НА ЛАЖИМА И ПОЛУИСТИНИМА ВАПЕ ЗА НЕЗАВИСНОМ ДРЖАВОМ: Хрватски покрет фанатизује народ и тражи савезнике по Европи

СА СЛАБЉЕЊЕМ стега диктатуре, национални покрет Хрвата све је више јачао.

Са годинама, Стјепан Радић и Влатко Мачек, радикализовали ставове ХСС, Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Његов носилац била је Хрватска сељачка странка - партија која је од настанка Краљевине СХС, у свакој прилици, отварала питање преуређења Југославије и решавања тзв. хрватског питања. На неистинама и полуистинама да се Хрватска систематски пљачка и израбљује, да је окупирана, да су хрватском народу ускраћени примарна народна управа и употреба хрватског имена, угрожена егзистенција, забрањен рад његових културних и научних друштава, истиснут "хрватски језик" из школе и јавних служби, кривотворена и брисана историја, запостављена и гушена вера, скрнављене светиње и друго, Хрватска сељачка странка је фанатизовала масе хрватског села. На многе начине сугерисано је становништву да "режим силе" мора срушити, ширено је незадовољство државом, стварана психоза код хрватског становништва да је у Краљевини Југославији у неравноправном положају. Истим духом одисали су меморандуми, писма, извештаји који су слати на разне адресе у европским престоницама. У први план истицан је принцип народног суверенитета, народ означаван извором сваког политичког ауторитета и сваке јавне власти, сељаштво носиоцем народне културе и економског живота, моралне вредности темељом свеукупног живота, "србијанска хегемонија" узроком свега зла. Захтев за "враћање" на 1918. као изворну тачку заједничког живота такоће је често истицан. Са годинама, под утицајем франковаца, римокатоличког клерикализма, усташког покрета али и репресије режима, ставови Хрватске сељачке странке су радикализовани. [...] Хрватски покрет је заговарао чекање, "политичку пасивност", стрпљење док се "Београд не опамети" или "док нам прилике помогну да се ослободимо ове подложности". У међувремену, под велом "пасивности", хрватски покрет, унутар кога је било више политичких струја, активно је радио на придобијању савезника у иностранству, организационом учвршћивању покрета, цепању политичког фронта српског грађанства и одвајању Србије од пречанских крајева, Црне Горе и Македоније.

Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

КАО АЛТЕРНАТИВА решавања хрватског питања у Краљевини Југославији све се чешће појављивао захтев за формирањем независне хрватске државе. Иза таквог захтева стајало је убеђење да спољнополитичке промене најдиректније слабе положај Краљевине Југославије. У Лондону, Паризу или Прагу хрватски покрет је себе представљао као "предстражу" западних интереса и одбрану од немачке експанзије, демократски и миротворачки покрет супротстављен клерикализму и милитаризму, склон тражењу решења и изван граница постојеће државе, неспреман да брани границе уколико хрватски национални захтеви не буду прихваћени. У Берлину су хрватски емисари глорификовали "право на самоопредељење" и себе представљали као једине пријатеље Трећег рајха на Балкану. У исто време хрватски изасланици су у Риму афирмисали идеје о "независној" Хрватској, "образовању федерације у Подунављу", издвајању Хрватске из Југославије и формирању "персоналне уније" са Италијом. Отворено је тражена подршка идеји о уједињењу свих области настањених хрватским народом (Хрватска, Славонија, Далмација и крајеви западно од Врбаса и Неретве), као и оних које би плебисцитом одлучиле о прикључењу Хрватској (простор до Дрине). На даљи живот у Краљевини Југославији пристајало се само под морањем. У том случају од страних кредитора је тражено да у Краљевини за Хрватску буде обезбеђена аутономија, а у држави извршена подела на три сфере (земље или бановине), са три владе и скупштине (сабора) и апсолутном контролом полиције, просвете, судства, привредних и социјалних установа. Ослонац на клерикалне кругове обезбедио је хрватском покрету благонаклоност Ватикана а захтеви за "решење" националног питања и државним преуређењем омогућили су сарадњу са КПЈ и подршку Совјетског Савеза.

* * * * * * * * * * * * * * *

Тактика опкољавања Србије и освајања Војводине

ПОСЕБАН сегмент политике "хрватског покрета" био је ангажман на "опкољавању" Србије, "освајању" Војводине (у питању је идејно, политичко и економско присуство), "окупљању" свих пречана, ширењу стереотипа о "великосрпској хегемонији" над "Хрватима, пречанским Србима и свима осталим народима Југославије", подстицању мржње према Србијанцима и Србији. Отворена подршка давана је аутономном покрету у Војводини, подстицано незадовољство "црногорског народа", исказивано разумевање за политичке захтеве "македонских Словена". Део исте тактике било је и подстицање неспоразума унутар српских политичких партија. Контроверзне изјаве о будућем федералном уређењу државе, броју и компетенцијама федералних јединица, захтеви за самосталном хрватском државом, предлози о подели Краљевине Југославије на српску, хрватску у словеначку "земљу" томе су најдиректније доприносиле. Ипак, може се констатовати да је хрватски покрет, у већој мери од самих српских политичких партија, у својим политичким наступима "пројектовао" територијални опсег и компетенције српске административне јединице у будућој, преуређеној, југословенској држави. Средином 1936. Влатко Мачек је предлагао да "Српској земљи" припадну покрајине са већинским српским становништвом (Србија, Македонија, Црна Гора, Јужна Далмација). О судбини Војводине, као и делова некадашње Сремске жупаније у којима Срби представљају већину, сматрао је да коначну одлуку треба да донесе Уставотворна скупштина а као алтернативу нудио извесни облик аутономије. За Босну и Херцеговину В. Мачек је имао три предлога који су међусобно искључивали један други: да буде посебна административна јединица ("земља") са истим статусом као Србија, Хрватска или Словенија; да буде подељена између Србије и Хрватске по националном принципу; да буде под управом централне владе и владе представника са самоуправом и Сабором.

Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

НОВЕМБРА 1936. МАЧЕК је пледирао за седам федералних јединица (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија; Србија и Војводина), при чему су Срем и Барања улазили у састав Хрватске, чији би статус био гарантован Уставом и обезбеђен "хрватским домобранством". Крајем исте године В. Мачек је одустао од идеје да Хрвати служе војску у јединицама у којима би службени језик, команде, официри и "дух" био хрватски и пристао да држава буде уређена као петочлана федерација (Црна Г ора и Македонија су требало да добију аутономију унутар српске федералне јединице; Војводина је такође требало да има аутономију док је Срем био у саставу Хрватске). Упоредо са тим В. Мачек се никада није одрицао идеје о дуалном уређењу државе у коме би Србија представљала "једно", а све остале земље, које су раније припадале Аустроугарској монархији, целину за себе. Идеје о аутономији или подели Војводине и Босне, решењу положаја Македоније, црногорској државности, биле су мотивисане тежњом за цепањем српских етничких територија и изолацијом Србије. Двојна држава у којој би три реке (Дрина, Сава и Дунав) одвајале хрватску од српске целине и делиле Српство у Србији од оног у Војводини, Босни и Херцеговини и Хрватској, била је идеал хрватског грађанства. За разлику од српских политичких партија које су, тражећи модус са хрватским покретом, из видокруга губиле Србију, В. Мачек је јасно видео њене обрис са "оне стране" трију река.

Истовремено, у мери у којој су околности то дозвољавале, В. Мачек је био спреман да решење хрватског питања потражи и "изван граница југословенске државе". У сваком случају у оптици хрватског покрета централно место јс заузимало "хрватско питање као стожерно питање целокупног политичког живота". Демократизација друштва је долазила у обзир тек након задовољења хрватских захтева.

* * * * * * * * * * * * * * *

Мачек злоупотребљава српску удружену опозицију

СВОЈЕВРСТАН вид притиска вршили су и интелектуалци. У пројекту државног преуређења који су израдили фебруара 1936. а обнародовали априла 1937. они су нудили "компромис".

Загребачка група интелектуалаца је предлагала да држава има пет федералних јединица "три са претежно етничко-хисторијским обележјем а двије мешовите (Босна и Војводина)".

За становништво Војводине, подједнако као и Босне, истицано је да има менталитет "различит од Србијанаца" и историју и традицију која је чини "пречанским крајем" јасно одељеним од Србије. Посебно је инсистирано на заједничком ставу Хрвата и "пречана" у погледима на државно преуређење. Уставни нацрт који је понуђен из Загреба добио је у једном делу београдске јавности подршку. Београдски круг интелектуалаца сматрао је да у уставним променама треба доћи до решења којима би самосталност административних јединица "што више зависила од централне власти". Уз разлике око компетенција и уставне позиције будућих бановина погледи београдских и загребачких интелектуалаца су се разилазили и на питањима разграничења и броја територијалних јединица. Београдски интелектуални круг (С. Јовановић, Б. Марковић, Н. Стојановић, М. Илић) видео је будућу државу као федерацију састављену из четири јединице - "Словеначка, Хрватска са Далмацијом, Босна - Херцеговина, а све остало да сачињава српску јединицу".

Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Усаглашавање ставова ова два предлога није дало резултате.

Насупрот власти и хрватском покрету српска опозиција (Народна радикална партија, Демократска странка, Савез земљорадника) није имала јединствени политички програм, па самим тим ни пројекат државног преуређења. То и није чудно уколико се зна да Удружена опозиција није била јединствени "политички организам". Разједане сукобима, неповерењем, посебним страначким интересима и традицијама политичке партије окупљене у Удруженој опозицији су неговале јак "осећај за државу". На Краљевину Југославију су гледале као на "заједничко добро" о коме треба објективно просућивати и уредити га по што "стварнијим мерилима". За њих је држава била "преча од сваког појединца".

У ИМЕ ТОГА тражили су да политички живот и земља што пре искораче из "ванредног стања" у коме су се предуго налазили, хрватски покрет одустане од погубног "бојкота државе", сви заједно пораде на обнављању духа "националне солидарности" као једног од основних разлога постојања и очувања државне целине. Југославија је сматрана "историјском творевином" потребном народима који у њој живе и Европи, државне границе "највећом светињом" која се мора бранити и обезбеђивати, очување државе обавезом сваког поколења.

Опредељење за очување државе политичке партије окупљене у Удруженој опозицији темељиле су на српским жртвама положеним у Великом рату из кога је рођена југословенска држава. Бунт против режима, који је увек сматран пролазним, јављао се као последица забринутости за државу. Сарадња са хрватским покретом такође је била мотивисана потребом очувања државе.

Свесни да је Краљевина Југославија само једна од опција хрватског покрета лидери Удружене опозиције су нападно "доказивали" да "Хрвати хоће ову државу", да се боре "за задовољење хрватских захтева у границама заједничке нам државе", да је за њих "ова држава једна велика драгоценост", да хрватски покрст није антидржавни. Упоредо са тим перманентно је постојала сумња у искреност хрватског покрета, неповерење према његовим сепаратистичким захтевима и политичким опцијама, страх од његовог тоталитаризма и искључивости, осећај да В. Мачек употребљава Удружену опозицију као средство притиска на државну власт. Општу демократизацију политичког живота и успостављање уставно-парламентарног поретка Удружена опозиција је сматрала битним предусловом очувања државне целине... Залагала се за увођење "принципијалне демократије", контроле и одговорности као начина да се стишају политичке страсти, обуздају националне нетрпељивости, изврши преуређење државе.

* * * * * * * * * * * * * * *

Држава се не чува нагодбама већ осећањима која су је створила

ЗА УДРУЖЕНУ опозицију је "хрватско питање" било нераздвојни део општег демократског питања. Међу кључним политичким захтевима које је Удружена опозиција упућивала власти био је захтев за слободним парламентарним изборима, слободном штампом, слободом збора и договора, законитошћу, успостављањем "вере грађана у државу и државни ауторитет", формирањем "слободне народне скупштине са слободно бираним посланицима, који ће хтети и умети да контролишу сваку владу у свим њеним пословима". Процењивано је да сви проблеми настају услед непостојања демократског поретка и из непоштовања демократских начела и да се могу почети решавати једино онда када се такав поредак успостави. У Меморандуму упућеном децембра 1936. године кнезу Павлу Карађорђевићу Удружена опозиција је затражила реформе - успостављање парламентарне владавине и "унутрашње уређење државе које одговара идеји споразума српско-хрватско-словеначког".

Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Политичке партије које су чиниле Удружену опозицију у почетку нису пристајале на издвојено решење "хрватског питања" али је свака од њих, током времена, доживела еволуцију у ставовима и на крају се приклонила моделу уређења државне заједнице који је наметао хрватски покрет. Од захтева за већим степеном децентрализације (Ст. Протић), опредељења за федерално уређење земље (Љ. Стојановић), тражења модуса са Хрватима (Љ. Давидовић), спремности за прихватањем федералистичке основе уређења (Ј. М. Јовановић) и формирања више територијалних јединица са неколико гравитационих центара (Љ. Давидовић) уобличавао се поглед на државноправно уређење земље који није имао много заједничког са унитаристичко-централистичким решењима.

Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА је почев од 1935. године прокламовала признање народних различитости, одбацила декретирано југословенство (престаје да се пише о "јединственом и недељивом" народу), заложила се за сложени тип државе али је и даље инсистирала на националној сродности и повезаности Срба, Хрвата и Словенаца и на историјској нужности живота у заједничкој држави. [...] За њих федерално уређење земље није било исто што и "етнички тријализам". Демократе су биле убеђене да се државна целина не обезбеђује "само државноправним нагодбама, него у првом реду државноправним осећањима која су државу створила и која остају као разлог њеног постојања". Демократска странка је сматрала идеалним уређење земље у коме би "десет покрајина природно компонованих условима саобраћајним, привредним, културним, извеле здрав самоуправни живот читаве земље". Насупрот сопственом идеалу у политичкој пракси истрајавало се на ставу о четири територијалне јединице, од којих би постојање Босне и Херцеговине значило одржање равнотеже сила, стишавање племенских искључивости и спас државне целине. Демократи нису запостављали српске националне интересе, супротстављали су се уситњавању српских етничких и историјских територија, нераздвојним делом српског националног организма сматрали Црну Гору, Војводину, Македонију, бринули због хомогенизације Хрвата и опасности која одатле прети држави, веровали да у будућности мора "слободном утакмицом" настати "једна шира духовна заједница" која ће окупити тренутно постојећа "три посебна историјско-културна индивидуалитета - Србе, Хрвате и Словенце". Сарадња са хрватским покретом за демократе је значила прилику да, при преуређењу земље, дође до усаглашавања ставова који искључују "могућност потреса који иначе прати корените измене у државном склопу".

Препоручујемо

Друштво

0 0

КРАЉ ДИКТАТУРОМ БРАНИО ДРЖАВУ: Југословенска идеологија и самовлашће Александра Карађорђевића

28. 08. 2024. у 20:05

Друштво

0 1

РАЗЛАЗ ТИТА И ДРАЖЕ ЗБОГ ДЕОБЕ РАТНОГ ПЛЕНА: Неуспели покушаји да партизани и четници нађу заједнички језик

14. 08. 2024. у 16:00

Друштво

0 5

ТИТО ПОСЛЕ ПАДА УЖИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ПОДНОСИО ОСТАВКУ: Као што је брзо букнуо, устанак се у већем делу Србије брзо угасио

14. 08. 2024. у 14:00

Друштво

0 10

ОКУПАЦИЈА УДАРАЦ СРПСКОМ НАРОДНОМ ПОНОСУ: Зашто је Тито одлучио да центар револуције пресели у Београд

14. 08. 2024. у 13:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације