ПРВО ЈУТРЕЊЕ С ТИТОМ У ЗАГРЕБУ: Оживљавање Комунистичког покрета у пролеће 1937. године

С ПРОЛЕЋА 1937. године догодила су се два важна момента: појавио се први члан, централног комитета Тито, и дошао је у Београд Александар Ранковић.

Ђилас у свом првом оделу, као бруцош 1929. у Београду, Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Иако без везе с Централним комитетом, наш формално непризнати Месни комитет је функционисао како-тако. Црвена помоћ, односно Народна помоћ - како смо је тада прозвали, већ је функционисала. Почели смо били већ и да хватамо корена у синдикатима и у другим организацијама. Били смо већ закључили да не стварамо уличне ћелије, од људи који немају никакве везе међу собом, него да стварамо партијске организације кроз удружења. То је била најлакша форма, пре него дођемо у додир с предузећима. Фактички, у свим друштвима већ су постојале левичарске групе, додуше неоформљене чврсто и неповезано с Партијом. Оне су се бориле за комунистичку линију у синдикатима и друштвима. Требало је само изабрати најбоље међу њима. Богдан Нововић, на пример, био је банкарски службеник и стари левичар. Он је међу банкарима већ радио оно што би радио и као члан Партије. Око њега је већ постојала група која је читала и илегалну штампу. Она је, једноставно, постепено, прочишћена и претворена у партијску ћелију. Није било више ничег тајанственог и неприродног ако су се ови људи међусобно дружили, а нити ако су скупно иступали у својој професионалној организацији.

Требало је једино од Централног комитета добити приволу за овакве облике рада. Али баш такво што није отуд долазило, чак ни после Титовог доласка у Загреб, с пролећа 1937. и мог сусрета с њим.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Из Загреба је, од књижевника Галогаже преко Војислава Воје Срзентића дошла порука да неко треба да дође у Загреб, јер је дошао "друг из Централног комитета".

ВОЈИСЛАВ СРЗЕНТИЋ није био много активан као комуниста, иако је био доста познат као левичар. И он је радио, тада, у Странци радног народа, тј. у полулегалној групацији Партије. А како је био веома опрезан и избегавао активнији илегални рад, провала га није ни захватила. Уосталом, он није био велики пробирач у везама: у илегалним пословима везивао се једино за људе у које је био лично сигуран. Но није, као такав, био ни пасиван ни ликвидатор. (Војислав Војо Срзентић. 1905-1995, револуционар, учесник НОБ-а, био је супруг Драгице Срзентић. Његов брат је био Мирко Срзентић, студент права, који је погинуо у студентским демонстрацијама 1935). У Савезу банкараца - Сботичу, био је један од најактивнијих и најокретнијих другова.

Ми смо се обадвојица запутили у Загреб. Чак смо одржали и састанак с Титом заједнички.

Присуство Срзентићево било је корисно, иако сувишно: он је могао да каже нешто паметно о легалним могућностима рада, иако није имао стварног увида у стање партијске организације.

То је био мој први сусрет с Титом, у малом али модерном стану једног Јеврејина, музичара Марковца, који је био доста познат као левичар и музички радник у радничким друштвима.

(Павао Марковац, композитор и музиколог, стрељале га усташе 17. јула 1941) Тито је остављао утисак човека чврстог, иако није најпажљивије слушао. Мени није било познато ништа о сукобу између њега и Горкића, тада секретара Централног комитета, којему је Коминтерна била дала право вета у Комитету. Али се мени нису свиђала Горкићева схватања, излагана у његовим брошурама. За Горкића је Народни фронт био скоро истоветан с Удруженом опозицијом, која је одбијала сваку сарадњу с комунистима. Горкић је, како ми се чинило, сматрао да више није битан не само илегални рад, него ни постојање илегалне партијске организације. У пракси, било је немогућно схватити како ће комунисти, ако нису организовани, моћи да остварују Народни фронт и да се за њега боре. А могли су бити организовани једино илегално. Сем тога, у Горкићевим брошурама било је и нетачности које су код људи који су знали прилике и чињенице рушиле углед вођства.

* * * * * * * * * *

Први наговештаји да се централни комитет пресели у земљу

У ПРЕПИСЦИ С ЦЕНТРАЛНИМ комитетом ја сам указивао на те околности. Али отуд нису стизали одговори. Указао сам на то и Титу. Он је обишао одговор, и ја сам добио помало мучан утисак да односи у Централном комитету опет нису како ваља. Али је Титов став у једном - основном - питању био веома важан: он није рекао да не треба стварати илегалне организације, него да то треба чинити опрезно и поступно. Рекао је - да наш Месни комитет, још формално непризнат, преузме све послове и да буде и стварни Месни комитет, с тенденцијом да постепено прерасте у руководство за Србију. Интересовао се и за везе с Црном Гором, Босном и Македонијом. Било је могућности да Београд оствари ове везе, па је и у том погледу дао директиве. Но у Македонији и Босни у том тренутку није било партијских организација, па се све свело на испитивање могућности и тражење људи.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Тито се истовремено интересовао за могућност одласка људи у Шпанију и за наше финансијске прилике. Ми нисмо имали никаквих финансијских потреба које не бисмо могли сами да задовољимо.

Тито је већ тада изнео да Централни комитет има намеру да се пресели у земљу. Моје мишљење је било да је то још прерано, али не с обзиром на политичке потребе, него на опасности од провале. Иначе је и за мене било очито да је немогућно управљати свакодневном политичком борбом из Париза и преко веома ретких писама.

Укратко, иако састанак с Титом није ништа решио, ипак је он значио охрабрење за пут који је био исто толико изабран колико и наметнут самим околностима.

Лик Титов чинио ми се однекуд познат, као из неког давнашњег сна, и није ми излазио из памети. Најзад сам се, у возу, сетио да сам, на робији, видео портрет тог човека, који је сликао Моша Пијаде. Био је то Јосип Броз. На идућем састанку сматрао сам својом дужношћу да му кажем како и откуда знам његово име. Он није томе придао никакав значај, осмехнувши се опрезно и с лукавошћу која није била скривена и у којој је било нечег веома лепог и људског.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

ВРАТИЛИ СМО СЕ за Београд. Ускоро, ја сам опет био позван у Загреб, на састанак с Титом.

На другом састанку, сем даљег разрађивања организационих и политичких питања, Тито се интересовао и за то да ли постоји неки добар радник у београдском руководству, који би дошао са мном на идући састанак. Тито је, очито, као и ја, осећао нашу главну слабост: насупрот Загребу, ми у Београду стајали смо веома лоше у синдикатима и уопште међу радницима. Истовремено се Тито интересовао и за једног бољег и политички развијенијег омладинца.

Том приликом уговорио сам с Титом како да достави нама у Београду проглас Централног комитета поводом окупације Аустрије. (Војска Трећег рајха ушла је у Аустрију 12. марта 1938, а већ 15. марта Хитлер је прогласио Аустрију за део нацистичке Немачке. Међутим, и 1934. и 1936. биле су озбиљне кризе у вези са припајањем Аустрије Немачкој.) Проглас је шире него дотада постављао борбу против нацистичких опасности, позивајући чак и присташе владајуће странке Јерезе у заједничку борбу. (Јереза - Југословенска радикална заједница, партија председника владе Милана Стојадиновића.) Ја сам се слагао с прогласом. Тито је линији изложеној у њему придавао нарочиту важност, као "коначном" уклањању секташког духа међу комунистима. Дао сам му адресу др. Јулке Мештеровић, тада симпатизерке, на коју је курир касније донео пакет с летацима. (Др Јулка Мештеровић, 1906-1984, учесница НОБ-а и чланица Главног одбора Антифашистичког фронта жена.)

* * * * * * * * * *

У Загребу су се комунисти осећали полулегално

РАДНИК КОЈЕГ сам му препоручио био је Александар Лека Ранковић, који се био вратио из војске између првог и другог састанка с Титом. Омладинац којег сам му препоручио био је Иво Лола Рибар.

Долазак Ранковићев био је необично важан за нашу организацију. Ја сам о његовом повратку из војске дознао од Павла Ковачевића, који је био дошао из Херцеговине, скупљајући по Београду књиге за сеоску читаоницу у свом селу. Ковачевић је био комуниста већ отпре диктатуре, лежао је на робији у Пожаревцу, и добро се знао с Ранковићем одраније. Ја сам се с Ковачевићем тек тада упознао, и он ми је у разговору рекао да је Ранковић већ у Београду. Већ сутрадан сам појурио на адресу коју ми је Ковачевић дао. (Павле Ковачевић, 1905-1942, биће члан Окружног комитета КПЈ за Никшић.

Страдао је од Италијана заједно са Миром Попаром код Невесиња у јулу 1942).

Ранковић се био сместио са женом у једну од оних соба каквих још има свукуд по Београду у приземним дворишним зградама. Собица је била чиста, с једним креветом, шпоретом, чамовим сточићем и умиваоником. Лека се баш спремао да руча, и његова млада жена, Анђа, спремала је на брзину ручак. Ја сам испољавао нестрпљење да разговарам с њим и да га обавестим о стању у партијској организацији, а он је избегавао разговор пред женом, очито сматрајући да треба бити конспиративнији него што сам ја био. Када су ручали, он ме као ненамерно позвао да прошетамо.

Рукопис Ђиласове „аутобиографије“ у у Хуверовом архиву, на Универзитету Станфорд , Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Чим смо се обрели на улици, узео ме под руку и упитао: Како стојиш с везама с Партијом?

- Насмејао сам се: Ја сам баш та веза.

РАНКОВИЋ ЈЕ ВЕОМА опрезно приступио партијском раду. Већ је био самоиницијативно ступио у синдикат. Ускоро је успео да буде и синдикални функционер, али га је полиција ускоро с тог места отерала. Но упркос томе он је одржавао живе везе са синдикатима, чак и с функционерима, међу којима је било комуниста који су ликвидирали под ударцима диктатуре и повукли се у социјалдемократске синдикате. Социјалдемократски вођи, нарочито Белић, толерисали су учешће и рад комуниста у синдикатима, спречавајући једино њихов успон на високе положаје, под изговором да би тиме угрозили легалност покрета. Односи у синдикатима су се развијали тако да су доле, међу чланством, комунисти испољавали све већу активност, док су врховне инстанце држали социјалисти. Такви односи остали су до краја, тј. до уочи рата, с тим што се чланство све очитије и отвореније радикализовало под утицајем комуниста, док су социјалистички вођи били све изолованији.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Али, насупрот Загребу, ми у Београду нисмо никад успели да развијемо шири и борбенији синдикални покрет. Полиција је вршила свакодневну контролу у синдикатима. Агенти су слободно вршљали по зградама и контролисали и најбезначајнији састанак. У Загребу је био сасвим други случај. Национални отпор Хрвата створио је и за синдикални рад боље услове. На агенте тајне полиције је тамо, сем осталог, гледано као на чиновнике београдске владе, чак и као присташе српске превласти, што је махом било и тачно.

Атмосфера у Загребу била је већ таква да је сваки такав морао да се плаши и стиди своје улоге. У Загребу смо се, насупрот Београда, осећали ми комунисти полулегално. Имали смо и своје синдикалне новине и часописе, чега у Београду није могло бити. Тако су и штрајкови у Хрватској били не само бројнији, него и организованији и с мање крвавих и огорчених сукоба него у Београду и у Србији.[...]

* * * * * * * * * *

Појава човека који је недостајао Београду и Србији

АЛЕКСАНДАР ЛЕКА РАНКОВИЋ није био незамењив само због своје опрезне упорности, због изванредног смисла за ситнице, најзад и због своје комунистичке чврстоће и одлучности, него и због тога што је он био за продирање међу раднике неупоредиво проницљивији и иницијативнији него други радници којима смо располагали.

Мршав, плав, блед и неупадљив, неразметљив и суздржан, он је имао у себи неисцрпне енергије и упорности. Истина, њему је недостајао смисао за шире политичке хоризонте и перспективе и нарочито за теорију. Али је, уместо тога, располагао необично развијеним чулом да и у сложеним политичким или каквим било другим проблемима осети оно што је важно и битно за Партију и за њу непосредно корисно. Био је он у ствари рођени организатор, али не од оних малих, ситних и једино практичарских духова, него и с моћи да организацију и њен начин рада схвата и поставља као оруђа и осигурања даљих политичких циљева.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Баш је такав човек дотада недостајао и Београду и Србији.

И када данас гледам уназад читав тај период, могао бих рећи да би и без Ранковића дошло до развитка партијске организације у Србији, али да се не би нашао човек таквих квалитета за тај посао. Магичним особинама није ни он располагао. Продирање у фабрике и међу раднике ишло је и даље веома споро. Али је сада, по доласку Ранковићевом, ишло с непоколебљивом и неодољивом сигурношћу. Истина, ми никад нисмо успели да у партијској организацији буде више радника него намештеника и студената. Али смо успели да се ишчупамо из оног увек истог круга занатских радника-комуниста, обично људи млитавих, неодлучних и оптерећених социјалдемократским и сличним "предрасудама".

Ранковић није био једини, али је био најважнији, и што је најважније - најсигурнији организатор у томе послу.

БЕЗ МНОГО ОПИРАЊА Ранковић је ушао у наш комитет. Једно због традиције да радник буде секретар, а друго што је био и најдужег партијског рада, било је природно да буде и секретар комитета, најпре месног, а затим и покрајинског. (Ранковић је рођен 1909. а члан Партије је постао 1928) Он је предлагао мене. Али ја никад нисам хтео да се прихватим такве функције, увек искрено настојећи да се растеретим функција - не бих ли могао да се посвећујем и литератури. Треба да додам: Ранковић је не само због те своје функције, него и стварно, по свом раду, убрзо постао главна личност у партијској организацији, нарочито што се тиче самог организовања, учвршћивања и чишћења организације.

Већ на идућем састанку с Титом присуствовао је и Ранковић и по два-три Словенца и Хрвата, које ми нисмо познавали. Било је то као неко мало саветовање на коме су више претресане политичке прилике, него што би биле донете неке значајније одлуке.

Што се тиче Лоле Рибара, ја нисам знао за какав посао га Тито тражи. Лола тек што је био примљен у Партију. Али већ је био познат из легалних студентских акција. Негде пре тога он је путовао у Париз и тражио је од мене везе и инструкције за иступање на неком међународном студентском скупу. Говорио је врло добро француски, а доста добро немачки и енглески.

СКОЈ је у том моменту био и без руководства и без секретара.

Већ у лето 1937 године, још док је Горкић био на челу Централног комитета, Рибар је именован за секретара Централног комитета СКОЈ-а, за шта је Тито и тражио од мене оног омладинца.

Да сам ја тачно знао за шта Тито тражи од мене тог омладинца, не бих му препоручио Лолу Рибара, иако се Титов избор показао не само смео, него и правилан. Тада је у Београду било већ проверених и прекаљених другова на омладинском раду, што Лола није био.

Такви су били Ђоко Ковачевић, секретар универзитетске организације, Владо Поповић, Цвијетин Мијатовић и други. Лола је у њиховим очима био тек нешто више од обичног симпатизера из буржоаске породице и његов нагли успон га је одмах довео у неприродне односе, које је и он сам схватао - да даје директиве људима који су од њега били и старији и искуснији, а нарочито партијнији.

Но моје резерве према Лоли убрзо су прошле, у току рада смо се и спријатељили. Постали смо и остали све до његове смрти веома блиски.

Препоручујемо

Друштво

0 1

САВЕЗ КОМУНИСТА ОДЛАЗИ У ИСТОРИЈУ: Ванредни четрнаести конгрес СКЈ сазван на захтев из Војводине

10. 09. 2024. у 11:00

Друштво

0 2

КАКО ЈЕ ПАРТИЈА УБИЛА СВОЈУ ДРЖАВУ: Четрнаести конгрес Савеза комуниста Југославије, пре готово 35 година, био је стварни крај Југославије

10. 09. 2024. у 09:51

Друштво

0 10

БУРНА РЕАКЦИЈА СРБА НА ХРВАТСКУ НЕДОСЛЕДНОСТ: Преуређење државе значило је отварање "Српског питања"

04. 09. 2024. у 16:00

Друштво

0 2

ДАРЕЖЉИВОСТ ЦВЕТКОВИЋА И МАЧЕКОВ ГРАБЕЖ ТЕРИТОРИЈЕ: Реакције Српске удружене опозиције на формирање нове Бановине

04. 09. 2024. у 15:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације