diplomacy, с којим су Столтенберг и Аренс били кренули у ове преговоре. То би се на хрватски превело као - "унакрсно испитивање". Ово у Женеви је било управо то: разговарање прво с једнима, па онда с другима, па опет с једнима, па опет с другима, гдје Столтенберг никако није допуштао да ми и побуњени Срби заједно сједнемо и да заједно разговарамо...

Фото ЕПА, Профимедеја, Тањуг, Докумнтација „Новости“ и „Борбе“, Фејзбук, Yоутубе, Принтсцреен, Википедија, Архив Дарка Худелиста ...

Успут речено, о значењу појма shuttle diplomacy може се данас пуно тога прочитати на интернету. На енглеској Википедији тај се појам тумачи овако: "У дипломацији и међународним односима, shuttle diplomacy је радња вањске стране (у овоме конкретном, женевском случају радња Т. Столтенберга и Г. Х. Аренса - оп. аут.) која служи као посредник између принципала у спору, без изравног контакта између принципала." Тај је израз, пише на Википедији, први пут примијењен како би се описали напори америчког државног тајника Хенрiја Кисингџера, почевши од 5. студенога (новембра) 1973, који су онемогућили прекид арапско-израелских непријатељстава након Јомкипурског рата.

Министар вањских послова у вријеме Олује Мате Гранић ми је, у нашем разговору 24. липња (јула) 2024, појам shuttle diplomacy дефинирао као такав начин преговарања гдје се - како се точно изразио - "преговара с једном и с другом страном посебно, док се не створе увјети да се нађу заједно". Односно, док се не створе увјети да се "нађу на истоме, тј. да се договоре".

* * * * * * * * * * *

Столтенберг је знао да Загреб спрема тајну акцију

ПО ОНОМЕ КАКО су ми то заједно посвједочили и Ивић Пашалић, и Весна Шкаре-Ожболт, и Смиљан Рељић, до преокрета (и то радикалног, за 180 ступњева) у хрватско-српским преговорима у Женеви, под покровитељством и у координацији Т. Столтенберга и Г. Х. Ахренса, дошло је тек у послијеподневним сатима, иза станке за ручак. Тек тада је Столтенберг, али под снажним притиском хрватског изасланства, допустио и једнима и другима, и хрватским и српским преговарачима, да заједно сједну за један те исти исти преговарачки стол. И да кажу једни другима слободно и отворено што мисле, односно што имају за рећи и што су припремили за ту, финалну преговарачку рунду. Међутим, интерпретације појединих чланова хрватског изасланства о том великом заокрету у неким се појединостима прилично разликују па ће, засигурно, бити најбоље да чујемо (тј. прочитамо) причу свакога од њих посебице...

Фото ЕПА, Профимедеја, Тањуг, Докумнтација „Новости“ и „Борбе“, Фејзбук, Yоутубе, Принтсцреен, Википедија, Архив Дарка Худелиста ...

Дајем најприје ријеч јединој професионалној преговарачици у хрватском преговарачком тиму Весни Шкаре-Ожболт, да нам она, из својега властитог кута гледања, преприча и објасни какав се то заокрет - и зашто - у Женеви, у послијеподневним (можда већ ранопоподневним, свакако након паузе за ручак) сатима, догодио.

- БИЛО ЈЕ ПОПОДНЕ - започела је своју верзију В. Шкаре-Ожболт. - Вријеме је цурило. Ми смо разговарали у дворишту, унутар дворца. Било је лијепо вријеме, вани смо били... Прво сам рекла нашој екипи: "Ајмо сад стати ту мало на страну, да се договоримо што ћемо даље." Па кажем: "Они очито имају тактику да нас не сједну за стол. И ми побуњеним Србима нећемо успјети рећи: 'Јесте ли ви, Срби, за то да се вратите у састав Хрватске или нисте?' Јер, ово нам је задња прилика да им то приопћимо. А то нам је предсједник Туђман и ставио у задатак, да их то изријеком питамо." И кажем екипи: "Гледајте, ја сад идем код Столтенберга и Аренса, и рећи ћу им да нас изволе ставити за заједнички стол, иначе се ми овај час враћамо у Загреб!" Отишла сам к Stoltenbergu сама. Ја сам у нашој екипи једина говорила енглески. Ивић Пашалић није најбоље знао енглески.

- И одем код Столтенберга. Аренс је већ био отишао па кажем само Столтенбергу, а добри смо си иначе били: "Торвалде, ово мени не звучи добро! Ово сад постаје озбиљно! Што ви то изводите? Ја те молим, јер ово заиста више нема никаквог смисла, дај да сједнемо и да попричамо са Србима!" А он мени одговори: "Да, да... Али ја знам да ви потајице спремате неку акцију. Ми имамо неке повјерљиве информације о ономе што спремате..." А то ми је и Ахренс нешто прије био дао до знања. Ја му на то кажем: "Гледај, Тхорвалде, што год ми овдје радили, ми смо овдје ради преговора, али ми не преговарамо с вама, с међународним посредницима, ми с вама ионако разговарамо стално. Него, ми сад хоћемо и с њима (с побуњеним Србима - оп. аут.) сјести и разговарати, и упознати их с нашим приједлозима!"

Фото ЕПА, Профимедеја, Тањуг, Докумнтација „Новости“ и „Борбе“, Фејзбук, Yоутубе, Принтсцреен, Википедија, Архив Дарка Худелиста ...

Јер, то је нама био циљ: сјести са Србима за стол и рећи им све што мислимо, односно који су наши конкретни приједлози. Столтенберг ми на то одговори: "Добро, Весна, мени је све то јасно, али, знаш, имамо и ми своје информације..." Ја кажем: "Добро, имате своје информације, и то је О.К., али дај да сједнемо више и да разговарамо ко људи! Па дошли смо ту да разговарамо с њима, а не овако! Ово је скандал!"

Препоручујемо

Друштво

0 1

ПРОФЕСОР КОЈИ НИЈЕ ПРИХВАТАО ТАБУЕ: Тридесет година од растанка са академиком Бранком Петрановићем

18. 06. 2024. у 11:52

Друштво

0 5

ВЕКОВНИ СТРАХ ОД СРПСКОГ ВИРУСА: Корени стереотипа о нашем народу као противнику европског реда

13. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 3

ЛЕЧИО СРПСКИ НАРОД ОД БЕЗНАЂА: Јован Рашковић у историју је ушао "из павелићеве сенке"

19. 05. 2024. у 07:00

Друштво

0 0

КУЋА ЈЕРЕСИ У СИМИНОЈ УЛИЦИ: Добровољни силазак Добрице Ћосића са брода Јосипа Броза

18. 05. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације