ДАРЕЖЉИВОСТ ЦВЕТКОВИЋА И МАЧЕКОВ ГРАБЕЖ ТЕРИТОРИЈЕ: Реакције Српске удружене опозиције на формирање нове Бановине

СРПСКЕ политичке партије нису имале "заједнички став" према споразуму Драгише.

Насловна страна „Хрватског домобрана“ из октобра 1939.године, Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Цветковића и Влатка Мачека. Укидање Скупштине ускратило је могућност парламентарној опозицији да на најкомпетентнијем месту прецизно формулише своје мишљење.

Објављивање споразума угасило је и последње илузије да неформални савез са В. Мачеком из претходних година о преуређењу државе и демократизацији политичког живота важи. Процеси подвајања захватили су Удружену опозицију али и странке унутар ње. Уласком Бранка Чубриловића у Владу, без одобрења странке, ипак је значио да Савез земљорадника више није била партија у опозицији већ "странка на власти". Смрт Јована. М. Јовановића-Пижона, ступање на чело странке Милана Гавриловића и промене у вођству странке удаљили су зељораднике од демократа и радикала. Одлука Лазе Марковића да уђе у владу и прихвати мандат министра правде без одобрења и пристанка страначког вођства значила је нову поделу унутар радикала.

Демократска странка, некадашњи заговорник сарадње са хрватским покретом, заузела је позицију једног од најдоследнијих критичара "процедуре" и "смисла" споразума Д. Цветковића и В. Мачека. Реакција је била условљена разочарањем у недоследност хрватског покрета али и чињеницом да је у залагању за споразум са Хрватима Демократска странка у два наврата "преполовљивала" своје редове, прихватила идеју о сложеној државној заједници, одбацила сопствену политичку филозофију о "троименом народу" и признала право хрватском народу "на својствен живот у заједници", улазила у спорове са српским политичким партијама, излагала се ударима режима.

УПОРЕДО СА ИЗРЕЧЕНОМ критиком демократе су у наступима све више појачавале "српску ноту" а странка добијала обележја српске странке али не са "искључивим српским програмом". За демократе је Споразум представљао "несмишљен" чин који је разговоре о држави свео на разговор о срезовима, "пазар за готово" који је угрозио виталне националне интересе српског народа, "просту рачунску нагодбу" која је потхранила апетите "три сирова национализма" и њихов осећај "да је свако сам себи довољан" - сасвим поништавајући свест о државној целини. Примедбе споразуму биле су бројне: из великог програма преуређења земље издвојио је само једно питање - "преуређење хрватског дела земље"; отварањем питања поделе територија подстакао је националне страсти и створио утисак да се ради о разграничењу Срба и Хрвата; оставио је отворено питање осталих територија и однос већ издвојеног хрватског дела према њима; није решио питање новог државно-правног система; проузроковао је стање привремености које погодује дезинтеграцији земље; доводећи у неизвесност судбину целине споразум је учинио неизвесним и положај Србије чије је питање уређења тек требало решити и друго. За њих је издвојено решавање хрватског питања било "кобно" за државу, потреба државно-правног уређења земље "у један јасно постављен систем" нужна, заштита српских области хитна. Тим пре што је процењивано да су у Споразуму области, које је српско грађанство традиционално сматрало својим, "означене као отворено питање скоро с позивом новим интересентима да се јављају с претензијама".

* * * * * * * * * * *

Забринутост за интерес и будућност српског народа

СПОРАЗУМ Цветковића и Мачека подстакао је забринутост демократа за интересе и будућност српског народа. Указивано је да док Хрвати "организују своју бановину Хрватску и омеђавају у мешовитој граничној зони према Србима, Срби стоје по страни, везаних руку и уста", без да знају "ко ће [им] и какво место доделити у овој држави...". Такво стање захтевало је да се коначно чује српска "неречена реч" и изврши сабирање српског народа са циљем да Срби изборе "достојније место у држави" и "боље услове културног и општег напретка". Посебно је критикован "разорни дух" Споразума који, својом природом, разара постигнуту солидарност и оспорава сваки договор Срба и Хрвата.

Вођство Демократске странке, затечено територијалним опсегом Бановине Хрватске, крајем 1939. напустило је предлог о подели земље на четири области (Босна и Херцеговина као самостална јединица и прелазна зона између српске земље и хрватске бановине). Ту идеју демократи су остављали "у аманет даљим генерацијама које буду уређење земље поставиле на разумној основи"... Они су се суштински приклонили тријалистичком концепту у коме је уз словеначку и хрватску требало да постоји и српска територијална јединица. У складу са тим истицан је захтев да она буде оформљена пре "сутрашњих" избора.

У плановима демократа српска територијална јединица је требало да обухвати преостале делове Босне и Херцеговине и Војводине. Око тих питања они нису били спремни на компромис. У страху да "српски интерес" у Босни може бити доведен у питање "рђавом политиком из Београда", предлагали су да у оквирима српске јединице Босна добије исти самоуправни статус какав је предвиђен за Војводину и Македонију. Наводећи природне, географске, саобраћајне, историјске, националне разлоге демократи су указивали на потребу да "Војводина мора остати српска", под чим су подразумевали њено самоуправно организовање унутар граница будуће српске територијалне јединице. Сматрајући Вардар нераздвојиво повезаним са Моравом и Дунавом (простор који српски народ доживљава као "кичму свог националног организма") демократе нису имали дилему да Македонија, са посебним самоуправним статусом, такође, мора бити у саставу српске територијалне јединице. Залагање демократа за "сабирање" српских снага било је несумњиво последица еволуције коју је странка доживела након склапања Споразума Цветковић-Мачек.

ПРИТИСНУТА ПОДЕЛАМА и деобама Народна радикална странка је превасходно била заокупљена сабирањем радикалских фракција али није изостала ни реакција на споразум Д. Цветковића и В. Мачека. У своме првом саопштењу радикали окупљени око А. Станојевића и М. Трифуновића заговарали су опрез и уздржаност. Бринуо их је начин на који је Споразум постигнут, компетенције које се дају новој административној јединици али, изнад свега, чињеница да споразум руши "један државни суверенитет" на коме је, по њима, морао да почива нови Устав. Као традиционални заговорници локалних самоуправа, укојима се исцрпљују "покрајински интереси", радикали су били противници државно-правног концепта који је наметао споразум Д. Цветковића и В. Мачека. Радикали су сматрали да Споразум руши тешком муком успостављено поверење српских и хрватских политичких партија, одбацује договорену процедуру демократизације и државно-правног преуређења земље, Хрватима даје "оно што никада није било њихово", угрожава српске националне интересе, територијалним поделама и датим компетенцијама прејудицира будући Устав.

Подједнако као демократе и радикали су Д. Цветковића сматрали "лаким партнером" и "дарежљивим преговарачем" чије ће пропусте и политички "трошак" платити српски народ. Постигнути споразум нису сматрали легитимним јер у њему нису учествовали прави представници српског народа. Од учињеног "трговачког пазара", по мишљењу радикала, корист је могла имати једино странка на власти и "режим насиља" чије је продужење учињеним поступцима подржао и В. Мачек. Преговоре о деоби и "омеђивању" територија радикали су доводили у директну везу са јачањем хрватске и српске националне идејеи слабљењем "државне идеје". За њих је хрватски национализам био основни узрочник подстицања српских националних тежњи, губитка осећаја за целину, запостављања бриге о југословенској држави. Изјашњавали су се против поделе Босне и Херцеговине.

* * * * * * * * * * *

Политичке партије нису бринуле о Србима изван Србије

РАДИКАЛИ СУ ВОЈВОДИНУ означавали саставним делом "српског народног подручја". Стање изазвано Споразумом Д. Цветковића и В. Мачека, у коме је ослабљен положај српског народа и минимизирана снага државе, радикали су сматрали привременим. Стога су се залагали да питање државног уређења дефинитивно разреши нова Уставотворна скупштина у којој би и Срби имали своје легитимне представнике. Противећи се тријалистичком уређењу земље радикали су преферирали јаку Југославију. Били су убеђени да држава може бити уређена без хегемоније било ког њеног народа. Безбедност Срба, Хрвата и Словенаца видели су "само у једној снажној држави и у режиму слободе, правде и једнакости".

Савез земљорадника је прихватио Споразум Д. Цветковића и В. Мачека. У првим реакцијама ново страначко вођство је постигнути договор означило "великим делом" које омогућава будућност држави и "благостање" народу. Са одушевљењем је поздрављен и улазак хрватских представника у Владу. Ипак, како је време одмицало, задовољство земљорадника је сплашњавало. Критички је суђено о опстајању режима Југословенске радикалне заједнице у Србији, процедури даљег државног преуређења, обиму српске територијалне јединице. Насупрот хрватским захтевима земљорадници су и у Влади заговарали став да српска територијална јединица, која мора бити организована пре скупштинских избора, треба да обухвати све просторе који су остали изван Бановине Хрватске и Дравске бановине. За њих су Србија, Црна Гора, Босна, Војводина, Херцеговина, Стара Србија, Санџак и Метохија представљали српске земље које треба да образују "једну чврсту заједницу, једну трећу целину, такозвану српску област".

Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Лево крило Савеза земљорадника, које је предводио Драгољуб Јовановић, било је једина српска политичка групација која је "одушевљено" прихватила Споразум Цветковић-Мачек. Ипак, и леви земљорадници су указивали на непотпуност Споразума... Д. Јовановић је процењивао да након потписивања Споразума српски народ није остао "равноправан и равноснажан фактор" у држави и да ту неправду треба што пре исправити. Како новоформирана влада на томе није радила, и леви земљорадници су се нашли у фронту критичара режима.

ДЕЦЕНИЈАМА ОСТАВЉЕНО по страни из страха да њиме не буду иницирана и друга горућа питања (национална, политичка, мањинска, традиционално државна) 1939. српско питање је било веома запуштено. Негирано од српских политичких партија то питање је, у двадесетој години живота југословенске државе, први пут "отворено"... Некритички и идеалистички пригрљена идеја националног јединства произвела је однарођивање и националну дезоријентацију Срба. Престала је брига политичких партија за српски народ на југу, западу, северу југословенске државе. Није ништа урађено на економској, културној, националној, духовној интеграцији Срба. Није се разумела држава коју су Срби створили...

Свест о српској држави, њеним државним традицијама, територијалном опсегу, препознатљивом идентитету гушена је на разне начине, превасходно од дежурних државних идеолога.

Настајање "хрватске јединице", прихватање начела "етничког омеђивања", појава "грабежи" за територијама и "нових интересената" на територије које је српско грађанство сматрало својим, неминовно је " на дневни ред" поставило српско питање. Најгорљивији заговорници његовог "праведног" решавања била је политичка, економска, научна, културна и војна елита окупљена око Српског културног клуба. Снага утицаја који је вршио Српски културни клуб лежала је у његовом чланству. Од седамдесет оснивача 22 је радило на Београдском универзитету и осталим факултетима у земљи, 6 је чинило сами врх државне бирократије (министри, помоћници министара, опуномоћени министри), 8 је заузимало челна места у асоцијацијама индустријалаца и банкара, 7 се бавило судском и адвокатском делатношћу, 2 су припадала војној елити, више њих је било из редова писаца, инжењера, лекара, трговаца, архитеката. У питању су били људи чија разнородна политичка и идеолошка убеђења нису пречила да раде на решавању питања од општег националног значаја.

* * * * * * * * * * *

Српски народ је своју снагу истрошио у ратовима

ЕЛИТА ОКУПЉЕНА у Српском културном клубу је заговарала националну дисциплину, свакодневни ситан конструктивни рад, план, организацију, усмеравање националних енергија ка старим и новим циљевима и идеалима српског народа. Питање државног уређења је, у првим годинама рада, сматрано "првенствено политичким питањем", које треба "оставити на страну". Клонећи се спора "централиста и децентралиста", исказивано је мишљење да је "питање државног уређења без сумње врло важно" али да "ма како оно било решено" политичке странке неће бити у стању да саме раде на друштвеном и културном напретку. Отуда су интелектуалци окупљени око Српског културног клуба себе сматрали позваним да одреде "општи путоказ за националну политику".

Српски културни клуб се залагао за толеранцију, дијалог, развој српске културе видео је у оквиру југословенства, радио на оживљавању српских културних центара и установа.

Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Његови чланови беспоштедно су критиковали интегрално југословенство и његове протагонисте због покушаја да уз помоћ државе и њене идеологије убрзају процес изједначавања Срба и Хрвата, насилног наметања идеологије југословенства, дезоријентисаности српских политичких странака, стварања "лажног југословенског патриотизма", убацивања идеје југословенства у вртлог политике, изједначавања југословенства са личним режимом и друго. Интегрални Југословени су критиковани зато што су, полазећи од тога да су Срби и Хрвати један народ, утицали да и њихова држава буде унитарно устројена и централистички уређена.[...] Размишљајући о начину на који би се националне енергије Срба и Хрвата употребиле на добробит државе Слободан Јовановић је дефинисао двојни задатак Срба - 1) да бране Српство, под чим је подразумевао да морају да заложе све своје националне снаге како би се у моменту када се обележава хрватска етничка целина успели да обележе своју српску етничку целину и 2) да брину о државној целини. Другим речима брига за опште југословенске интересе представљала је и даље израз тежње српског народа да на својим плећима носи много ширу националну и државну идеју него што је била њихова властита.

ЕЛИТА ОКУПЉЕНА око Српског културног клуба није идеализовала живот у Краљевини Југославији. Постојала је свест да је учињено много непотребних грешака и пропуста.

Грешке чињене са српске стране у вођењу државе најчешће су објашњаване "недостатком скоро једне целе генерације која се упропастила у дивовским борбама". Једним од највећих пропуста означавано је непознавање материјалне снаге Југославије и менталитета њених народа. Прецењивана је снага српског народа који се истрошио у ратовима. Све процене власти тако су постајале нереалне, што се светило држави. Управљање државом било је дато у руке људима који су били сасвим неспремни да обаве постављене задатке, људима који нису разумевали ново време, нису схватали простор на коме држава егзистира, нису познавали сензибилитет нових генерација. Одсуство Срба са политичке сцене пресудно је утицало на политички јавни живот Југославије. "Зато сви који критикују послератни јавни живот Југославије, ваља да имају на уму да уколико он носи српски печат, то је печат српског премора, српске пометње и изнад свега одсуства Срба. Одсуства правих српских снага, одсуства праве Србије, која је снагом духа и карактера још више него снагом оружја започела и извела народно ослобођење и уједињење. Те Србије после рата није било.

Бројно упропашћена, натприродним напорима исцрпљена, Србија је морала да предахне. И, све зло послератно није од њена присуства, а камоли од неке тобожње хегемоније, него баш отуда што у нашем послератном јавном животу Србије није било. Без њене мудрости и широкогрудости, њене слободе и далековидости, тешко се могло замислити да ће бити друкчије".

Препоручујемо

Друштво

0 0

КРАЉ ЈЕ БИРАО ИЗМЕЂУ УСТАВА И ДРЖАВЕ: Узроци због којих је југословенски суверен увео диктатуру

29. 08. 2024. у 01:00

Друштво

0 4

ЈУГОСЛОВЕНИ ИГНОРИШУ МАТИЦУ СРПСКОГ НАРОДА: Крај диктатуре и повратак на систем уставне монархије

28. 08. 2024. у 23:00

Друштво

0 0

КРАЉ ДИКТАТУРОМ БРАНИО ДРЖАВУ: Југословенска идеологија и самовлашће Александра Карађорђевића

28. 08. 2024. у 20:05

Друштво

0 5

ТИТО ПОСЛЕ ПАДА УЖИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ПОДНОСИО ОСТАВКУ: Као што је брзо букнуо, устанак се у већем делу Србије брзо угасио

14. 08. 2024. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације