ТИТО ПОСЛЕ ПАДА УЖИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ПОДНОСИО ОСТАВКУ: Као што је брзо букнуо, устанак се у већем делу Србије брзо угасио

аааааааааааааааааааа

Врховни штаб у Ужицу: Цана Бабовић, Арса Јовановић, Алексндар Ранковић, Тито и Ђилас, Фото Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ШТО СЕ тиче одлуке Драже Михаиловића, да за центар своје организације изабере западну Србију (Равну гору, део планине Сувобор), Звонимир Вучковић сматра да су разлози били следећи: "хомогеност становништва и његов јасан национални и демократски став; испресецаност и заклоњеност терена у односу на комуникације и велика насеља кроз која су се кретале јаче окупаторске снаге; релативна близина важнијим центрима, нарочито престоници, и мање-више средишњи положај у односу на државну целину; одлично познавање терена, на коме је Дража Михаиловић још као млад потпоручник 1914. године учествовао са својим водом у победоносној, Сувоборској офанзиви".

Како је, и због чега све, Тито решио да свој Главни штаб не смести у Хомољским планинама, већ да крене у западну Србију, не чини се ипак толико битним, и што је главно, то не доводи у питање чврсто Титово уверење из лета 1941. године, да ће Црвена армија за тили час победити Хитлерову ратну силу.

Колико је ово Титово уверење било јако, и колико је он тада слабо процењивао Хитлерову ратну машину, види се и из тога да је, 22. јуна 1941, на седници Политбироа ЦК КПЈ, у Молеровој улици у Београду, наредио да се двапут дневно издаје билтен о напредовању трупа Црвене армије.

Са Титовим знањем, издаване су тада чак и директиве да се крче поља за приземљење совјетских падобранаца... Неки високи руководиоци КП, као Жарко Зрењанин, на пример, налагали су у тим данима партијским активистима да хитно приђу изучавању Историје СКПБ, како 6и марксистички што поткованији дочекали Совјете... (Окружни комитет за Ваљевски округ је 27. јуна 1941. "дао рејонском комитету у Љигу директиву да организује прихватање руских падобранаца, који ускоро треба да се спусте; треба им дати сељачка одела и о томе одмах обавестити партијско руководство". У Мачви су у неким местима биле формиране специјалне омладинске јединице за дочек совјетских падобранаца...)

КАО ШТО је брзо букнуо, устанак из 1941. године, у највећем делу Србије, релативно брзо се и угасио. С једне стране, услед довлачења јаких немачких војних снага у Србију (са других фронтова) и масовних одмазди над становништвом, а затим због неслоге устаника, подељених у два главна фронта - партизански на челу са Јосипом Брозом Титом и национални под командом Драгољуба - Драже Михаиловића.

За умирење Србије и уништење свих устаничких снага, Немци су одвојили следеће трупе: две дивизије првог борбеног реда - 342. пешадијску дивизију, допремљену из Француске, и 113. пешадијску дивизију повучену са Источног фронта, три посадне дивизије (704, 714 и 717), један елитни пук (125. пешадијски пук), као и бројне немачке полицијске формације, стациониране у Србији.

У својој брижљиво припремљеној офанзиви на устанике у Србији, независно од заставе под којом су наступали, Немцима су стајале на располагању и оружане снаге председника квислиншке владе, Милана Недића - Српска државна стража и жандармерија, у свему неких 13.000 људи. Затим одреди Косте Пећанца, око 3.500 људи, и Љотићеви добровољци (Српски добровољачки корпус), њих око 3.000.

Тамо крајем новембра и почетком децембра 1941, обе устаничке војске биле су разбијене, а њихова језгра и врховни штабови протерани из места у којима су се налазили.

* * * * * * * * * *

Врховни штаб губи контролу над својим јединицама

У УЖИЦЕ, СЕДИШТЕ Врховног штаба партизанске војске, немачке трупе ушле су без већих напора - 29. новембра 1941. године. Читава операција за освајање Ужица трајала је у свему пет дана. На путу од својих полазних положаја према Ужицу, јединице 342. дивизије нису нигде биле дуже задржане...

Тако су се немачке окупационе снаге после нека два месеца вратиле у град на Ђетињи, који су биле приморане да напусте 21. септембра 1941, да се, заправо, без борбе предају одреду Драже Михаиловића, под командом потпуковника Манојла Кораћа.

Немачке трупе пред Ужицом није могло да задржи ни жртвовање једног читавог батаљона, састављеног од радника, на Кадињачи. Како се после толико година доказује, овај батаљон је био непотребно жртвован. Одбрана Кадињаче је Титова погрешна одлука. Без икаквих обавештења и правих разлога, осим да се пред Хадсоном, енглеским официром, истакне као војсковођа, послао је батаљон са командантом Јерковићем да сви изгину. Учинио је то онда када је судбина Ужица била одлучена. Немачка офанзива није могла да се заустави.

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Али, Кадињача је добила своју поему и постала партизански мит.

Врховно партизанско руководство је у насталој паници, услед брзог продора Немаца, испустило контролу над ситуацијом и уопште контролу над својим јединицама. Код Ужица, и то је установљено, поједине партизанске јединице биле су просто напросто - распршене. Неке јединице су се распале и пре него што су се сукобиле са непријатељем. А оне јединице које су се смело супротставиле нападачу, претрпеле су врло тешке губитке. Оно мало живе партизанске силе што је преостало, после свега, дало се у бекство, углавном у хаосу, преко Увца.

Сам Тито прешао је Увац 1. децембра 1941, изгубивши сваку везу са својом војском, чак и са својом пратећом четом.

О ТЕЖИНИ ПОРАЗА партизана код Ужица говори довољно сам податак да је Тито, на седници Централног комитета КПЈ у Дренови, 7. децембра 1941, због лоше организоване одбране Ужица и хаотичног повлачења партизанске војске понудио оставку - по једнима на положај секретара ЦК, а по другима на функцију врховног команданта. Али о томе, како се наглашава, нико се од присутних није ни усудио да расправља, већ и зато што је Тито, у ствари, могао да одговара, у крајњој линији, само Коминтерни..! (Према немачким изворима, партизани су код Ужица имали 1.415 мртвих, од тога 389 сгрељаних за одмазду, 80 рањених и 718 заробљених. Немачки губици износили су 11 мртвих и 35 рањених. У руке немачке војске пао је велики плен: 4 топа, 3 бацача мина, 8 тешких и 20 лаких митраљеза, преко 2.700 пушака...) .

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Напуштање Ужица од стране Врховног штаба партизанске војске, и свих јединица које је требало да град бране, и одбране, било је, годинама и годинама, деценијама заправо, објашњавано, поред осталог, изнуреношћу партизана у борбама у јесен 1941, нарочито грађанским ратом, за који је, према тврђењима врха партизанског покрета, једино и искључиво био крив Дража Михаиловић, а затим прихватањем фронталних борби, "за које нису биле дорасле партизанске јединице".

По тумачењу Покрајинског комитета КПЈ за Србију, главни узрок пораза (код Ужица, и уопштеу Србији, крајем новембра 1941) било је држање Драгољуба - Драже Михаиловића, "чији су одреди напали партизане пре него што су то учинили Немци"!

Да за тако брз и неславан пораз код Ужица кривицу сноси и Врховни штаб партизанских одреда, а највише Тито лично, о томе се дуго није уопште говорило, чак се то није ни помињало. А да кривица пада и на њих - то је чињеница... незвисно од тога да ли је Врхови штаб 1941. године имао или није имао "у правом смислу физиономију војног штаба."

* * * * * * * * * *

Фијаско плана о стварању слободне територије на Маљену

ВРХОВНИ ШТАБ партизанских одреда први пут је најдиректније руководио борбеним дејствима и "у сложеној ситуацији испољио недовољну сналажљивост и умешност у командовању", истиче се у најновије време. "Не само што је на погрешан начин бранио прилазе Ужицу, него је и неблаговремено дао наредбу за евакуацију рањеника и ратног материјала. Била је настала таква дезорганизација и хаос приликом повлачења, да је био и Врховни штаб физички угрожен и нашао се скоро у стрељачком строју са својим борцима, пошто је Тито претходно послао са Ранковићем Моравичку чету, која је била на обезбеђењу Врховног штаба, сматрајући да је наступило расуло и да, кад стигну у Санџак, имају бар једну чету на располагању. Касније је то несналажење правдао да "тада није било тако чврсте командантске позиције коју је касније стекао"!

Кад се Врховни штаб партизанске војске са нешто бораца (десетим делом бораца од укупног броја пред улазак Немаца у Ужице) повукао преко Увца, у Србији су остале сасвим слабе партизанске снаге: два одреда, Ваљевски и Подрињски, и два батаљона - 3. батаљон Посавско-тамнавског партизанског одреда (у Ваљевском крају) и Рачански батаљон на Тари.

(Једно време, до 18. децембра 1941, до пребацивања преко Увца, и делови Ужичког, Крагујевачког и Чачанског одреда). Да би ове снаге ојачале и поново покренуле у офанзивна дејства, Врховни партизански штаб упутио је из Санџака у Србију још неке одреде.

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

МЕЂУТИМ, ТО ЈЕ била велика, кобна грешка. Са изузетком Космајског одреда, сви остали одреди су се или вратили натраг, не могавши да се пробију у Србију, или су били потпуно уништени.

Колико је Врховни штаб био у заблуди у погледу оцене ситуације по свом повлачењу из Србије, види се и из тога да се он заносио мишљу да се у Србији уз већ тамо упућене, могу створити нови одреди и, чак, формирати нова слободна територија на простору Медведник-Маљен. (Јосип Броз Тито није схватио да је пораз у Србији тежак и да нема повратка у Србију на пролеће, као што је очекивао... Он је веровао да се Србија може поново запосести у пролеће 1942. године. Стога се и упорно држао Дрине све до половине 1942, када су партизанске снаге, истиснуте из источних делова Босне, кренуле у њене забачене, централне и западне крајеве.)

Резултат ове погрешне процене ситуације у Србији био је, да од стварања неке нове слободне територије на линији Медведник - Маљен није испало ништа (нити је нешто могло бити) и да је, поврх тога, дошло до уништења свих одреда у западној Србији - Подрињског, Космајског, Посавско-тамнавског, Ваљевског и Сувоборског. Око 1.200 партизана или је изгубило живот или је пало у непријатељске руке. Само један мали број, углавном руководећи кадар, успео је да се спасе... (У ово време, у децембру 1941, Тито је од оно мало војске коју је имао уз себе формирао прву бригаду - Прву пролетерску (од три батаљона бораца који су се повукли из Србије и два црногорска батаљона).

* * * * * * * * * *

Немци уцењују ђенерала Дражу на 200.000 динара

ФОРМИРАЊЕ ПРВЕ пролетерске бригаде (и у марту Друге) био је, како се наводи, резултат Титовог сазнања да се не могу водити "успјешне операције већих размјера са здруженим партизанским одредима и батаљонима, већ да је неопходно прићи стварању већих чисто војних формација". (Стварање пролетерских бригада није добро оценио Извршни одбор Коминтерне. Он је видео у томе знак да партизански покрет добија комунистички карактер и да се "усмјерава ка совјетизацији Југославије".)

Напуштањем Ужица и Србије од стране преосталих главних партизанских снага, била је, "прва фаза" оружане борбе против окупатора у Србији. То је тачно, нема сумње, али та "прва фаза" тиче се не само партизанског али не и покрета Драже Михаиловића... Јер, одмах по протеривању партизана преко Увца, Немци су се устремили на Дражу Михаиловића, с намером да га ухвате, а језгро његове војске униште. Буквално у последњем часу, Дражи Михаиловићу је успело да са својим пратиоцима избегне заробљавање. У руке Немаца пало је, међутим, неколико стотина његових бораца, који су бранили Равну гору, и прилазе њој, како од села Брајића (од Горњег Милановца) тако и од села Планинице (од Мионице). И два виша официра из ближе околине генерала Михаиловића (резервни мајор Александар Мишић, син славног српског војводе Живојина Мишића, и активни мајор Иван Фрегл, начелник штаба Колубарског војно-четничког одреда, иначе родом из Словеније) била су заробљена од једне јуришне немачке групе. (У овом нападу на главни штаб Д. Михаиловића, Немци су убили 10, а заробили 390 војних четника.

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

У руке им је пало 330 пушака, 5 митраљеза и већа количина муниције.)

ПРЕМА ОЦЕНИ војног заповедника Србије, после свега што се збило на Равној гори, Дража Михаиловић са својом војском није више представљао неког иоле опаснијег противника по немачку окупациону силу. "Његова група", речено је у извештају немачког војног заповедника од 10. децембра 1941, "може сад да се сматра разбијеном... Многе Михаиловићеве присталице, изгледа да су побегле у шуме и планине. Постоје извештаји према којима све обезглављене банде покушавају да се пребаце у четничке јединице Косте Пећанца. Знаци указују на то, да су неки српски владини кругови, све до пред крај, хтели доћи у везу са Михаиловићем, како би се поштедела српска крв. На истој су линији и настојања српског министра председника Недића, а која имају за циљ да спрече оштар поступак против Михаиловићевих присталица, који су, наводно, на то били само присиљени. Истрага у том погледу још је у току..."

За разлику од војног заповедника Србије, представник министра иностраних послова Немачке у Београду Феликс Бенцлер није никако био спреман да "Михаиловићев случај" сматра зарешен. И у децембру 1941. он је истицао да се Михаиловић не сме потцењивати, будући да с њим симпатишу многи национално свесни Срби. Како је Бенцлер посебно нагласио, Михаиловић би, гледано "на дугу стазу", једном ипак "могао да постане опасан".

Из ових разлога, извесно, Бенцлер је био један од оних високих немачких функционера у Београду који су подржали предлог да се Дража Михаиловић уцени са 200.000 динара.

СИН ВОЈВОДЕ МИШИЋА СПАСАВА ЧИЧУ

НЕМАЧКА обавештајна служба очигледно је располагала прецизним подацима да пуковник Михаиловић најчешће борави у Струганику. Њихова моторизована формација зауставила се тачно пред родном кућом војводе Мишића. И нису погрешили: у кући је био Дража са мајором Захаријем Остојићем, који је стигао из Каира као специјални изасланик краљевске владе. Минути су одлучивали да ли ће "први герилац Европе" бити заробљен. У последњем тренутку успели су да умакну у оближњу шуму. Шта је претходило пуковниковом извлачењу из куће на сигурно? Његов домаћин мајор Александар Мишић изашао је пред Немце и рекао:

- Ја сам Дража Михаиловић!

Време које је непријатељ утрошио окупљајући се око Мишића било је довољно да им четнички лидер умакне.

ПОКРЕТ ЗА ОСВАЈАЊЕ ВЛАСТИ

ЈЕДАН од оних који су Тита покушавали да свестрано осветле, а иначе били и остали његови идеолошки противници, Стеван Павловић, професор емеритус балканске историје на универзитету у Саутемптону, позивајући се на британску документацију, написао је у "Историји Југославије" да је Тито у ствари био само један "велики политикант", један "потпуно хладан агент са личним амбицијама ". Међутим, без обзира на то ко и какав је био, њему је успело да "споји један патриотски и један интернационалистички револуционарни покрет", да, боље речено, "стави патриотски покрет у службу комунистичког покрета за освајање власти у Југославији".

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПРОТИВРЕЧНА ТУМАЧЕЊА ВОЈНОТЕХНИЧКОГ СПОРАЗУМА У КУМАНОВУ: Није капитулација већ договор о миру

16. 07. 2024. у 05:00

Друштво

0 0

ОБЕЗВРЕЂИВАЊЕ И БАГАТЕЛИСАЊЕ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА: Доследност својим коренима најсигурнији пут

16. 07. 2024. у 05:00

Друштво

0 0

РЕЗОЛУЦИЈА САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ УН 1244 ДОБИЈА СВЕ ВЕЋИ ЗНАЧАЈ: За Косово и Метохију широка аутономија

16. 07. 2024. у 05:00

Друштво

0 0

ЧЕТВРТ ВЕКА ОД КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА И РЕЗОЛУЦИЈЕ СБ УН 1244: Америка на Косову исправља "грешку" из II Светског рата

16. 07. 2024. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације