ЈАК ЧОВЕК СА БАЛКАНА ОПТЕРЕЋУЈЕ ЕВРОПУ: Крах галске надмености и раздобља мира на најстаријем континенту

СМРТОНОСНИ хици терористе Величка Димитрова Керима испаљеним на краља Александра из пиштоља "маусер Ц-96" калибра 7,63x25 мм, оним истим који је коришћен приликом ликвидације цара Николаја Романова и читаве породице, обележиће 9. октобар 1934. године, у европској вертикалној хронологији историјског следа као крах галске надмености у заштити једног од највернијих савезника и дуго наговештаваног сумрака тог савезништва.

Сплит 14. октобар 1934: Официри износе ковчег Краља Александра са разарача „Дубровник“, Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Несхватљива француска небрижљивост и неодговорност за живот југословенског суверена, у слагању мозаика догађања и доказа који ће бити приложени, само отварају питање о умешаности дела званичног Париза у злочиначки циљ у Марсељу. Краљ Александар I Карађорђевић препуштен је тог злокобног уторка усташким терористима на милост и немилост. Убица, да је хтео, "могао је краља заклати, или рукама задавити, тако му је близу пришао" записао је бивши председник владе и министар Војислав Маринковић.

Пуцњима бугарског атентатора неповратно је срушено крхко раздобље европског мира.

Били су то први пуцњи новог светског рата... Версајска Европа била је на издисају. Стари савези нису више ништа значили. Почело је укрцавање у воз у којем није било места за мале државе. Цела Европа, зарад лажног мира, желела је да што пре преда забораву атентат на југословенског краља. Као неком невидљивом руком била је избрисана политичка позадина заметка тероризма на мапи 20. века.

ОЧИТО ЈЕ ТРЕБАЛО уклонити тог "јаког човека са Балкана". Његов политички тестамент, прерастање Мале Антанте, из војног савеза, у економску и друштвену заједницу, и дубоко заорану бразду за стварање Балканског савеза постао је оптерећење за Европу.

Двадесет сати после смртоносних хитаца бугарског терористе, 10. октобра, у згради марсељске префектуре, беживотно тело југословенског владара положено је у ковчег.

Присутни су били краљица Марија и официри краљеве гарде. Ковчег је, потом, пренесен у Стару марсељску луку. Пратио га је мањи одред војника пешадије и одред коњице. Иза погребних кола ишао је аутомобил са краљицом Маријом и председником Француске Лебреном.

Када је на Белгијском кеју пристао разарач "Дубровник", југословенски официри су уз југословенску химну, унели ковчег на палубу брода. Разарач је потом испловио праћен бродовима француске Средоземне флоте који су пратили "Дубровник" до луке у Сплиту.

Од првог тренутка када је ова "флотила" упловила у домаће воде сачекале су је хиљаде малих барки, правећи шпалире својим светлима у ноћи. "Чинило се да пролазим кроз јецаје, дуге јецаје", изјавио је капетан разарача, будући адмирал Ларјан Полић. У раним јутарњим часовима, разарач "Дубровник" пристао је у сплитску луку.

На делу сплитске риве, која је носила назив "Обала мајора Стојана", по првом српском официру који је ушао у Сплит и предухитрио Италијане 1918. године, подигнута је велика платформа на којој је био изложен ковчег са посмртним остацима краља Александра. Опело је држао владика далматински Иринеј Ђорђевић са 80 свештеника. Становници овог дела Далмације масовно су долазили да одају последњу пошту свом суверену.

* * * * * * * * * *

Први сусрет попа Момчила Ђујића и Драже Михаиловића

КАДА ЈЕ ВОЗ КРЕНУО за Београд владика Иринеј је одредио свештеника Момчила Ђујића и једног монаха из манастира Крка, да буду у пратњи. Забележено је сећање Момчила Ђујића, четничког команданта из Другог светског рата, на ове дане: "У плану реда вожње било је предвиђено да се стаје на свим већим станицама и задржава десет или двадесет минута. Пред улазак у Далматинско Косово, позвао ме је "командујући спроводник воза", са необичним округлим цвикерима, иначе потпуковник по чину. Био је то мој први сусрет са мојим будућим командантом и командантом југословенске војске у отаџбини, Драгославом Дражом Михаиловићем. Њега је занимало колико овде има Срба. Рекао сам му да моја парохија има осамнаест села и само три хрватске породице. У Далматинском Косову дочекала нас је маса народа. Било је сигурно више од десет хиљада људи. Командант воза одлучио је да се овде стоји пола сата.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Кренули смо даље према Книну. Тамо је било више од педесет хиљада људи... Следећа станица била су Плитвичка језера. Није било мање од тридесет хиљада, и Срба и Хрвата. Ту је један високи Личанин, са дугачким брцима, огромна људескара, одржао говор. Опраштао се од краља Александра. На крају беседе опсовао је мајку Хрватима и рекао: "Шта ћете ви овде? Ви сте га убили!". И дошло је до страшне туче између Срба и Хрвата. Командант воза се мало колебао, онда је војницима наредио да уђу у воз и кренули смо ка Загребу. У међувремену сам добио високу температуру и из Загреба су ме вратили кући."

Од Сплита воз је ишао до Загреба. Кнез Павле је лично наредио да краљево тело буде изложено у Загребу двадесет и четири часа, пре него што ће наставити пут за Београл, јер краљ није правио разлике мећу својим поданицима. Преко две стотине хиљада људи, у мимоходу, одало му је последњу пошту.

КРАЉЕВИ ПОСМРТНИ остаци су специјалним возом стигли у Београд, 17. октобра. На Железничкој станици су сви званичници дочекали "краљев воз": Кнез Павле, председник владе Узуновић, патријарх српски Варнава, градоначелник Београда Нешић, намесници сенатор др Раденко Станковић, бан Савске бановине Иво Перовић... Иза њих је био двоструки шпалир постројене гарде, сокола и патриотских удружења... Тротоаре око Железничке станице, трг и околне улице испунило је више од сто хиљда Београђана.

Чим је воз приспео у станицу појављује се кнез Павле, висок и прав, у затегнутом шињелу, опасан позлаћеном ешарпом. Француска списатељица Клод Елан записује: "Чујем како око мене говоре: `То је прави Карађорђевић. Нека га Бог чува нашем младом краљу! Волео је Александра као брата`.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Проглашена је шестомесечна државна жалост: од 9. октобра до 9. априла следеће године, од тога 40 дана дубоке жалости. За то време истакнуте су на свим представништвима државне заставе на пола копља; службеници су носили црну кравату и флор на левој руци; сва акта државних надлештава имала су црни оквир и печат од црног воска. Војна лица, официри и подофицири у време дубоке жалости нису смели да посећују позоришта, оперу, биоскопе, концерте и локале у којима свира музика. Војна лица, сопственици радио-апарата, могли су да их користе за време трајања жалости, само у затвореним просторима.

Сахрана краља Александра била је најзначајнији политички догађај тог времена. Био је у епицентру интересовања не само европске, већ и америчке јавности. На дан сахране, 18. октобра, од шест сати изјутра било је немогуће кретање улицама Београда без пропусница. Страни извештачи су писали да је "безбедност била тако савршено организована да сам без муке могао стићи на места која су била одређена за праћење сахране. На Теразијама, уздиже се шума застава; ту су хорови који ће чим буде започела молитва у Саборној цркви, запевати тужне песме. Један крупан Црногорац у народној ношњи, с пиштољем за појасом, у широким панталонама плаве боје, горко плаче."

* * * * * * * * * *

Заставе се обарају, креће поворка, народ пада на колена

АУТОМОБИЛИ ДИПЛОМАТСКОГ кора брзо промичу према Саборној цркви: кнез Павле, енглески принц, војвода од Кента Ђорђе, венчани кум краља Александра, који је по српском обичају и кум деце Александра I, председник Француске Лебрен, бугарски принц Кирил, румунски краљ Карол и принц Никола, бугарски принц Никола, италијански принц Дука од Сполета... Немачку је заступао рајхсмаршал Херман Геринг, у пратњи генерала Рајхсвера Фон Блашковица и поморског капетана барона Харсдорфа. Они су положили венац са посветом: "Своме негдашње херојском противнику у болној погружености немачка војска".

Креће поворка. Чују се узвици: Живео краљ! Пролазе краљица и краљ Петар. Звона снажно одјекују. Сиво небо парају авиони у ниском лету. Напред је крст и кољиво које носе питомци војних школа обучени у тамноплаве шињеле закопчане до грла, затим командант погребне поворке на коњу, а за њим јединице војске: најпре југословенске, затим савезничке, па војници пријатељских земаља. Затим југословенски гвоздени пук.

Ту је група у којој су људи из народа, дошли у јединој одећи коју имају, носиоци највишег српског одликовања Карађорђеве звезде! Два официра краљеве гарде воде краљевог коња.

Двадесет и једно оклопно возило украшено црнином, преносе петнаест хиљада посмртних венаца. Наилази православно свештенство, у позлаћеној одежди, с камилавкама на глави. Пред патријархом се све главе сагињу.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

"ЗАСТАВЕ СЕ ОБАРАЈУ, народ пада на колена: на лафету који вуку официри и војници краљеве гарде пролази ковчег, тако мали, ковчег војника. А онда, краљица с великом лентом која се види под црним велом, уз њу млади краљ."

На тргу испред железничке станице југословенске и трупе пријатељских земаља дефилују поред ковчега. Наступају војници 150. пука. Затим војни оркестар. Нешто доцније наилази аутомобил пун деце. У њему је краљевић Томислав. Стоји усправно са подигнутом руком на капи у знак поздрава народу који је дошао на последњи испраћај његовом оцу.

Поворка улази у воз до Младеновца. А даље до задужбине Карађорђевића на Опленцу, аутомобилима. У Младеновцу, сељаци солунци, стари ратници, спустили су ковчег из воза.

Пут је с обе стране начичкан народом у народној ношњи. Како наилази колона тако народ пада на колена. Свеће подрхтавају у рукама. На челу поворке огроман транспарент: "Чуваћемо Југославију ценом наше крви". Цео пут је засут цвећем. Данима га нико неће подизати.

Изнад цркве на Опленцу која се уздиже над валовитом Шумадијом око Тополе, надлећу авиони. Затим звоне звона. Тиска се 50.000 људи, углавном сељака, на малом, збијеном простору. Унутрашњи део цркве је од белог мермера покривен фрескама, мозаицима, и репродукцијама фресака из старих српских манастира. После опела, краљево тело је спуштено у крипту. Само су чланови краљеве породице, владари, чланови краљевске породице и маршал Петен присуствовали последњим почастима пред полагање у гроб.

* * * * * * * * * *

Председник владе не признаје краљев тестамент

КНЕЗ ПАВЛЕ, ЧИМ ЈЕ обавештен о атентату и убиству краља, у предвечерје 9. октобра, позвао је у Двор председника владе Николу Узуновића, управника Града Београда Манојла Лазаревића, команданта краљеве гарде, ђенерала Петра Живковића, као и првог ађутанта, ђенерала Милана Јечменића. Њима је пренео телеграфски извештај који је добио од министра Јевтића и посланика Спалајковића о трагичним догађајима у Марсељу. Требало је обезбедити миран пренос власти, за шта се постарао већ и покојни краљ, остављајући свој тестамент. Кнез Павле је, затим, предао Узуновићу један затворен коверат, запечаћен с два печата од воска на којима је био утиснут грб краљевског дома. На коверти је писало: "Ово је својеручни акт, који сам написао на основу чл. 42 Устава Краљевине Југославије од 3. септембра 1931. год. Александар, Господину министру Председнику". Узуновић је отворио коверат и извадио један папир. Био је то краљев тестамент, у коме је писало:

"Рађено 5. јануара 1934. на Бледу.

По слободној вољи и своме најбољем уверењу да служим најбољим интересима моје миле Отаџбине, Краљевине Југославије, мога драгог народа, као и мога Краљевског дома, Ја, на основу члана устава краљевине Југославије одређујем, за случај да Наследник престола, из узрока из члана 41 устава, не може да врши краљевску власт - да Намесничку власт врше:
1) Њ. К. В. Кнез Павле Карађорђевић; 2) др Раденко Станковић, сенатор и министар просвете; 3) др Иван Перовић, бан Савске бановине.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Као заменика за кнеза Павла одређујем арт. ђенерала Војислава Томића, команданта Београда. Као заменика др Раденка Станковића, одређујем Јову Бањанина, сенатора. Као заменика др Перовића одређујем др Зеца, сенатора.

Овај акт написао сам и потписао својеручно у два оригинална примерка, од којих ће један чувати Њ. В. Краљица, други Председник Министарског савета. Ова два примерка овога акта ковертирана су и запечаћена малим печатом. Александар Карађорђевић Краљ Југославије."

ТЕКСТ ОВОГ ТЕСТАМЕНТА објављен је већ сутрадан, 10. октобра, у "Службеним новинама".

Председник владе је очито био шокиран када је видео кога је Александар прогласио за намеснике. Др Станковића је мрзео из дна душе и звао га Александровим злодухом, а за Перовића је говорио да је нула од човека. Осим тога, причао је "да је краљ оставио све у нереду, и да су једва у каси нашли тестамент, парче хартије исписано плајвасом".

Никола Узуновић је упорно доказивао да опорука не вреди, јер није писана мастилом и није била запечаћена. Дошло је до оштре препирке између кнеза Павла и Узуновића. Узуновић је рекао да мора целу ствар изнети пред владу. После сат и по се вратио и изјавио да чланови владе деле његово мишљење, те да су одлучили да намесници буду патријарх, он (Узуновић), и Јурица Деметровић.

Павле се нашао у чуду, покушао је да протестује, али се Узуновић једноставно окренуо и отишао. Када је кнез видео да је враг однео шалу, позвао је Петра Живковића, команданта краљеве гарде, а овај је посаветовао кнеза да позове Узуновића да одмах дође код њега.

Павле је то учинио, али Узуновић није хтео да преузме ни телефонски позив. Видевши то, Живковић је узео слушалицу од Павла и издрао се: "Овде Петар Живковић. Наређујем Узуновићу да сместа дође на Дедиње. Ако не буде овде за петнаест минута, ухапсићу и њега и целу његову владу. У гардијској касарни је све спремно". Узуновић је стигао код Павла за десет минута.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

СТАЉИН ЈЕ БИО УЗ ЈУГОСЛАВИЈУ

КАДА СУ сазнали вест о атентату, вође Медхмед Спахо, који је био у озбиљној немилости, и Антон Корошец, који је био у интернацији, спонтано су објавили изјаве о лојалности и дошли у Сплит да клекну клекну испред ковчега покојног краља. Обојица су присуствовала Александровој сахрани, и били међу бившим председницима владе. И Иван Мештровић је у својим "Сећањима" забележио прве реакције: Чим је чуо за атентат он је отишао до Мачека који је тада био у једној католичкој болници у Загребу. Мачек му је рекао: "Ал' ја мислим, да су ту странски прсти... Кај би врага усташе саме. Мусолинију су Павелић и његове усташе само средство, само даска да дојде на наше". На улицама Београда се са одушевљењем се препричава Стаљинов говор у којем је наводно рекао: "Сто педесет милиона Руса су уз Југославију... упркос личних разлога због којих је краљ био љут на совјетску владу, он је на крају попустио... из љубави према миру". Коментари на ове Стаљинове речи су биле - "Што се нас тиче, ми волимо Русе, то су наша браћа, Словени, а крв није вода".

Препоручујемо

Друштво

0 1

АЛ КАПОНЕОВ ЧОВЕК У УСТАШКОМ ГЛАВНОМ СТАНУ: У Београду се знали сви детаљи о припремама за атентат у Марсељу

02. 10. 2024. у 09:00

Друштво

0 3

ЗЛОКОБНА ПРЕДСКАЗАЊА НА ПУТУ ЗА ФРАНЦУСКУ: Мисија која је могла да промени геополитичку слику Европе

02. 10. 2024. у 15:00

Друштво

0 0

КО СЕ И ДАНАС ПЛАШИ МРТВОГ КРАЉА: Девет деценија од убиства Александра Карађорђевића у Марсељу

02. 10. 2024. у 07:00

Друштво

0 3

МУСТАФА ГОЛУБИЋ У БЕОГРАДУ ПО "СПЕЦИЈАЛНОЈ ЛИНИЈИ": Активности Совјетских обавештајаца уочи избијања рата

26. 09. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације