ОКУПАЦИЈА УДАРАЦ СРПСКОМ НАРОДНОМ ПОНОСУ: Зашто је Тито одлучио да центар револуције пресели у Београд

МОБИЛИЗАЦИЈОМ, као начином да бројчано ојачају своје јединице, служили су се и војни четници, организација Драже Михаиловића, али не одмах и у почетку устанка (у прво време, војно-четнички одреди оријентисали су се пре свега на евидентирање бораца, односно војних обвезника.

Љубићка чета Чачанског партизанског одреда крајем лета 1941. , Фото Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Састављали су спискове и свим пријављеним и уведеним у те спискове, издавали су потврде, с тим да се јаве кад буду позвани). Крајем септембра 1941, Михаиловић је прогласио општу мобилизацију, али она у потпуности никад није спроведена.

Оцењивано у целини, у лето 1941, најжешће и најуспешније борбе партизански одреди водили су у западној Србији и Шумадији. Како се мисли, и тврди, поред објективних, за то су постојали и субјективни разлози, јер су Покрајински комитет КПЈ и Главни штаб НОП одреда за Србију углавном били усмерили своју активност на подручје западне Србије, Ужица у првом реду. Јужна и источна Србија биле су у почетку, и услед тога, од другостепеног значаја. Касније, међутим, а нарочито после прогона главнине партизанске војске у Санџак, у децембру 1941, ови крајеви ће добити већи значај и у њих ће се, временом, у ствари пренети тежиште партизанске борбе у Србији.

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ВОЂСТВО ПАРТИЗАНА, а то ће рећи Централни комитет КПЈ са Јосипом Брозом Титом на челу, није случајно поклонило своју пажњу западној Србији. И Србији уопште. Понајмање је стицај околности утицао на одлуку да се са оружаним устанком на територији Југославије прво почне управо на овом простору.

Тито је (као и Драгољуб Дража Михаиловић) у свим својим плановима и комбинацијама увек полазио од Србије. Слободно се може рећи да је Титово трајно мишљење било да онај ко овлада Србијом, тај ће владати и Југославијом... И, као што је 1941. године тачно проценио да је оружани устанак могућ најпре у Србији, тако је и средином 1943. проценио да ће се коначна битка за Југославију одлучити у Србији. (Зато је он и послао руководству КП у Хрватској, 4. новембра 1943, следећу, пуну прекора поруку: "Изгледа да ви никако не можете разумјети, да је сада главна Србија и да се тамо мора ријешити питање уређења Југославије, а југословенске владе и краља напосе. Томе треба сада потчинити све локалне интересе...")

Неки истраживачи, међутим, хтели би да докажу, да главни разлог Титове оријентације за западну Србију, и Србију уопште, треба да лежи у томе што је управо у западној Србији побо свој барјак Драгољуб Дража Михаиловић, и што се од маја 1941. налазио са својим штабом на Равној гори.

Опредељење Тита за Србију, а затим за западну Србију, резултат је његових одређених процена, али и оних које су се тицале политичких расположења муслимана и Хрвата, припадника већинског становништва у Независној Држави Хрватској. Та расположења била су таква да она нису давала баш никакве изгледе за њихово учешће у општенародном устанку.

* * * * * * * * * *

Хрвати дочекали Немце са цвећем, кобасицама и шампањцем

...ОГРОМНА ВЕЋИНА Хрвата, како је знано, и већ казано, схватила је слом Краљевине Југославије као идеалну прилику за формирање потпуно самосталне хрватске државе. Чак и противници усташа прихватили су оберучке Независну Државу Хрватску, видећи у њој основу за трајно решење хрватског националног питања - било изван Југославије, било у оквиру ње, али преуређене у савез максимално суверених јединица, при чему би у саставу хрватске заједнице морале да се нађу и Босна и Херцеговина и добар део Бачке и Барање, затим Срем закључно са Земуном.

Колико је Титова оцена, посебно у погледу Хрвата и Хрватске, била тачна, видело се убрзо, кад је и НДХ постала ратно поприште попут Србије. Под оружјем, а у борби против усташа и окупатора, нашли су се само Срби...

"Ми хрватског сељака", рећи ће у вези са управо наведеним један истакнути комунистички лидер из Хрватске, Павле Грегорић, "нисмо добили у партизане. Овакав проблем није имала Србија... и мислим да је то проблем који у хисторији и те како треба нагласити... "

Зато што је био начисто са ситуацијом у Хрватској, Тито је још 10. априла 1941. године неопозиво одлучио да најхитније што може напусти Загреб, тврдио је и Титов лични пријатељ Јосип Копинич, агент Коминтерне, познат под више разних конспиративних имена - "Ваздух", "Вокшин", "Штефан". Он каже:

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

"Били смо на Јелачић плацу - Тито, моја сестра и ја. То је била еуфорија хрватске малограђанштине и присталица ендехазије. Они су дочекивали њемачке тенкове са цвијећем, кобасицама, шампањцем... Постоје фотографије тог дочека, и филмски журнал, њемачки. А ми смо ту били, ми смо то гледали... Тито је само ћутао. А онда када је колона тенкова прошла, идемо тамо према другом дијелу града, и видимо да хрватска, Мачекова стража хвата југословенске официре и војнике, избацује их из Љубљанске касарне, туче их и трпа у камионе. Да. После ја Тита питам: 'Слушај, Стари, зашто ти идеш у Београд?'

- 'Па, јеси ли ти био са мном на Јелачић плацу? Па, шта ти мислиш, да са том малограђанштином, да са тим национализмом који је сад букнуо, ти ту можеш нешто направити?'"

"Говорио ми је", још је изјавио Коћинич, "да мора у Србију, да је тамо народ до краја поробљен и потлачен... и да ће тај народ бити спреман за устанак."

ПОЈЕДИНИ ИДЕОЛОШКИ противници Тита, његов прелазак у Србију објашњавају као смишљену акцију усташког вођства, и цитирају, у вези с тим, наводне речи Еугена Дида Кватерника, упућене шефу усташке државе Анти Павелићу: "Ти се сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном пломбираном вагону. Ми не бисмо могли да нађемо драгоценији експорт за Србију од Тита.

Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година."

Титову одлуку да се из Загреба пребаци у Београд, да се "изврши пресељење центра револуције у Југославији", Владимир Бакарић, својевремени првак КП Хрватске и блиски Титов сарадник, повезао је са 27. мартом 1941, и оценом ЦК КПЈ да се у Београду и у Србији било "нагомилало највише друштвених и политичких супротности".

По једном од мишљења која се тичу Титове одлуке да се пребаци из Хрватске у Србију (и ту са српским комунистима организује одреде за борбу против окупатора) "пресељење центра револуције... из Загреба у Београд" било је, управо - "природно не само због политичке ситуације у Хрватској, већ и због тога што је требало 'почињати од почетка'", а "то је за Југославију, по следу историје њеног постанка и по стварном положају, била Србија. Није Србија исто што и Југославија, али нема Југославије, или боље, не може бити националног самоопредељења ни Хрвата, ни Црногораца, ни Македонаца, ни Словенаца за југословенску заједницу без чврсте претпоставке да ће Србија бити у тој Југославији..."

* * * * * * * * * *

Јосип Броз је захваљујући Србима постао велики вођа

ПОЛАЗЕЋИ ОД ТОГА, да је Тито - како се једном изразио његов први сарадник Едвард Кардељ - сматрао да је добра само она политика односно политичка и војна стратегија "која реално даје добре резултате", словеначки историчар, Ј. Плетерски је рекао: "И, ето нас, код другог момента. У Србији су постојали многи услови за процену да се конкретни резултати ту могу очекивати..."

На уверење Тита и Комунистичке партије, да у Србији најпре могу остварити своју политику и постићи најбоље резултате у дизању народа против окупатора, треба да су утицале и следеће чињенице: 1) постојање код Срба у Србији "снажно развијене историјске националне свести и слободарске и устаничке традиције", и 2) приврженост "народа у Србији југословенској заједници".

Да српски народ, онако ојађен и понижен капитулацијом југословенске војске у априлу 1941, није био спреман да се обрачуна са окупатором, Тито са својим комунистима не би могао ништа да постигне. Брзо би утихнуле пушке његове војске, ако би уопште и стигао да ту војску образује.

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Не би се, стога, могло рећи да греше они који кажу да је Тито, свеједно што је био изузетна личност, само захваљујући српском народу могао да постане велики вођа.

КАО КОМИНТЕРНОВСКИ националиста, а то ће рећи "политички националиста", Тито је, наводи се, у духу гледања и ставова Коминтерне консеквентно радио на минимизирању Срба као - реакционара... Поуздано је само једно: да се он према српском народу односио у складу са ставом Коминтерне, да се на југословенском простору успостави нови однос снага, сасвим другачији него што је то било до разбијања Југославије, у априлу 1941. године.

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

У склопу реченог, он је стално, и за време рата, и на заседању АВНОЈ у Јајцу, и после рата, увек поново посезао за флоскулом о "великосрпској опасности" и до пред саму своју смрт повлачио потезе, који су у бити били штетни по српске националне интересе. Водећи српски комунисти ишли су му при том наруку. Они су га у свему томе безрезервно и на некритичан начин подржавали. Делом, како неки мисле, зато што је Тито био култ, што је ширење тог култа (у чему је сам Тито био прави виртуоз) било "официјелизирано", постало "саставницом државне политике и интересом државе".

Кад је реч о држању Тита према Хрватима, нарочито се истиче (и од стране Хрвата, једног Бранка Пешеља, на пример, дугогодишње десне руке Влатка Мачека, председника ХСС) да је оно било такво да је Тито стекао трајне заслуге за Хрватску. Да није њега било, вели се - Хрвати би 1945. врло лоше прошли. "Хрватска је изгубила рат, а није изгубила територије, него је још и порасла..."

* * * * * * * * * *

Непоколебљива вера у непобедивост Црвене армије

НИГДЕ КАО У СРБИЈИ, добро су то знали и Немци, а с њима и Британци, слом југословенске државе није изазвао такве трауме. Окупација је била "неподношљив ударац српском народном поносу". Али, и пре и изнад свега, окупација је поново једном отворила српско национално питање. Сем у Србији, у почетку окупације, Срби у свим другим крајевима били су изложени и физичком уништењу. Нарочито у НДХ. Страдање српског народа у НДХ не само да је узбудило Србе у Србији, већ је умногоме утицало на њихову одлуку да се дигну на оружје, крену у борбу за васпостављање југословенске државе, у којој ће се поново наћи сви Срби и живети са свим правима слободних људи.

Од разлога, због којих су Тито и КПЈ одлучили да "центар револуције у Југославији" преселе из Загреба у Београд, и у Србији почну да стварају своју војску, не би смела остати непоменута вера, и Тита и целокупног вођства КПЈ у непобедивост Црвене армије... Из те прве и основне вере произашло је дубоко убеђење, да рат неће дуго потрајати, да ће немачке дивизије бити сатрте већ на границама Совјетског Савеза и да ће се совјетске трупе, после тога, сјурити у Европу, а најпре стићи у Југославију у граничном појасу са Румунијом.

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Колико је лично Тито, који је иначе маштао да од Србије створи мостобран за Црвену армију, био уверен у брзо надирање совјетске војске до границе Србије, потврђује и податак да је он, одмах после напада Немачке на Совјетски Савез, 22. јуна 1941, наложио Миловану Ђиласу да организује једну групу људи која ће у датом часу преузети власт у Београду.

САМ МИЛОВАН ЂИЛАС изгледа да је, на вест да је Немачка напала Совјетски Савез, рекао Родољубу Чолаковићу, да ће Руси - за два месеца стићи у Београд!

У склопу свих тих очекивања било је, на неки начин, природно што је Централни комитет, али пре свега Тито, у првом часу, хтео да за центар устанка у Србији изабере - Хомоље, као област најближу Румунији. "Ја сам најприје мислио", рећи ће Тито о томе после рата, "да тадашњи Главни штаб смјестимо негдје у Хомољу, хомољским шумама. Међутим, гледајући географске карте, мени се ипак највише свидио простор западне Србије с обзиром на то да је одатле у случају офанзиве био отворен пут за Босну и Санџак и на друге стране, док су се хомољске планине могле лако прочешљати, а у случају одступања одатле, нашли бисмо се на простору на којем би нас непријатељ могао лако уништити." За извесне писце, ове Титове речи су - спорне. У смислу да не садрже праве разлоге његове одлуке за избор западне Србије као "центра револуције". Инсистира се на томе да је Тито кренуо у западну Србију због Драже Михаиловића, како је већ поменуто, због тога што је он тај крај најбоље познавао, будући да је 1914. године, као припадник аустроугарске војске, њим прокрстарио, учествујући у свим, па и најљућим биткама, поред осталог и код Љига...

Негде на том простору, а у сваком случају у Колубарској, односно Сувоборској бици, Тито је, без сумње, може се претпоставити, морао да укрсти оружје са Дражом Михаиловићем... Јер, у тој бици, као потпоручник, учествовао је и Михаиловић...

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ДРАЖА ВЕРОВАО У БОЖЈУ ПРОМИСАО

ОД СВЕГА што је речено и написано о Дражи Михаиловићу, из љубави и оданости или из мржње и непријатељства, у жељи да се допринесе иторијској истини или пак њеном замагљивању и потапању у мутне воде без дна, непорециво је, уз штошта друго, и следеће: 1) да је Михаиловић био антифашиста, али у исто време и - антикомуниста, 2) да је са Равне горе, започињући са стварањем војне организације, отпочињући герилски рат, у ствари, покренуо крупне догађаје у Србији и Југославији. А покренути догађаје, међутим, никад није било исто што и догађајима управљати, како се својевремено изразио Слободан Јовановић. У ову велику истину и Михаиловић ће имати прилике да се током рата, а особито пред крај рата, увери у пуној мери... Из вида се не би смела изгубити ни изјава Живка Топаловића, вође социјалдемократа у Србији, да је Михаиловић био изразити фаталиста и да је то, у ствари, била његова највећа слабост... Он је, по Топаловићу, "дубоко веровао да га води Божја промисао и да заслужује Божју помоћ".

Препоручујемо

Друштво

0 2

ПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА ВОЈНО-ПОЛИЦИЈСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ НА РСК 1995. ГОДИНЕ: Одлука о „Олуји“ донета на Брионима

29. 07. 2024. у 13:27

Друштво

0 0

НЕПОШТОВАЊЕ ТЕМЕЉНИХ АКАТА МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА: Оличење лицемерја великих сила

16. 07. 2024. у 05:00

Друштво

0 0

НАПАД АТЛАНТСКЕ АЛИЈАНСЕ НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ УГРОЗИО МЕЂУНАРОДНИ ПОРЕДАК: НАТО агресија потпуна деградација политике

16. 07. 2024. у 05:00

Друштво

0 0

ПРОТИВРЕЧНА ТУМАЧЕЊА ВОЈНОТЕХНИЧКОГ СПОРАЗУМА У КУМАНОВУ: Није капитулација већ договор о миру

16. 07. 2024. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације