ПОСУСТАЈАЊЕ ПОД БАТИНАМА БУДУЋЕГ РАТНОГ КОМАНДАНТА: Разлике у карактеру нових чланова покрајинског комитета

ПО СВОМ повратку из Шпаније, 1940 године, на моју иницијативу, у Покрајински комитет је био примљен и Коча Поповић. (Коча Поповић, 1908-1992, песник, надреалиста, учесник Шпанског грађанског рата, командант Прве пролетерске бригаде, начелник Генералштаба ЈНА, савезни секретар за иностране послове СФРЈ. Коча Поповић се вратио у Југославију септембра 1939.) Иницијатива за његов улазак у Покрајински комитет свакако припада мени, иако је непосредни предлог могао потећи и од Ранковића.[...]

Коча Поповић у Шпанском грађанском рату осматра непријатељске положаје, Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Он је био из богате, али банкротиране породице, а припадао је надреалистичком књижевном кругу, што је увек служило као извор шала противу њега, утолико више што је и сам обиловао интелектуалним парадоксима и довијањима и оштрим, али незлобивим хумором. Ја сам Кочу познавао и пре његовог одласка у Шпанију, иако веома површно.

Међу надреалистима он је важио за великог интелектуалца, напоредо с Марком Ристићем.

Међу нама комунистима, за човека добронамерног и озбиљног, али који још није у свему раскрстио с надреалистичким "глупостима". Илегални рад је избегавао, али не толико из страха, него што није био уверен у његову корисност.

ОДЛАЗАК У ШПАНИЈУ значио је за њега коначни прелом из интелектуалног комунизма у непосредну комунистичку праксу и комунистички покрет. Он се тамо упознао и зближио с људима и револуционерима из народа. Живописно је описивао свог старешину, такође артиљерца, Мађара Балога, емигранта у Русији, приглупог и простог, али који је имао ту предност да је комунизам схватао као нешто једноставно и природно, што баш одговара његовом начину живота и мишљења. У грађанском рату у Шпанији, откривајући један народ у његовој патњи и најживотнијем напору, Коча Поповић је својом интелектуалном, аристократском рафинираношћу открио нове, неслућене лепоте, какве се налазе једино у народним низинама, а истовремено се саживео с комунистичким покретом. [...]

Ја и Коча смо се спријатељили одмах по његовом доласку из Еу Француској. У Шпанији, а касније у логорима за бегунце из Шпаније у Француској, догађало се оно исто што и у земљи: чишћења Партије, борба противу "фракционашких", "опортунистичких", односно "троцкистичких" елемената. Тај процес смо пратили и ми из земље, иако је Тито, у Паризу, био с њим боље упознат. Штавише, ми из Југославије одржавали смо с логором илегалне везе - преко писама и пакета. Слали смо нашим добровољцима тамо илегалну литературу и пакете. И Коча је причао, да је КПЈ била једина која је успешно организовала материјалну помоћ - пакете за улогорене добровољце: нешто дубоко, из корена, покретало се у нашем народу.

ДОШАВ ИЗ ШПАНИЈЕ, за Кочу као да није било тако великог прелаза. Сада је и овде налазио оне исте елементе упрошћеног, стварног комунизма и обичне људске лепоте, само у неком чвршћем, кондензованијем и чистијем стању. Али за мене је његов долазак значио велико освежење. Најпре, Шпанија и слика свега што се тамо догодило. И дивне песме на том музички богатом, тамном и блиставом језику, који као да сам разумео, не знајући ниједне речи. Но то је била она споредна и сентиментална страна. Ја сам у Кочи био нашао једну нову интелектуалну блискост и освежење. Моја блискост с Ранковићем и другима била је блискост на заједничком револуционарном послу, свакако веома емотивна и дубока. Али интелектуалне блискости ту није могло да буде... Штавише, ни моје пријатељство с Радованом Зоговићем, није потпуно утољавало интелектуалну жеђ за мењањем мишљења на једном ширем и богатијем плану. И ја и Зоговић били смо интелектуалци-револуционери, марксисти. И Коча је то био, у мањој мери, додуше. Али је он истовремено био и шире образован. Видео је света. Познавао је музику и имао добар слух. Имао је духа и шарма. Знао је подоста и из модерне литературе.[...]

* * * * * * * * *

Чигра-човек у партизанима поновно проналази себе

ЈА И КОЧА СМО 1940 године проводили сате и сате у шетњама, дугим, и често и без икаквог конкретног посла. То је било оно француско "флнер", шетање без циља, које сам од њега први пут чуо и које само код интелектуалаца може да има тако дубоку и опојну лепоту. Ја и он смо припремили и "Књижевне свеске", од речи до речи, сем задњег чланка Седмаковог (Стефан Митровић), који је Кардељ скратио и поправио. Ми смо написали и резолуцију Покрајинске конференције. И друго много штошта. Сав теоретски и агитациони рад полако је прелазио и у његове руке.

А онда је Коча био проваљен и ухапшен. Њега је теретио један радник, графичар, с којим га је повезао Ранковић. Овај радник није знао Ранковићево име. Али је Коча знао. Без много батина, одао је Ранковића. Али он није био од оних људи који кад једном отпочну - причају све. Он је испричао само оно што је "морао", тј. што је "логично" излазило из тока истраге и на чему је полиција сурово и непопустљиво инсистирала. (У рукопису Ђилас је руком унео неке измене у вези са хапшењем и саслушањем Коче Поповића. Тако каже да је Коча мучен, батинан и да је одао Рифата Бурџовића,а не Ранковића, и да је знао да се Бурџовић крије. Међутим, Ђилас је сину Алекси говорио да је Коча одао Ранковића.)

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Била је то велика жалост за наш колектив, јер је Коча већ био постао омиљен. То је неминовно повлачило искључење из Партије. Нико се чак није ни поколебао у доношењу ове одлуке. (Коча Поповић је ухапшен крајем 1940, а на слободу је пуштен почетком марта 1941. Искључен је из Партије марта 1941, а поново примљен августа или септембра 1941.)
Било је решено да му ја то саопштим. Позвао сам га у стан Александра Вуча. Било ми је веома болно што му то морам рећи и растати се с њим, прекинути једно пријатељство које је већ било постало лепо и велико. Он је одговорио да зна што сам га звао... Његово иначе мирно лице је задрхтало. Умало ја нисам заплакао. Рекао сам му одлучно оно што сам му морао рећи... Била је то више као нека партијска туга. У Кочи сам жалио свог пријатеља и унесрећеног човека. И, изгледа, самог себе: тиме се прекидало једно другарство које ми је било интелектуална и духовна потреба.

Затим сам Кочу видео тек на почетку окупације. Био се склонио код својих сестара - "буржујки", у вилу на Сењаку. Тамо је, одвојен од нас комуниста, проводио празан живот: картање, вицеви, надмудривања у средини која већ поодавно није била његова и која је живела ситим, доконим и празним животом. Имао сам утисак да говорим с изгубљеним човеком, искљученим из стварног живота, и чија туга као да нема дна ни интелектуална пометеност излаза. Тај живахни, чигра-човек, брзе мисли и хитар, био је полумртав и клонуо, као без срца и без памети. Опет ми га је било бескрајно жао. И било ми је очито да га морамо ангажовати око неког рада с Партијом. Био је безнадно и коначно наш. Требало му је помоћи... Онда је отишао у партизане, чим је почео устанак. Под именом Пере Посавског постао је најпре командир једне чете, и ту, у кукурузима и око гајева, међу сељачким гуњевима, поново је налазио себе. Постао је још мекши. Још дисциплинованији према врховима. И опет омиљен, у врховима, више због својих незлобивих вицева, за које је извојевао право да их чини на свачији рачун, него због срдачности и отворености.

Успињао се брзо. Као командант још и због своје окретности, иако му јунаштво није било упадљива страна. А касније више због своје оданости врху. Мислио је све мање самостално. Штавише, почињао је да бива равнодушан према самом мишљењу, све више уживајући у ненаметљивој, али избирљивој удобности и ситним забавама, без концентрисаног и стварног интереса и за шта. Као да се враћао у свој стари, "буржоаски" круг, али који сад није мрзео, јер је био и његов. Од интелекта, личности и поезије остајало је све мање.

* * * * * * * * *

Нагло смењивање хладних и топлих тушева

МОМА МАРКОВИЋ је ушао у Покрајински комитет после његовог неуспелог бекства "шпанским каналом". (То је било у лето 1937) Мома Марковић је као добровољац пошао да брани Шпанску републику и илегално се пребацио у Аустрију али је ухапшен на аустријско-швајцарској граници.) Био је добар практични партијски радник, без великог смисла да измисли, али кадар да схвати новотарије. Иако без смисла за теорију и тада још недовољно образован, плео се и око теоретских питања, иако су она тада била без велике важности, будући се све сводило на то како да се схвати или примени ова или она мисао класика марксизма. Био је предузимљивог духа, упоран, али не и одлучан у новим ситуацијама.

Лако се збуњивао, црвенећи, и у његовој психологији било је нечег романтичарског и истовремено склоног да ради тренутних практичних користи заборавља на велике идеале и истине. Знао је да буде саркастичан и загрижљив, нарочито према онима који би били нижи и слабији од њега. Но упркос тим цртама, био је ведре нарави, несебичан друг и добар борац. Чудно је да је и овај револуционар, који се држао одлично под батинама и између четири зида у канџама непријатеља, у рату био несналажљив, да не кажем плашљив, како се то о њему причало. Мислим да то није ни у ком случају могао бити кукавичлук, него израз његове психе, којој је у свакој изненадној ситуацији требало да се прибере. А рат је баш сав од таквих изненадних ситуација.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

С њим се на полицији догодило, приликом његовог хапшења 1940. године, нешто смешно.

(Мома Марковић је ухапшен 21. августа 1940) Полиција је уводила нов метод мучења: нагло смењивање хладних и топлих тушева. Утерали су затворенике голе и почели да одржавају жилом над њима ред, да не би који изврдао испод туша. Ухапшени су то доживљавали први пут. Почели су да их "купају", а Мома је упитао: Има ли сапуна? - Ово је за тренутак разбеснело полицајце, али је и довело до тога да су тај начин мучења - кажу да је био преузет од хитлероваца - укинули као неефикасан, овде на Балкану. Мома је казивао да је тада направио шалу, али ја мислим да је то био израз спорости његових реакција. Његов ум као да је имао пречагу, коју је требало да прескочи пре него што се снађе у новој ситуацији.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Мома Марковић је био више склон женама но ко било од нас, иако се то на први поглед ни по чему не би дало закључити. Био је косе ретке, кратковид, неке скоро модре боје лица, хладних и влажних руку. Није био ни леп ни ружан. Чак ни изразит, иако је личио на своју мајку, која је имала веома изразите нежне црте. Најизразитије на Моми су биле наочари и унутарњи израз, који се очитовао са сваком променом. Његове љубави нису биле ни трајне ни дубоке. Он је избегавао, уосталом, да се везује с комунисткињама. Али кад би се и то догодило, није показивао никакву већу трајност него у везама с женама из других слојева. Његове "авантуре" биле су извор шала, утолико пре што је то био једини пробој атмосфере у суштини аскетске.

Мома Марковић није изграђивао политику ни идејно ни организационо, али је био од оних који је снажно вуку. Био је повезан с "десничарима", с Љубом Радовановићем и другима, али не толико да није с њима олако прекинуо чим је сукоб почео да се заоштрава и чим се открило да су они противници јачања Партије на новим и једино могућим основама. Није био ни брз ни спор, више постојан, пажљив и опрезан.

* * * * * * * * *

Ђидо и Темпо заједно - један добар комуниста

НАСУПРОТ МОМИ, Светозар Вукмановић (Темпо) је био сав од брзине и нерава. Негде 1938. године он се био тек вратио из војске и тражио је да добије посла у Партији. Ја сам све знао о њему, али не и њега. Требало је наћи посла који ће одговарати човеку његових особина. А он је тражио рада у Партији, било каквог. То тражење развукло се на једно два, ако не и три месеца, и он је почео да очајава и да се љути: уобразио је био да према њему немају поверења у Партији и да га је неко оклеветао. Његова веома осетљива и нервозна природа била је сва усталасана.

Ја и Ранковић смо се договорили да му поверимо вођење покрајинске технике, тј. да изгради штампарију, пронађе за њу људе и осигура одашиљање материјала у унутрашњост. Ранковић га није знао, али се сложио. Дотада сам технику већим делом водио ја, немајући за то много смисла, сем у измишљању нових метода, али које би тек неко други могао да реализује. Техника је била неорганизована и разбацана.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Вукмановић је био прави човек за такве послове. Био је брз и неуморан, довитљив и оштар, храбар и одлучан, сналажљив и продоран. Толико и таквих особина ретко се могло наћи у једном револуционару. Карактер му је био отворен и искрен, иако склон наглим љутњама и необјашњивом незадовољству - тада би га обузимала меланхолија, која се претварала скоро у апатију према свему.

Једном су се у 1940. години између њега и Ранковића односи били веома затегли. Није било скоро никаквог разлога за то. Изгледа да је Ранковић био незадовољан нечим из Вукмановићевог рада, а овај то схватио као "немање поверења". А онда је сукоб растао, без распре, сам из себе. Вукмановић је био ближи са мном, и поверио ми се. Полако, успео сам да ствар загладим, али и на тај начин што смо се сви, и Ранковић, прећутно споразумели да Вукмановића упутимо на рад у унутрашњост, да обиђе организације, боље рећи да их ствара - у Нишу, Лесковцу, Куманову, Скопљу и другде, јер ове једва ако су постојале.

Вукмановић је и на том послу показао чуда од сналажљивости и брзине.

Савршено функционисање технике, тј. штампарије и веза, не може се ни замислити без Светозара Вукмановића. Резултати његовог рада примећивали су се из недеље у недељу.Он је мењао људе, сукобљавајући се с њима брзо и оштро, чим би опазио аљкавост или колебања. Али ако би наишао на правог човека, био би веома пажљив, чак нежан према њему. Све штампарије, транспорт материјала, везе, лозинке - све је то углавном он изградио. Сви ми смо помагали, али је он био душа свега. Убрзо је ушао у Покрајински комитет.

Прави политичар једва ако је био - без већег смисла за идеологију, лако се заносећи великим политичким сновима. Био је тврдокорни догматик, али не толико из теоретских мотива, колико из практичних разлога: чим би опазио да је неко схватање "против Партије", за њега је оно било и идеолошки штетно и непријатељско.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Мршав и повисок, узаних груди и дугих руку, Вукмановић је био и по изгледу од оних дурашних, дуговеких људи, што издрже све, иако изгледају као да им је, услед сталне напрегнутости, душа у носу. Падао је нагло и лако у ватру и његове жуте очи имале су жестоке зелене просеве. Није држао ни до хране ни до удобности, иако аскет није био.

Њему као да је све било само ради тога да би могао обављати револуционарне задатке.

Вукмановић је пример не само револуционарне енергије, него и личности која је горела револуцијом и сагорела у њој. Иза ње, револуције, оно што је остало од њега и у шта се он претварао, већ није било он. То је био други човек - мек, погојазан, неодлучан, без вере и идеја.[...]

Једном сам ја рекао Вукмановићу: Ти и ја заједно - један добар комунист. Тиме сам мислио на његову практичарску енергију и на моје изумевање нових идеја. На сличан начин смо се допуњавали и ја и Ранковић, Ранковић и Вукмановић, а и остали.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

ЦРНОГОРЦИ НА ВОДЕЋИМ ФУНКЦИЈАМА

БИО СЕ ПОЈАВИО проблем Црногораца: било их је превише не само у Покрајинском комитету, него и у Месном комитету, а и другде на водећим функцијама. То смо ми Црногорци нарочито осећали и било нам је нелагодно. Онда је Ранковић једном рекао, по угледу на Тита, да ми морамо гледати на то ко је какав комуниста, а не одакле је. Било је и превећ интелектуалаца, овде у Београду. Али нас је пракса натерала да и на то гледамо на сличан начин.

Препоручујемо

Друштво

0 0

СЛОВЕНЦИ ЗАБОРАВИЛИ ШТА ЗНАЧИ ДАТА РЕЧ: Напуштањем Конгреса Рибичич и Кучан показали своје дволичје

10. 09. 2024. у 13:00

Друштво

0 1

САВЕЗ КОМУНИСТА ОДЛАЗИ У ИСТОРИЈУ: Ванредни четрнаести конгрес СКЈ сазван на захтев из Војводине

10. 09. 2024. у 11:00

Друштво

0 2

КАКО ЈЕ ПАРТИЈА УБИЛА СВОЈУ ДРЖАВУ: Четрнаести конгрес Савеза комуниста Југославије, пре готово 35 година, био је стварни крај Југославије

10. 09. 2024. у 09:51

Друштво

0 10

БУРНА РЕАКЦИЈА СРБА НА ХРВАТСКУ НЕДОСЛЕДНОСТ: Преуређење државе значило је отварање "Српског питања"

04. 09. 2024. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације