МУСОЛИНИ ЧУВА УСТАШКЕ ЗЛОЧИНЦЕ: Епилог крвопролића у Марсељској авенији Канебијер

НЕПОСРЕДНо после атентата, главни директор Националне безбедности Француске Пјер Мондан наредио је да се, без одлагања, започне у Француској и иностранству најшира истрага у циљу откривања саучесника убице.

Бенито Мусолини није хтео да изручи Француској Анта Павелића и Дида Кватерника , Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

За разлику од слабости које су испољене током безбедносне припреме посете краља Александра, истрага и хапшења у Француској изведени су, уз помоћ југословенских инспектора, брзо.

Све полицијске станице су стављене у стање узбуне. Специјални комесаријат у Анмасу за област Високих Савоја, на граници према Швајцарској и Италији, којим је руководио Пол Пети, дао је хитне инструкције свим граничним прелазима, полицијским и жандармеријским станицама да ухапсе сваку сумњиву особу и да проверавају све детаље о странцима који излазе или улазе у Француску. Обавештене су, такође, и све иностране полицијске команде које су сарађивале са Интерполом.

На основу ових инструкција, полицијски комесар из Тонтона ухапсио је две сумњиве особе са чехословачким пасошима на име Бенеш и Новак. После испитивања установљено је да је Новак у ствари Звонимир Поспишил, а Бенеш Иван Рајић и да су у Француску дошли да изврше атентат на краља Александра. Трећи саучесник, који је имао чехословачки пасош на име Силвестера Малнија, био је Мијо Краљ. У паници после атентата успео je да се домогне оближње шуме. После четири дана изнурен глађу и уморан од сталног бежања дошао у једну крчму, на путу за Корбел. Ту је ухваћен и одмах је призано свој прави идентитет. Рекао је да он није Силвестер Мални, већ Мијо Краљ, хрватски држављанин.

ЗВОНИМИР ПОСПИШИЛ, Милан Рајић и Мијо Краљ одведени су у затвор Шаве у Марсељу.

Истрагу је водио истражни судија Дик де Сен Пол. На почетку истраге атентатори су открили по чијем су налогу радили. Открили су и податке о мрежи усташких диверзантско-терористичких логора у Италији и Мађарској.  Истрага је брзо идентификовала улогу Еугена Кватерника, Анте Павелића  и осталих у организацији злочина. Истражни судија је издао службени налог за његово хапшење, којем је прикључо и налог за хапшење Еугена Кватерника. Влада Француске је, после тога, отворила је  питање њиховог изручења из Италије. Мусолини  одбија, и преко свог поверљивог дипломате барона  Алоизиа шаље одговор:  „Хапшење да, али изручење не!”. Дучеов тврд  став да не испоручи усташке лидере, који су деловали под његовим покровитељством, био је сигнал  за Французе како да даље усмеравају акцију.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Анте Павелић је ухапшен у Торину, 17. октобра 1934. године, где је живео под лажним именом Ђовани Суцикент. Његово затварање било је најобичнија фарса. Био, иначе, смештен у једном хотелу у непосредној  близини  затвора. Ускоро је торинска полиција издала саопштење: „Служба контроле странаца не сматра Анту Павелића опасним странцем. Он живи од својих прихода, бавећи се проучавањем правних наука... Павелић није пружио повод за озбиљну сумњу у погледу свог понашања.” После овога пуштен је  на слободу.

Еуген Кватерник је, такође, ухапшен у Торину, где је дошао из Марсеља непосредно пред атентат. У затвору је провео три месеца, а онда је пуштен на слободу. Јасно је било да су оба ова хапшења била провизорија ради, јер до изручења правих организатора атентата Павелића и Кватерника суду у Француској никада није дошло. Мусолини је то 28. новембра 1934. године категорички одбио .

Званични Париз није хтео  да јавно компромитује и оптужи Дучеа због опструкције суђењу против атентатора на краља Александра јер су у то време преговарали са њим о успостављању трајних и свестраних  пријатељских односа између Француске и Италије.

Полицијска и судска истрага о атентату у Марсељу окончана је новембра 1935. године, а онда је доказни материјал предат суду у Екс ан Провансу који је био надлежан за суђење атентаторима.

* * * * * * * * * * *

Краљ који се залагао за мир избрисан из списка живих

ИСТРАГА ЈЕ САВРШЕНО заобилазила  питање  учешћа  ВМРО  у марсељеском атентату. Каква је улога ове организације, која је дала извршиоце терористичког акта? Чак и истрази познате чињенице морале су да доведу до закључка да су у атентату учествовале две организације - ВМРО и усташе. ВМРО је брижљиво изабрала убицу, од кога је коначно и зависио успех целе операције. Можда нико није тако одговарао овој улози као В. Георгијев -  терорист с искуством и потпуним одсуством страха и одговорности за своје поступке, који је без поговора извршавао наређења старешина своје организације.

Суђење је започело тек 18. новембра 1935. године, у малом месту Екс ан Прованс, одакле су терористи и кренули на извршење злочина. Судило се Звонимиру Поспишилу, Ивану Рајићу и Мији Краљу, као непосредним учесницима у извршењу атентата, Анти Павелићу, Еугену Кватернику и Ивану Перчевићу, као наредбодавцима.

То што се чекало више од више од годину дана, после убиства југословенског краља, да се оптужени изведу пред лице правде, Французи су правдали дужином истражног поступка, али, у суштини су преовлађивали политички разлози и међународне околности.  У јеку истражног поступка против атентатора, нови француски министар иностраних послова Пјер Лавал посетио је Рим и закључио француско-италијански споразум. Ово ће одредити саму расправу у Друштву народа и утицати на даљи ток истраге и суђење атентаторима.

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ, КАО угрожена земља међународним тероризмом, тражила интервенцију међународних форума. Располагала је доказима да су марсељски атентат погпомагали Италија и Мађарска, у извесној мери и Аустрија. Захтевала је од Друштва народа да спроведе истрагу. Међутим, нови министар спољних  послова Француске Пјер Лавал почео је да врши велики притисак на Београд да одустане од постављања одговорности Италије.

Британски министар, Џон Симон, ставио је до знања југословенском посланику Ђурићу, да његова земља неће помоћи Југославију ако се оптужи Италија. Италија, Француска и Велика Британија почеле су да коче и усмеравају најављену тужбу  Југославије. Суочена са тим притисцима,  југословенска влада,  у меморандуму који је упутила Друштву народа 22. новембра 1934,  оптужила је само Мађарску због формирања усташког логор Јанка Пуста на њеној територији. Италија није ни споменута.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Југословенски министар Богољуб Јевтић, покушао је да се оптужба прошири на Аустрију и Италију, али је то француска страна елегантно одбила. Касније реакције Јевтића, тада већ председника владе, нису ништа промениле, а доласком Милана Стојадиновића на власт, атентат на Алексндра пада у заборав. 

Суд у Екс ан Провансу је 12. фебруара, иако је државни тужилац тражио смртну казну, 1936. године, у 19.30 сати, саопштио пресуду  да се терористи Звонимир Поспишил, Мијо Краљ и Иван Рајић осуде на доживотну робију са тешким радом. Суд се затим повукао на кратко већање и донео одлуку да се Еуген Кватерник, Анте Павелић и Иван Перчевић осуде на смрт у одсуству. Тако је казна усташким вођама изречена без судског претреса.

Очигледно, циљ је био да се примире владајући  југословенски кругови  који су тражили адекватне казне за све усташе које су учествовали у припреми и извршењу атентата. Тако је спуштена завеса на крвопролиће у марсељској авенији Канебијер где је један краљ избрисан из списка живих зато што се залагао за мир.

Препоручујемо

Друштво

0 2

СВЕ ЈЕ СКУПО, САМО ЈЕ КРАЉЕВА ГЛАВА ЈЕФТИНА: Александар је више веровао Француској политици него својој

02. 10. 2024. у 12:00

Друштво

0 3

ЛУЈ БАРТУ ПОТПИСУЈЕ СВОЈУ СМРТНУ ПРЕСУДУ: Француска дипломатија и полиција мењају предвиђени протокол

02. 10. 2024. у 17:00

Друштво

0 9

У МАРСЕЉСКИ АТЕНТАТ УПЛЕТЕНА СВА ВЕРСАЈСКА ЕВРОПА: Европски архиви готово цео век крију тајну о убиству краља Александра

02. 10. 2024. у 08:00

Друштво

0 2

АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ МОРАЛА: Идеолошко разилажење Милована Ђиласа са вођством партије

26. 09. 2024. у 08:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације