ДРИНА ЈЕ ЗА ХРВАТЕ ИСТОРИЈСКА ГРАНИЦА: Доношење Устава појачало разлике међу опозиционим странкама

ДОНОШЕЊЕ септембарског Устава 1931. грађанске странке су доживеле као јасну намеру режима да мало шта мења.

Краљ Александар и Љуба Давидовић, лидер Демократске странке, Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Хрватски покрет је развио живу политичку активност у иностранству агитујући у европским престоницама за „хрватску ствар”. У земљи његови прваци су чекали да се диктатура сама компромитује верујући да ће у том тренутку „преговори са круном” бити неминовност. Решавање хрватских националних захтева Влатко Мачек је претпостављао враћању суверенитета скупштини, установљењу политичких слобода, успостављању пуног парламентарног поретка. Основним проблемом он је сматрао уврежено схватање „о тобожњем народном јединству Јужних Словена”. У писму Ситону Вотсону, утицајном британском историчару,  он је 1918. означавао тренутком у коме је Србија „окупирала читав данашњи териториј југославенске државе”. Наглашавао је потребу да Србија призна Хрватској и Црној Гори „њихов насиљем и преваром отети државноправни суверенитет” а за становништво Босне и Херцеговине и Војводине заговарао плебисцит којим ће одлучити о формирању „своје самосталне јединице” или прикључењу Србији или Хрватској. Био је убеђен да будућа заједница мора да настане „уговором” који једини обезбећује „слободу сваке поједине земље”. Истовремено, од Србије је тражио да се „одрекне својих тежњи за хегемонијом... пуштајући из својих руку сва средства, која су кадра ту хегемонију држе”.

СРПСКА ГРАЂАНСКА опозиција је заговарала обрнути ред потеза. По њиховом мишљењу без демократије није било могуће решавати државно-правна питања. Радикали су умерено протестовали против укидања грађанских политичких слобода и тражили либерализацију режима. Године диктатуре посебно су утицале на промену политичког става код радикала у Војводини који су захтевали већи утицај приликом уређења односа у Војводини. Демократе су осуђивале режим диктатуре, захтевале окупљање и сарадњу свих опозиционих странака, одбацивале „југословенство под морање”. У погледу уређења државе били су склони да се приклоне сложенијем облику државне организације. О преуређењу државе, у годинама диктатуре, најозбиљније је размишљала група политичара окупљена око левог крила Савеза земљорадни ка. О њиховим напорима сведоче програмски документи („Шеснаест тачака” и „Задаци нове власти”)  које је крајем 1931. и почетком.1932. израдио Драгољуб Јовановић. Представници Земљорадничке левице критиковали су режим диктатуре и заговарали федералистичко државно-правно урећење. У виђењу Драгољуба Јовановића Срби, Хрвати и Словенци имали су „право на своје самостално опредељење и урећење”. Уз главне земље (српску, хрватску и словеначку), по њиховом мишљењу, требале су да буду груписане „разне наше покрајине, према слободно израженој вољи појединих заинтересованих крајева а с обзиром на наводно — историјске традиције, географске и економске погодности”. Леви земљорадници су Босну, Срем и Војводину сматрали саставним делом српског националног простора. Вођа Левих земљорадника је предвиђао и могућност да у договору са „главним земљама” и неке друге области буду организоване као „посебне земље”. Изнети политички ставови дошли су под удар режима а Драгољубу Јовановићу судио је Суд за заштиту државе. Сучељени погледи српских политичких партија на диктатуру и облик државног уређења онемогућавао их је да заједнички иступе против режима и дефинишу прихватљиву политичку платформу за преговоре са Сељачко-демократском коалицијом.

* * * * * * * * * *

У Загребу поништавају акт о оснивању заједничке државе

УДАРИ РИМОКАТОЛИЧКЕ  цркве на државу („Меморандум римокатоличког епископата” и „Посланица о Соколу”) и политички захтеви Сељачко-демократске коалиције, савеза Влатка Мачека и Светозра Прибићевића,  (тзв. „Загребачке пунктације”) означили су оживљавање политичког живота и повлачење режима диктатуре. Извршни одбор Сељачко-демократске коалиције истакао је, на своме састанку од 5—7. новембра 1932, нужну потребу успостављања демократског државног поретка. У питању је била својеврсна допуна резолуције од 1. августа 1928. Скуп је већ својим саставом (Влатко  Мачек, Јосип Предавец, Јурај Шутеј — ХСС; Дуда Бошковић, Душан Кецмановић, Сава Косановић, Xинко Кризман, Вечеслав Вилдер — СДС, Анте Трумбић и Мило Будак) демонстрирао „јединство целе хрватске ванпарламентарне опозиције”, представљао покушај контроле свих политичких опција (посебно франковаца), исказивао настојање привлачења Срба из пречанских крајева и њихово супротстављање „онима преко Дрине”. У „Пунктацијама” је доминирао политички став да народ представља искључиви извор „сваког политичког ауторитета и сваке јавне власти”. Сељаштво је проглашено темељом „свеукупног” државног и друштвеног живота. Извршена је осуда „србијанске хегемоније” од почетка наметнуте „Хрватској и свим нашим земљама с ове стране Саве, Драве и Дунава” и истакнуто да она „својом неспособношћу, помоћу насиља, неморалних метода, држећи у својој руци сву државну власт, дјелује деструктивно, уништавајући моралне вредности, све наше напредне установе и тековине, материјалну тековину народа, па и његов духовни мир. То стање је постигло врхунац под апсолутистичким режимом од 6. јануара 1929. год., који је, појачавши ту хегемонију, са свим њеним кобним последицама још докинуо грађанске и политичке слободе”.

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

СЕЉАЧКО-ДЕМОКРАТСКА коалиција, у име тогаје, „враћајући се на годину 1918, као изворну тачку”, заговарала одлучну борбу против хегемоније „са циљем, да се она одстрани из свих наших крајева тако, да се уклони од овуд свака власт и уплив те хегемноније са свим њеним представницима”. То је, по мишљењу хрватских политичара, била претпоставка за приступање „к новом уређењу државне заједнице”, у којој не би било „превласти једног или више њених чланова над осталима” и која је замишљана „као асоцијација интереса, основана на слободној вољи њених чланова, тако да сваки члан у својој земљи као и сви удружени у заједничком сараћивању на пословима опћег интереса заједнице, који ће се споразумно утврдити, буду могли осигурати и посебне и скупне интересе те зајамчити напредак и процват моралног и материјалног живота народа српског, хрватског и народа словеначког”.

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Резолуција чији је творац био Анте Трумбић, донета је 5. новембра 1932, а садржала је основне политичке концепције ХСС. Документ је посебно наглашавао „национални и територијални моменат”. У њему је река Дрина означена историјском границом која „предодрећује државну организацију и чини је трајним политичким полазиштем”. Чину уједињења од 1. децембра 1918. одузет је карактер државноправног акта. Ново државно уређење, које је Мачек тражио, подразумевало је идејно враћање „на исходишну тачку... на једно стање у коме је било државне границе али у коме још није било уједињења, већ су унутар границе егзистирале посебне јединице: Хрватска, Војводина, Босна, Црна Гора Србија”. Вођа ХСС ипак није до краја дефинисао политичку основу на којој би уједињење било изведено и какав би облик имала југословенска држава. Прваци Самосталне демократске странке који су били на састанку у Загребу (Д. Кецмановић, Д. Бошковић, С. Косановић, В. Вилдер, X. Кризман) прихватили су највећи део предложеног документа.

Српска политичка јавност и режим диктатуре тумачили су појаву Пунктација као корак ка ревизионизму.

* * * * * * * * * *

Све политичке снаге у Србији трпане „на једну гомилу“

ЗАГРЕБАЧКЕ ПУНКТАЦИЈЕ пратио је талас резолуција различитих опозиционих партија и група које су заузимале опозициони став према режиму. Покретање из летаргије, у којој су политичке партије дуго тавориле, било је последица промењених политичких прилика али и свести да даља „пасивна резистенција” води коначном елиминисању са политичке позорнице. „Новосадска резолуција”, настала 11. децембра 1932. у кругу групе радикала и самосталних демократа, била је прва реакција на Загребачке пунктације. Мишљења исказана у Новом Саду умногоме су се разликовала. Демократа С. Матић је сматрао да Југославија мора бити урећена „на федеративној основи, јер се само на тај начин може онемогућити србијански империјализам и обезбедити културни, социјални и економски напредак појединих покрајина, надаље пак саме Војводине”. [...] Демократе су сматрале да „хрватско конституисање и окупљање не сме да доведе у питање територијално и политичко (национално) јединство српског народа”. Они су били убеђени да „Војводина са Сремом” треба да добије исти статус као Хрватска и остале покрајине. Представници Радикалне странке захтевали су умерену децентрализацију земље, озбиљно газдовање државом, очување државних граница и примену начела „Војводина Војвођанима”. Свест да Срби из Војводине не смеју имати исти однос према Београду као Хрвати пресудно је утицала на радикале да обуздавају неумерене захтеве Самосталаца спремних да копирају ставове Загребачких пунктација. Новосадска резолуција је, отуда, била компромис.

Указивала је на „крах” централистичког уређења, економске штете које је Војводина претрпела у годинама централизма и диктатуре и захтевала успостављање новог државног поретка у коме ће „Војводина са Сремом за себе тражити исти положај који ће имати остале покрајине”. Мећусобно поларизованог мишљења војвођански радикали и самостални демократи били су сагласни у томе да промене треба извршити у „постојећим државним оквирима”, државу очувати а режим променити. Дефинишући осетљиво државноправно питање Новосадска резолуција је одбацивала могућност решавања политичке кризе повратком на 1918. као исходишну тачку заједничког живота.

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

У „ПИСМУ ПАРТИЈСКИМ пријатељима” Љубе Давидовића  осуђивано је насиље и неспособност режима диктатуре, указивано на лажни парламентаризам успостављен октроисаним уставом, протестовано против „љаге” коју режим у земљи и иностранству „навлачи” на име Србије, тражена „доследна и искрена парламентарна владавина” и примена „народне суверености”. Демократе су заговарале преуређење државе увођењем самоуправних области око великих национално-културних центара — Београда, Загреба, Љубљане. Да би се превазишао племенски тријализам и спречила „опасност отсечног и грубог територијалног разграничења измећу Срба и Хрвата” предлагано је формирање четврте јединице „у прелазној зони српско-хрватској у којој се нераздељиво укрштају племена, вере и културни утицаји”. Давидовић се критички односио према „Загребачким пунктацијама”. Сметало му је што у њима није направљена разлика измећу власти и српске опозиције, што се све политичке снаге у Србији трпају „на једну гомилу”, што многи „пречани” Србију и Београд сматрају својим непријатељима, што се насупрот хомогенизације Хрватске заговара цепање Срба на више области, што се једна хегемонија настоји заменити другом. „Писмо пријатељима” назначило је новине у програмској оријентацији Демократске странке које су се превасходно огледале у залагању за удруживањем у „општем народном послу” српских, хрватских и словеначких странака, тенденцији одбацивања „југословенства под морањем”, покушају налажења политичке позиције која би „измирила” супротстављене интересе државне целине и њених делова.

* * * * * * * * * *

Покушаји да се пречански“ Срби одвоје од Србије

У ДЕКЛАРАЦИЈИ Словенске људске странке (СЛС)  изражен је захтев словеначког народа, подељеног у четири државе, за уједињењем „у једну јединствену политичку целину, јер ће му бити једино на тај начин осигуран његов опстанак и свестрани напредак”. Посебним ставом затражено је да „сви Словенци, Хрвати и Срби по слободном споразуму и на подлози демократије уреде југословенску државу из равноправних јединица, од којих нека једна буде Словенија”.

Резолуција Југословенске муслиманске организације захтевала је „урећење државе по равноправним политичко-историјским јединицама са најширим компетенцијама”. У њиховом виђењу Босна и Херцеговина је требало да постане „једна од равноправних јединица”.

Прихватајући текст Загребачких пунктација Светозар Прибићевић је замерао његовим ауторима што Југославију представљају само као „асоцијацију интереса, јер државна заједница која обухвата Србе, Хрвате и Словенце и која ће бити тако уређена да ће у појединим аутономним јединицама или државама чак бити помешани Срби и Хрвати представља више од асоцијације интереса, представља народну и духовну заједницу”.

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Земљорадничка странка и њен шеф Љуба М. Јовановић био је склон да подржи поделу државе на четири области — Србију у чији би састав ушла „Војводина, Срем, Сгара Србија, Јужна Србија и део нове Црне Горе, Пећ као и Санџак”, Босну и Херцеговину „са старом Црном Гором, Дубровник, Катунска и Ријечка (нахија), Котор до Метковића”, Хрватску коју чини Приморска и Савска бановина и Словенију. У име Земљорадничке левице Драгољуб Јовановић се изјашњавао за поделу Краљевине Југославије на три велике земље, уз слободу да се и друге покрајине конституишу у договору са „главним земљама” као посебне јединице. Излаз из стања у које је режим довео земљу он је видео у „правој и потпуној демократији у којој ће народни суверенитет бити стожер државне организације а сељаштво темељ на коме се има изградити целокупан демократски живот”.

ДЕО ОПОЗИЦИОНИХ радикала критички је судило о Загребачким пунктацијама истичући да је осудом србијанске хегемоније хрватски покрет истакао „скривену тежњу, да сви Хрвати буду на окупу, а да се Срби поцепају на Босну, Црну Гору, Србију, Војводину и можда Македонију”. Нападајући централизам радикали се нису одрицали унитаризма допуњеног самоуправама. Одлучно су, заједно са целом српском опозицијом, осудили прогањање слободног изражавања мишљења коме је режим прибегао након доношења пунктација, сматрајући да терор ствара „још већи јаз између Срба и Хрвата” и „отежава решавање свих оних проблема народног и државног живота који се морају решавати споразумом и слободном вољом народа”.

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Док су „србијанске” политичке партије настојале да ударима на монарха и режим извојују демократски поредак у држави, хрватски политички покрет је своје снаге усмерио ка решавању тзв. хрватског питања. Средином 1932, у настојању да интереси Хрвата буду што пре задовољени, Влатко Мачек је давао изјаве о распаду Југославије, отцепљењу Хрватске, потреби да хрватски народ на својој територији буде господар „своје крви и свога новца”, да „хрватска пушка” буде на „хрватским леђима”, да са простора Хрватске буду уклоњене „стране србијанске трупе”, да отпочну преговори „делегата” о новим федералним законима. Инсистирање на неограниченој „слободи акције” у будућности и захтеву да се „сви Срби из Србије са својим чиновницима и војницима... повуку с друге стране трију река” била је отворена провокација. Покушавајући да пречанске Србе одвоји од Србије Мачек је обећавао Дуди Бошковићу „да Хрвати неће правити питање због Срема ако Војвођани буду пристали на федеративно уређење земље...”. Такви ставови онемогућивали су у 1933—1934. ближу сарадњу опозиције.

Препоручујемо

Друштво

0 0

УДАР НА КНИН НАЈВАЖНИЈА ТАЧКА "ОЛУЈЕ": Припреме за војну операцију на РСК почеле су у јесен 1993. године

06. 08. 2024. у 12:00

Друштво

0 9

"ОЛУЈА" ПОЧЕЛА НА ЗЕЛЕНИ СИГНАЛ ИЗ ВАШИНГТОНА: Политичка позадина војно-полицијске операције на РСК 1995. године

06. 08. 2024. у 10:36

Друштво

0 4

ХРВАТСКИ ОБАВЕШТАЈЦИ ПРАТЕ СВАКИ КОРАК СРБА: Улога тајне службе у припреми преговора у Женеви

30. 07. 2024. у 19:30

Друштво

0 1

ПРЕГОВОРИ У ЖЕНЕВИ ПРЕДСТАВА ЗА ВЕЛИКЕ СИЛЕ: Не успела шатл дипломатија међународних посредника

30. 07. 2024. у 17:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације