КРЛЕЖА УНОСИ ХАОС И НЕВЕРИЦУ У ПАРТИЈСКЕ РЕДОВЕ: Разлаз партије и најпознатијег лево оријентисаног књижевника
КРЛЕЖУ нисам познавао, све до пролећа 1939 године. Тада ме је с њим упознао Бора Продановић, адвокат из Београда, син Јаше Продановића.
Бора Продановић је био партијски адвокат - једино се бавио организовањем одбране похапшених комуниста. За тај посао био је и плаћен од Црвене помоћи. Овај посао он је обављао доста савесно, иако превећ ауторитативно и наглашено "у име Партије". У свему другом био је аљкав, у приличној мери боем и раскалашан. Био је оглашен као женскарош, волео је добру капљицу, иако није био пијаница, и дуге седељке с празним разговорима.
Велика страст му је била лула, и његово жуто-тамно лице, с буљавим и браонкастим очима, као да је читаво било насићено никотином. Продановић је био свикао на боемски живот, што га је одвајало од нове генерације комуниста, чак и да није било других разлика. Био је огорчени антипетковац и пријатељ Моше Пијада. Он је и удесио да се Моша одмах по изласку ближи с Лепом Нешић, својом данашњом женом, обећавши му ту везу још док је овај био у затвору.
И Продановић и Пијаде били су противу Зоговића као "провокатора" сукоба с Крлежом и сматрали су да би мој и Крлежин сусрет могао да ублажи спор који је полако сазревао. Они су знали да сам ја високи функционер у Београду и држали су да би спор могао да се олако ликвидира дискусијом између мене и Крлеже.
Зоговић је у то време био најпознатији левичарски песник. Његов сукоб с Крлежом имао је веома далеке и дубоке корене. Иако није ценио Јована Поповића и сличне неталентоване "социјалне" писце, Зоговић је такође био присталица тзв. социјалне књижевности, односно социјалистичког реализма.
НИ ТАДА, А НИ КАСНИЈЕ, ја и Зоговић се нисмо слагали у питањима естетике, бар не потпуно, обзиром да сам ја увек био колебљив у подржавању теорије, а још више праксе тзв. социјалистичког реализма.
Крлежа је у предговору цртежима Хегедушића "Подравски мотиви" устао противу социјалне књижевности. (Крсто Хегедушић, "Подравски мотиви", 34 цртежа с предговором Мирослава Крлеже.) Био је нападнут од левичара, с којима се обрачунао с висине и презриво, али и убедљиво. Крлежа је такође био у сукобу са Стеваном Галогажом. Предност Галогажина, коју је он уосталом разметљиво истицао, била је у томе што је био активан у Партији - важио је за секретара Централног комитета Црвене помоћи, мада тај Централни комитет није ни постојао. Крлежа је, у ствари, био изван сваког партијског рада, једино се састајући, у ретким приликама, с понеким илегалним функционером, својим бившим знанцем. Но литерарна његова активност била је велика и на линији левице, макар што ју је водио "за свој грош" и по свом нахођењу.
Већ тада, око "Подравских мотива", Крлежа је ризиковао сукоб с Партијом, јер је иза оних левичара - Тиљка и других који су га напали, стајао Централни комитет. (Ђуро Тиљак, 1895-1965, сликар и ликовни критичар.) Али Централни комитет се променио, па се нови јавно извинио Крлежи. Била је то његова велика победа, несхватљива за једну комунистичку партију. Али Крлежа је био не само најпознатији леви писац, него најпознатији писац Југославије, и то у пуној интелектуалној снази.
* * * * * * * * * * * * *
Јењавање хистерије од троцкистичке опасности
ПАРТИЈА ЈЕ У ТО ВРЕМЕ била веома слаба јер су је разбили удари Шестојануарске диктатуре. Водећи комунисти су били убијени или у затвору или у емиграцији, а многи су и одустали од политичких активности и повукли се у миран живот. Партији је зато било посебно важно да сачува за себе Крлежу, јединог писца са великим утицајем који је био заступник комунистичке идеологије.
Али тај спор, иако је попуштање Централног комитета ујело многе левичарске интелектуалце из табора социјалне књижевности, ипак је био ликвидиран и скоро заборављен, и једва ако је имао везе с новим сукобом с Крлежом.
Нови сукоб с Крлежом отпочео је, у ствари, око московских процеса, мада то Крлежа није признавао. Крлежа је, очито, био погођен тим процесима и у њему су се зародиле сумње.
Али он то није хтео јавно да искаже, јер би то истовремено значило што и прекинути с Партијом, за што ни он сам није имао снаге, а није то ни желео, будући се осећао комунистом. Но те своје сумње, упркос његовим настојањима, он није могао ни да сакрије.
Његови написи су одисали очајањем и неверицом, што је за нас комунисте већ било довољан разлог да сумњамо у њега, поготову у време тако оштре борбе противу свих група које су се ма у чему сукобљавале с оном која је постојала и већ била владајућом у Партији, а која је све што је долазило из Москве примала фактички без резерве, чак и без размишљања, макар и у доброј вери да је то једино револуционарно, социјалистичко и сл.
У врховима Партије знало се да се у кругу око Крлеже, а нарочито око његовог пријатеља Марка Ристића, праве вицеви око процеса, па "чак" изражавају сумње у Стаљинову идеолошку величину и у исправност совјетске спољне политике. (Марко Ристић, 1902-1984, песник, есејиста, предводник надреалистичког покрета у Југославији. Амбасадор у Француској и председник Комисије за културне везе са иностранством.)
НИ КРУГ ОКО Вуча није био сасвим без тога, иако је у далеко већој мери примао ставове Партије и СССР-а. Вучов старији син је једном направио шалу, кад нису могли ухватити Радио Москву, да је можда спикер стрељан, и такво што било је довољан разлог Зоговићу да посумња и у самог Вуча. (Александар Вучо имао је два сина, Ђорђа, рођеног 1921, студента технике кога су четници убили 1943, и Јована, рођеног 1922, лекара неурофизиолога.)
Била је створена у Партији, вештачки, хистерија око троцкистичке опасности, иако ове није озбиљно ни било. Али у време сукоба с Крлежом та хистерија већ је јењала била и њега нико за троцкизам није ни сумњичио, мада се подозревало да је он "либералан", тј. попустљив према људима који су, "као" Ристић, "троцкизери".
Била су и друга, озбиљнија питања, у спору с Крлежом.
Он је, пре свега, знао негдашње партијске вође, од којих су многи били и његови пријатељи, а који су преконоћ нестали у Москви... После рата, Крлежа ми је причао да није могао да поверује да су Ћопић, Цвијић и сл. шпијуни и непријатељи и да га је то лично веома погодило и подстакло у њему емотивна негодовања и сумње. Ново вођство је брзо освајало терен, тражећи дисциплину у свему, чак и у идејним питањима. А Крлежа је све дотад био "мажен" у Партији: могао је да пише шта је хтео и како је хтео, није морао илегално да ради и стварао је око себе литерарне кружоке по свом избору. То је била она страна спора коју смо ми слутили.
Друга, важнија, била је у томе што је Крлежа сматрао, иако то није отворено истицао, да комунисти не би смели сувише да наглашавају своју индивидуалност, у време када је хрватски народ јединствен у својим националним захтевима и кад, као такав, игра главну улогу у рушењу "великосрпске хегемоније" и диктатуре, као главних зала и непријатеља и слободе и социјализма. То је већ била политичка разлика, из које је истицала и она најглавнија.
* * * * * * * * * * * * *
Писац са загребачког Гвозда не воли Мајаковског
ОПИРУЋИ СЕ НОВОМ вођству и његовој политици, Крлежа се у ствари опирао изградњи Партије на новим основама - централизму, војничкој дисциплини и идејама лењинизма у њиховој стаљинистичкој варијанти.
Чланови Централног комитета, Тито, Кардељ и ја, нисмо Крлежу сматрали за правог марксисту. Али смо сматрали да је сарадња с њим могућа, а нарочито да треба избећи сукоб. Тито је у том погледу био најстрпљивији, будући је Крлежу знао одраније и чак био с њим у пријатељству. Но то је било немогућно, како због пута којим смо ми ишли, тако и због Крлежиног темперамента и схватања. И Крлежа је, уствари, био комуниста из једног ранијег времена, од пре диктатуре. Иако је мрзео социјалну демократију, он је сачувао био нешто друго - резоновање слободног и независног интелектуалца, што је за наша тадашња партијска и идејна мерила било и несхватљиво и недопустиво.
Горња питања, у позадини оног што је јавно било исказано, компликовала су се и свакојаким другим елементима - интригама, страстима, личним анимозностима и сл.
Разговор између мене и Крлеже, с пролећа 1939. године, у Продановићевом стану, трајао је читава два сата. Није имао никаквог конкретног повода и садржине, али су додирнута у њему сва питања. (Крлежин месечни часопис "Печат" излазио је у Загребу од фебруара 1939. до почетка 1940. Већ у првом броју, Крлежа је напао младе левичаре да од Нушића праве левичарског писца, па су у "Нашој стварности" априла 1939. одговорили Радован Зоговић и Александар Вучо текстом "Нушић и ми").
Зачудо, Крлежа није остављао утисак онаквог ерудите као кад се читају његова дела, али је говорио на исти онакав елоквентан начин, блештећи ватрометом, као и кад пише. Већ је био пун, ћелав, с утолико упадљивијом белином негованих руку што су биле посуте црним длакама. Очи су му биле мутно зелене, али поглед светао и проницљив. Није говорио са мном с висине. Али ми није придавао ни толики значај. На моја питања - а било их је много - одговарао је каткада с досадом, као човек којега сувише гњаве. Но у разговору смо налазили заједнички језик.
И СТВАРНО СПОРНО питање било је што је он рекао не само да не воли Мајаковског, него на моју примедбу да га Стаљин сматра "највећим песником совјетске епохе", одговорио: То је Стаљинов укус. - Комунисти којима сам то причао, сматрали су то великом "свињаријом" и "безобразлуком" - потцењивати Стаљина! - док сам ја то држао каприциозношћу великог и уображеног писца који не познаје ни Стаљина ни Мајаковског. Ипак, то није било тако велико питање због којег би требало ломити копља. Било је очито, међутим, да Крлежа нешто друкчије гледа на развој политичких прилика, иако он на то, у детаљима, није обраћао нарочиту пажњу.
У читавом сусрету било је, с обе стране, више међусобног испитивања него тежње за сарадњом и споразумом. Крлежа није био отворен, или тек на моменте. Верујем да ни ја нисам био.
Па ипак, наш сусрет је одгодио отворени сукоб, или га бар привремено ублажио.
Одмах се рашчуло, у Београду, о том сусрету, међу комунистима, и ја сам морао на једном ширем студентском састанку да причам детаљно о свему. Наш - партијски - фронт био је у ишчекивању и још више заинтересован: осећао сам да бих изгубио његову подршку ако бих попустио Крлежи. Зоговић ме чак сумњичио да сам се дао "импресионирати" Крлежом. То није било тачно. Практичних разлога за сукоб још није било.
Ја сам се срео с Крлежом још једном, у Загребу, у кавани, с јесени 1939 године. Али у том сусрету Крлежа је био и хладнији и затворенији. Као да је био уморан и из другог света, некомунистичког. Он је већ био решио да иде својим путем, само је ћутао о томе. Било ми је жао. Али је то покренуло и у мени отпорност према њему.
* * * * * * * * * * * * *
Тито последњи пристаје на напад на аутора "Антибарбаруса"
СТАРЕ КРЛЕЖИНЕ сумње у СССР и ново вођство КПЈ, оживеле су с ратом. Он се према рату почео односити као према чудовишту које је измилело из мрачних дубина људског рода, несито у гутању милиона. Било је у његовим речима поетске силине великих пророка. Али - он није видео, није помињао, СССР као "једину снагу". Он је уносио хаос и неверицу у наше властите редове. Његов скептицизам, као негда и онај Луначарског и Горког у Бољшевичкој партији, постао је застава свих "колебљиваца" и "непријатеља" Партије. Тај скептицизам је бацао светлост и чинио да су сва она питања, већ од раније спорна, још рељефније избила на површину.
Радован Зоговић, који је дотада био главни заговорник распре с Крлежом, показао се не само неспособним да спор води, него и незгодним да у њему учествује. Истина, он је можда највећма, својим пецкањима, и дао повода Крлежи да напише "Антибарбарус".
(Мирослав Крлежа, "Дијалектички антибарбарус", часопис "Печат", број 8-9, 1939.)
Спорост и опрезност Централног комитета, чак очита жеља да се сукоб избегне, Зоговићу су се чинили као неразумевање, ако не и као плашња пред Крлежином величином. Он је тражио званичну партијску осуду Крлеже, док сам ја заступао да треба с Крлежом обрачунати идеолошки, тј. оспорити му његов марксизам, па из тога повући и практичне политичке закључке.
Зоговић је, полазећи од те моје сугестије, која је најзад и победила, био почео да пише противу Крлеже. Али је његов рад - видео сам га у одломцима - био сав од личних зађевица, доскочица и доказивања ко је у овој или оној конкретној ситници у праву. Ићи тим путем значило би упасти у полемику с Крлежом, која не би имала краја ни конца и изгубила би своју начелну основу, коју је и Крлежа хтео да прикрије, приказујући читав спор као његову борбу противу културног барбарства.
СВАКАКО, КРЛЕЖА је био у културним питањима, нарочито у критици поезије Јована Поповића и неких Зоговићевих радова, сасвим у праву. Али проблем за нас комунисте, за Партију, и није био у томе, него у већ наведеним питањима.
Ако би историчар требало да утврди главног иницијатора "Књижевних свезака", онда бих то био ја. Кардељ је био за то да се пише, али није био сасвим одлучан. Тито је тек по повратку из Москве, кад је видео последице Крлежиног иступања, сасвим негативне за Партију, и пошто је прочитао већ отиснуте "Књижевне свеске", пристао на наш напад.
("Књижевне свеске", зборник радова, лето 1940, Загреб.) Зоговић је био елиминисан из рада већ отпочетка. Он чак није тада ни био у Београду. Читав посао обавили смо ја и Коча Поповић - Кочина помоћ је била драгоцена, нарочито у погледу стилског и логичког дотеривања.
"Књижевне свеске" учиниле су крај свакој полемици с Крлежом. Крлежа је у комунистичким редовима остао потпуно изолован. Тај спис је, већ од првог момента, имао за Партију огромну важност. Иако плитке и наивно писане, догматичне и произвољне, "Књижевне свеске" су идејно учврстиле Партију и запечатиле победу новог вођства над свим супротним групама. Око Крлежиног барјака било је почело да се окупља све што се с тим новим вођством и његовим курсом није слагало. Сада је све то било збрисано заједно с барјактаром. Касније рашчишћавање спора с преосталим бившим "левичарима" у Београду (група око Раше Аранђеловића) и другим групицама и појединцима, било је више административно него политичко питање за Партију.
УКРАЈИНА ДОБИЈА ЗАБРАНУ 20 ГОДИНА! Трампов предлог: "Ако им се не свиђа, имамо и другу варијанту"
ИАКО ће у Овални кабинет Беле куће ући тек за два и по месеца, већ су почеле анализе може ли Доналд Трамп испунити предизборна обећања и донети мир Украјини и Блиском истоку. Према писању "Вол стрит џорнала", који се позива на изворе блиске Трампу, саветници новоизабраног председника нуде замрзавање рата дуж прве линије, консолидацију окупираних територија за Русију, демилитаризовану зону и заустављање интеграције Кијева у НАТО на 20 година.
08. 11. 2024. у 09:02
ПУТИН ЗАПУШИО УСТА ЗАПАДУ: Његове речи о Олимпијским играма парају уши
ВЛАДИМИР путин говорио је Олимпијским играма које су пре неколико месеци одржане у Паризу
08. 11. 2024. у 18:34
УДАРИО НА ПОЛИЦИЈУ: Како је умро Ромео Савић, Кнелетов друг - у ноћи кад је Александар убијен сумња се да му је оставио поруку у хотелу
"ОТИМАО сам 'робу' и аутомобиле поквареним полицајцима. Волео сам да то радим инспекторима који су и сами криминалци, а нису имали смелости да стану наспрам мене. Можда сам и претеривао, али се кунем да нико поштен од мене није страдао. Увек сам узимао од цинкароша, пијанаца и 'индијанаца', понижавао их и малтретирао! Често сам то чинио због других. После ме је то много коштало."
08. 11. 2024. у 19:44
Коментари (0)